Tri puta u istoriji Savezne Republike Nemačke, njeni kancelari su donosili strateške odluke koje su otvarale vrata boljoj budućnosti za Evropu.

Danas ne da postoji samo prilika, već hitna potreba za četvrtim takvim istorijskim trenutkom, ukazuje u kolumni za Gardijan britanski istoričar Timoti Garton Eš.

Ako nova koaliciona vlada zemlje pod vođstvom Fridriha Merca uspe da iskoristi šansu ove krize, i Nemačka i Evropa će ići napred.

Ako ne uspe, onda bi do kraja 2020-ih i Evropa i Nemačka mogle nazadovati dalje i brže nego što je većina nas mogla da zamisli u našim najgorim noćnim morama.

Velika razlika u odnosu na ta tri ranija ključna momenta je sledeća: 1949, 1969. i 1989. godine politika Savezne Republike je u osnovi bila usklađena sa politikom Sjedinjenih Država.

Ovog puta, Nemačka mora da izgradi jaču, slobodnu, demokratsku Evropu koja podržava Ukrajinu protiv trenutne politike SAD.

Zapanjujući trenutak nedeljne izborne večeri bio je kada je doživotni atlantista Merc izjavio da Evropa mora „zaista da postigne nezavisnost od SAD“. (Kada se uporedi sa skoro ulizicom Emanuelom Makronom u Beloj kući sledećeg dana, budući kancelar Nemačke zvuči snažnije golistički nego francuski predsednik.)

Izbor Konrada Adenauera iz 1949. velikog kancelara osnivača Savezne Republike, da zapadnu polovinu svoje podeljene zemlje čvrsto integriše u transatlantski geopolitički zapad u nastajanju i u integrisaniju Evropu, bio je u skladu sa hladnoratovskom orijentacijom SAD-a nakon 1945. i orijentacije SAD i nove države Francuske i Britanije, ključnih evropskih partnera.

Otvaranje kancelara Vilija Branta 1969. ka istoku, njegova Ostpolitik, uticalo je na politiku detanta koju su sprovodili Vašington, Pariz i London.

Odlučnost kancelara Helmuta Kola iz 1989. da ugradi nemačko ujedinjenje u dalje korake evropskog ujedinjenja, uključujući zajedničku evropsku valutu, pozdravile su SAD i otvorile vrata francuskom prihvatanju nemačkog jedinstva.

U sva tri slučaja, postojale su velike rezerve u jednoj ili drugoj zapadnoj prestonici – najkratkovida od njih je protivljenje Margaret Tačer ujedinjenju Nemačke – ali u širokom zamahu istorije, veliki strateški izbori Nemačke bili su usklađeni sa onima geopolitičkog zapada predvođenog SAD.

Danas više toga nema. Sve dok je Donald Tramp u Beloj kući, neće biti „zapada“ kao jednog geopolitičkog aktera.

U ponedeljak, na treću godišnjicu ruske invazije na Ukrajinu u punom obimu, imali smo skandalozan spektakl glasanja u UN kada su SAD stale na istu stranu sa Rusijom protiv britansko-evropske rezolucije UN koja podržava Ukrajinu. SAD su se sada pridružile transakcijskim velikim i srednjim silama Briksa u napadu na ono što je ostalo od liberalnog međunarodnog poretka koji je sama Amerika izgradila.

Stručnjak za međunarodne odnose Džon Ikenberi jednom je opisao SAD kao „liberalnog levijatana“. Danas je „liberalni levijatan“ postao slon skitnica.

Slobodna Evropa koju smo izgradili od 1949. je stoga napadnuta iznutra i spolja, a dve vrste pretnji su isprepletene.

Anti-liberalna, populistička nacionalistička Evropa svuda se širi. Kandidatkinja za kancelarku Nemačke iz Alternative za Nemačku (AfD), Alis Vajdel, nije pogrešila, sa svoje tačke gledišta, kada je opisala izborni rezultat svoje stranke – jednu petinu ukupnih glasova, jasnog izbornog pobednika u istočnoj Nemačkoj, drugu po veličini stranku u novom Bundestagu – kao „istorijski uspeh“.

