Mihail Petrovič Minjin, rođen 1922. u selu Vanjino u Pskovskoj oblasti, na severozapadu SSSR-a, nije imao mnogo izbora u životu. Od početka Drugog svetskog rata nalazio se u najgorim mogućim situacijama, najpre u rovovima Lenjingradskog fronta, da bi tokom januara 1943. učestvovao u operaciji „Iskra“ za proboj nemačke opsade tog grada. Tom prilikom bio je ranjen i hospitalizovan. Nakon oporavka prekomandovan je u artiljerijsku brigadu čiji ratni cilj je bio osvajanje Berlina. Tako se soldat Minjin našao u jurišnoj grupi dobrovoljaca, koja je nakon ulaska Crvene armije u Berlin, u kasne večernje sate 28. aprila 1945, dobila zadatak da se probije kroz neprijateljsku vatru, forsira reku Špre, popne se na Rajhstag i postavi zastavu Sovjeta.

Krajnji rok za izvršenje ovog zadatka bio je 1. maj, što je u zadnji čas bilo i izvedeno. Naime, 30. aprila, u 22 sata i 40 minuta, Mihail Petrovič se sa zastavom u nedrima i metalnom držalicom o pasu uspuzao uz lanac na krov Rajhstaga. Kada se našao gore, spazio je najbližu skulpturu, pa se popeo na leđa bronzanog konja i pod paskom nemačkih snajpera zadenuo crvenu zastavu u krunu Boginje pobede. Tako je Prvi maj 1945. u Berlinu osvanuo sa crvenom zastavom na Rajhstagu. Glavnoj komandi je javljeno da je zadatak izvršen, ali slučaj je hteo da istorija ne zapamti ovog soldata, pošto je dva dana kasnije izvedena repriza ovog podizanja zastave, sa drugim vojnikom, Gruzijcem (zbog Staljinovog porekla), čiji je profil osvanuo na svetski poznatoj fotografiji. Za tu priliku je sovjetski fotograf Jevgenij Haldej pripremio pačvork od kafanskog crvenog stolnjaka koji će poslužiti kao sovjetska zastava. Takođe, repriza na krovu Rajhstaga fiksiraće ovaj (para)istorijski trenutak upravo zbog vizuelne reprezentacije događaja, dok će u sovjetskoj istoriografiji ostati zabeležen stari datum – 30. april 1945, kao i vreme 22h i 40 minuta, kada se soldat Mihail Petrovič zaista našao na tom krovu. Bez mnogo premišljanja, on je časno izvršio svoj zadatak, na čije će priznanje čekati sve do 1995. Tek po raspadu SSSR-a, ruski predsednik Boris Jeljcin potpisaće dokument kojim se priznaje herojski čin nekadašnjeg borca iz Pskovske oblasti, koji je rizikujući svoj život te davne večeri dosegao najvišu tačku antifašističke borbe.

Ni Studenti u blokadi nisu imali mnogo izbora kada su započeli svoju antikorupcijsku borbu nakon srušene nadstrešnice u Novom Sadu. Njihove akcije na fakultetima, ulicama, tokom marševa, pedalanja i trčanja diljem Evrope, njihov otpor svim udarima režima, koji ih je napadao automobilima, palicama, kamenjem, zvučnim topom, baražnom propagandom, postali su deo istorije. Tokom šest meseci, Studenti u blokadi uspeli su više od bilo kog pojedinca ili opozicione stranke, organizacije ili civilnog sektora zajedno za poslednjih 13 godina. Opozicija je za to vreme većinski posmatrala ovu neravnopravnu borbu i pripremala se za dan posle, odnosno za osvajanje vlasti uz pomoć studentske podrške. Kao glavno oruđe za ulazak u parlament izabrala je „prelaznu ili ekspertsku vladu“ koju bi trebalo da odobri nenadležna institucija i omogući demontažu svog Rajhstaga. Međutim, to se nije dogodilo, jer su studenti kao jedini mogući izlaz iz duboke političke krize videli vanredne parlamentarne izbore na koje su pozvale sve aktere u zemlji. Ovaj poziv, uoči Dana pobede 2025, naišao je na loš prijem i kod režima i kod većinskog dela opozicije. Za prve je poziv na izbore bilo izvoljevanje „blokaderišta“, kako ih nazivaju režimski mediji, dok je za one druge to bilo neozbiljno delovanje „boljševičkih plenumaša“, odbijanje dijaloga sa sveznajućim prvacima opozicije, koji jedini znaju kako treba oboriti naprednjački režim.

