Priča o ekologiji je sada nekontrolisana zver, koja je toliko uzela maha, da niko više ne može da je iskontroliše, uveren je Bojan Simišić iz Eko straže, dok Mirko Popović iz organizacije RERI smatra da su ljudi shvatili da smo „na ivici“ kada je u pitanju životna sredina, ali da nisu besni samo ili pretežno zbog zagađenja.

„Ljudi su besni zbog nepravde. Ljudi su besni zbog bezakonja. Ljudi su besni zbog osionosti i obesti. Ljudi su besni zbog korupcije“, ukazao je on za FoNet, uz opasku da je sav taj bes u jednom trenutku počeo da se izliva na ulicu.

Kako je ocenio, protesti povezani sa problemom životne sredine se nadovezuju na dugi niz protesta građana protiv lošeg upravljanja društvom.

Zatvoren je prostor u kojem bi moglo da se razgovara s onima koji donose odluke, protumačio je Popović, napominjući da „mi ne znamo na osnovu čega se kreiraju politike, niti od čega su i od kojih ulaznih podataka satkani strateški dokumenti“.

Vlast je na neki način normalizovala da na ulici konstantno imamo ljude koji zbog nečega protestuju, predočio je on i konstatovao da u Srbiji ne postoji politika zaštite životne sredine koja bi podrazumevala sistem standarda, normi i vrednosti pretočenih u konkretne aktivnosti.

Popović (RERI): Nema uspešnih mera zaštite životne sredine

Po njemu, akteri političkog života tu temu eksploatišu upravo da bi prikrili činjenicu da nema politike, da nema uspešnih mera zaštite životne sredine i da nema zadovoljavajućeg okvira u kojem je politika životne sredine jedna transformativna politika društva.

„Pogledajmo samo Beograd, koji se pretvara u čoveku negostoljubiv i neprijateljski grad, grad isplaniran da bude neprijatelj životne sredine i čoveka. E, to nam se dešava ispod te hrpe raznih otpadaka od političke ponude koju dobijamo“, smatra Popović.

Uz podsećanje da je na globalnom nivou neminovno gašenje termoelektrana, on je ocenio da je u Srbiji, kada je reč o životnoj sredini, pitanje svih pitanja kako ćemo sprovesti energetsku tranziciju, kada ćemo zatvoriti termoelektrane i obezbediti energetsku sigurnost.

Istovremeno, Simišić upozorava da više nema vremena za gubljenje i da Eko straža pokušava da napravi jednu „koherentnu priču“ i obuhvati sve najvažnije ekološke probleme tako da budu simultano rešivi.

„Ovako ćemo 10 godina da se bavimo rudnicima, a onda ćemo da dođemo do zagađenog vazduha“, procenio je on i ukazao da dnevno od posledica zagađenog vazduha umire 40 do 50 ljudi, što je oko 15 hiljada na godišnjem nivou.

Po Simišiću, teme mini hidroelektrana i kompanije Rio Tinto imaju sličnu metaforu – zli neprijatelj dolazi da nam otme svetu srpsku zemlju, mi to ne damo, a on hoće da napravi profit.

To je, kako objašnjava, jako prijemčivo, za razliku od teme zagađenog vazduha, gde nema banalizacije i gde uvek mora da bude konflikta sa zainteresovanim stranama.

Prema njegovom uverenju, ovde se niko ne bavi istinskom ekologijom, koja podrazumeva kaljave čizme i čišćenje smeća, deponija i bakterija koje žive u raspadnutom đubretu i koje su opasne po zdravlje.

„Ja lično ne želim da pratim nikoga za koga ne vidim da je vođa, jer vođa nije onaj koji kaže ‘Napred junaci’, već onaj koji poručuje ‘Za mnom junaci’“, zaključio je Simišić u razgovoru za FoNet.

(FoNet)