Šokantno, to je podržao Vašington. Izraz potpredsednika SAD Džej Di Vensa na Minhenskoj bezbednosnoj konferenciji bio je u stvari predizborni govor za AfD. U nedelju uveče, Merc je zajedljivo primetio da mešanje u nemačku demokratsku politiku iz Vašingtona nije bilo „ništa manje dramatično od onih iz Moskve“.

Posle ujedinjenja Nemačke 1990. slavili smo činjenicu da je Nemačka postala „normalna“ evropska zemlja. Sada, u izvesnom smislu, moramo to oplakivati.

Jer biti normalna evropska država danas znači biti ona u kojoj liberalni centar pije salonu poslednje šanse.

Ako liberalni centar ne izvrši promene koje će pridobiti glasače od populističkih ekstrema, Marin Le Pen će postati francuska predsednica 2027, AfD će pobediti na nemačkim izborima 2029. a Reform UK Najdžela Faraža će prestići konzervativce u Britaniji.

Dobra vest je da postoji sve veća jasnoća među glavnim nemačkim i evropskim liberalno-demokratskim partijama o tome šta treba da se uradi.

Evropa mora da spase Ukrajinu. Moramo brzo izgraditi mnogo jaču zajedničku evropsku odbranu, uključujući Britaniju.

Svi mi, a posebno Nemačka, moramo da vratimo ekonomski dinamizam i da se pozabavimo zabrinutošću oko socioekonomske i geografske nejednakosti koja je dovela glasače do populista.

Moramo da kontrolišemo neregularnu migraciju, ali da uspemo u integraciji velikog broja imigranata, što je jedini način da rešimo naš akutni demografski izazov.

Kako to učiniti? Kako to platiti? Prepreke unutar Nemačke su ogromne. Zemlja poznata po svojim automobilskim motorima sada je najistaknutija po svojim kočnicama – uključujući ustavom usidrenu „kočnicu duga“.

Ipak, takođe je tačno da nemački kancelar ima ogromne mogućnosti da usmeri zemlju u novom pravcu ako, poput Adenauera, Branta i Kola, ima volje i veštine da to učini.

Tradicionalno, predstojeći pregovori o koaliciji između demohrišćana i socijaldemokrata rezultirali bi nizom kompromisa koji bi uključivali da svaka stranka dobije kriške od velikog kolača koji narasta.

Ali šta ako se kolač smanjuje i dva velika nova dela – više ulaganja u odbranu i u zapuštenu infrastrukturu zemlje – moraju biti izrezana iz toga? Očigledno, Nemačka mora nekako da ublaži tu dužničku kočnicu, ali ako ovo zaista bude trenutak strateške promene – pravi Zeitenvende – onda će Merc morati da sledi svoja dva velika demohrišćanska prethodnika, Adenauera i Kola, i da napravi dalji veliki korak ka jačoj Evropi.

Za bezbednost, odbrambenu industriju, energetiku, zelenu tranziciju i veštačku inteligenciju, Evropi je potreban obim da bi se održala u ovom svetu giganata koji zlostavljaju. Rešenja ne moraju uvek da uključuju klasičnu integraciju briselskog tipa, ali ne mogu biti samo nacionalna.

Najveća nemačka kočnica od svih je stanje uma – čudna mešavina osećanja istovremeno previše udobnog i previše uplašenog.

Kao ljubitelj nemačkih složenih imenica, bio sam oduševljen što sam video nemačkog politikologa Karla-Rudolfa Kortea kako to sjajno hvata opisujući Nemačku kao Volfervartungsland (zemlju koja stalno očekuje da će vuk doći). Ali danas su vukovi zapravo tu: dva velika na vratima, Vladimir Putin i Donald Tramp, i jedan mali, AfD, već unutar kokošinjca.

Da bi ispratili te vukove, Nemcima je iznad svega potreban jedan kvalitet: hrabrost. Neka slušaju savete od svog narodnog pesnika. „Izgubljena imovina“, pisao je Gete, „nešto izgubljeno! Čast izgubljena, mnogo izgubljeno! Izgubljena hrabrost, sve izgubljeno!“

(Danas, foto: Pixabay)