Uoči obeležavanja Dana pobede 2025. godine, Studenti u blokadi sa Elektrotehničkog fakulteta objavili su na svom tviteru fotomontažu Haldejeve fotografije sovjetskog vojnika koji postavlja crvenu zastavu na krov Rajhstaga. Samo se umesto zvezde, srpa i čekića na njoj našao grb ETF-a. U pratećem tekstu pisalo je: „Naš Rajhstag čeka… Naša budućnost čeka. Nema nazad. Nema povlačenja. Do pobede. Blokada danas – sloboda sutra. Ko, ako ne mi? Kad, ako ne sad? Zastava ETF-a davne 1945. godine. Srećan Dan pobede!“ Ova čestitka, zapravo poziv na akciju, izazvala je sablazan kod predstavnika režima. Sram vas bilo!, zapretila je Ana Brnabić, najavljujući hitnu promenu zakona o obrazovanju, koji će ubuduće podrazumevati mnogo više obilazaka stratišta iz Drugog svetskog rata. Ova promena bi trebalo da neke buduće generacije školaraca nauči da poštuju naprednjački Rajhstag u Beogradu, kao i pripadajući Ćacilend. S druge strane, deo opozicije se ustremio na Studente u blokadi, opominjući ih da od njih najpre očekuju izjašnjavanje po pitanju Kosova, NATO-a, EU i svih ostalih rebusa srpske politike koji služe za blokiranje bilo kakvog delovanja protiv naprednjačkog režima.

Ipak, šestomesečna studentska borba rezultirala je promenom u ponašanju predvodnika kriminalnog režima, glavnog eksponenta šešeljevske politike batinanja i proganjanja neistomišljenika. Od početka studentskih akcija, sužavala se teritorijalna ingerencija nekadašnjeg najmoćnijeg čoveka u Srbiji, da bi se na koncu svela na mali potez od Andrićevog venca do Skupštine koji je objedinjen paramilitarnim kampom. On je nizao samo neuspeh za neuspehom. Svi njegovi potezi doživeli su fijasko, uključujući i nedavni pokušaj upada na skup republikanaca u Majamiju pod lažnim imenom, kao i poslednji let u Moskvu, sa diktatorskom zastavicom koju je pokušao da postavi u špalir sa zastavama ostalih diktatora. U borbi za vizuelnu reprezentaciju moći, Vučić se sveo na pogrbljenog nevoljnika koji sedi na nekoj hoklici, daleko od svih tokova istorije. Njegovo grčevito i ponizno rukovanje sa obe ruke, pri susretu sa Putinom i Sijem, ne može mu doneti mnogo poena kod biračkog tela, koje je već mesecima izloženo neposrednom uticaju studentske kampanje. Najrizičnije kampanje, reklo bi se, u novijoj političkoj istoriji Srbije.

Studenti u blokadi nisu imali izbora na početku svog političkog puta, koji je započeo ograđivanjem od politike a završio se pred njenim vratima, jedinim kroz koja se mora proći da bi se bilo šta promenilo u političkom sistemu. I oni se danas nalaze pred njima. Izborili su se sami za njihovo potencijalno otvaranje. Hoće li im neko u tome još pomoći, ostaje da se vidi. Za sada su mali izgledi da će im opozicija pružiti podršku. Ona razmišlja po principu, niste ni vi podržali našu „ekspertsku vladu“, nećemo ni mi vašu „podržanu listu“. A kada se ugruvate na Vučićevim izborima bez izbora, onda ćemo mi preuzeti igru i nastavićemo da se borimo za izborne uslove do Sudnjega dana. Ovo su i do sada toliko uspešno radili da studentima danas, ukoliko do raspisivanja izbora bude došlo, borba za poboljšanje predizbornih uslova tek predstoji.

Studenti su svojim plenumskim delovanjem sasvim nehotično sledili put gotovo bezimenog crvenoarmejca Mihaila Petroviča Minjina, koji je izvršio svoj zadatak bez sujete, bez pompe, izlažući sebe najvećim opasnostima, zarad opšteg dobra. To odricanje od partikularnih interesa u zajedničkoj borbi za slobodu bilo je njegovo dosezanje najviše tačke antifašizma te 1945. Bez obzira na ono što će uslediti i što ga se niko neće setiti narednih pedeset godina. Hoće li većinska opozicija imati snage za takvo pregnuće ili će nastaviti da sa tribina gleda ovu najvažniju političku borbu našeg vremena grickajući semenke. Ima u toj oholosti nekog zadovoljstva. Još ako Vučić pobedi, neće biti veće zluradosti. (Sličnu situaciju videli smo tokom lokalnih izbora 2. juna 2024.) No ako studentska lista odnese prevagu, nastupiće tajac, ulazak u političko Nepoznato, kada će i režim i svi oni koji su grickali semenke izgubiti legitimitet. O svemu tome bi trebalo dobro razmisliti pre kupovine novog fišeka sa zanimacijama za zube.

(Peščanik, foto: Autonomija)