Vlada Srbije još uvek je na početku mandata, iako je od njenog konstituisanja prošlo godinu dana. Odnosno, nije donet program ili strategija sistemskog karaktera. Strukture na vlasti su u stalnoj izbornoj kampanji, jer su uglavnom usmerene na povećanje rejtinga, demonizaciju prethodne vlade, pre svega Demokratske stranke. Ni koalicioni partneri nisu izuzeti od kritike. Dominira populizam čiji je prvenstveni cilj popularizacija potpredsednika Vlade Aleksandra Vučića. Najizrazitiji primeri za to su hapšenja u borbi protiv korupcije, kao i jačanje socijalne komponente budžeta za 2013. godinu, parcijalno proširivanje kruga građana sa budžetski finansiranim zdravstvenim osiguranjem. Ovakvo ponašanje implicira špekulacije o prevremenim izborima što realno nije isključeno. Aleksandar Vučić pokazuje sve više ambicija da koncentriše vlast u svojim rukama. Bezbednosne strukture su već pod njegovom kontrolom, što u javnosti doprinosi utisku da je najmoćniji čovek u zemlji.

Iz praktičnih poteza Vlade Srbije ne vidi se namera reformisanja sektora bezbednosti, već pre svega njegovo dalje stavljanje pod partijsku kontrolu. Primetno je i odsustvo namere da se formiraju stalne institucije i mehanizmi za borbu protiv korupcije, koja se, prvenstveno preko medija koje kontrolišu delovi ili cele službe bezbednosti, koristi za političke obračune i eliminaciju poslovne konkurencije. Nereformisani sektor bezbednosti, pre svega zbog nedovršenog i pravno neusaglašenog sistema demokratske kontrole i kompromitovanih kadrova, koji je i sam zahvaćen korupcijom, neće biti u stanju da ostvari ambiciozne zadatke koji su mu navodno dati.

Politiku nove vlade na unutrašnjem planu karakteriše, osim populizma i izraziti otpor evropeizaciji i modernizaciji Srbije, bez obzira na promenjenu retoriku i sporazum, potpisan sa Prištinom. Narodnjaštvo i populizam su samo jedna od manifestacija srpskog nacionalizma koji opstaje kao jedina ideologija, a Aleksandar Vučić je nosilac takve politike.

Nesumnjivo je da su neki potezi koje je Vlada povlačila bili izraz pozitivnih nastojanja, pre svega kada je reč o pregovorima sa Prištinom. Sprovođenje Sporazuma tek treba da pokaže da li Vlada iskreno stoji iza njega. Međutim, kad je reč o predizbornim obećanjima, većina nije ispunjena, niti ima izgleda da budu ispunjena.

Zaokret u višedecenijskoj „kosovskoj politici” u javnosti Srbije primljen je sa uverenjem da je takav ishod bio neminovan. Pre svega, jer odavno postoji svest da se odustalo od Kosova. Kosovo je bilo samo instrument, vešto korišćen za ostvarivanje ciljeva u Bosni. Opstajanje na “kosovskoj politici” pretilo je da “potopi” Srbiju. Pokazalo se da je odlučnost Nemačke da prekine zloupotrebu Kosova i jasno definiše uslove za članstvo u EU, dalo rezultate.

Sporazum između Beograda i Prištine bio je u fokusu, kako domaće tako i međunarodne javnosti. Kosovo je oduvek tema na kojoj se sučeljavaju proevropska i antievropska Srbija. Platforma koja je prethodila Sporazumu otvorila je sve dileme oko puta kojim Srbija ide. Realno, odnos prema Kosovu kreće se između dve krajnosti: iracionalnog stava da je još uvek moguće dobiti deo Kosova i objektivne ekonomske i socijalne situacije u zemlji. U tom smislu, treba očekivati otpor evropeizaciji.

Tomislav Nikolić kao eksponent antievropskog bloka još uvek ima ambivalentan odnos i prema Kosovu i prema evropskoj orijentaciji. Sve njegove izjave vezane za Kosovo su vrlo kontradiktorne. One su istovremeno pokušaj pridobijanja javnosti, posebno one konzervativne koju predstavlja, ali i odraz suštinskog nerazumevanja međunarodnih okolnosti u kojima se Srbija nalazi. Njegovi prirodni saveznici (SPC, deo SANU, desničarske organizacije poput Dveri, Naši i dr, desničarski mediji poput NSPM, Pečata, Geopolitike, i brojni drugi, elektronski mediji poput Kopernikusa i Radio Fokusa, kao i DSS i ostale partije tog bloka) od njega su očekivali sasvim drugačije ponašanje na vlasti. Otuda brojne kritike i razočarenja na njegov račun.

Konzervativni blok smatra da je Srpska napredna stranka izneverila njegova očekivanja da će dolaskom na vlast raskinuti sa „izdajničkom” politikom Demokratske stranke i njenog lidera Borisa Tadića. Smatraju da je SNS od Zapada „dobila veoma preciznu ulogu koju je samo stranka sa patriotskim odsjajem mogla da ispuni”. Zalaganje za osnivanje „snažnog patriotskog bloka” koji bi predstavljao „istinsku opoziciju i novu snagu na srpskoj političkoj sceni”, za sada više zvuči kao vapaj, nego kao ozbiljna pretnja. Pokušaj organizovanja masovnih demonstracija DSS i SRS i njihovih pratećih saveznika iz desničarskih grupa i organizacija nije do sada pokazao potencijal da ozbiljnije ugrozi koaliciju na vlasti.

Suprotstavljanje Sporazumu lidera sa severa Kosova gubi na oštrini. To samo pokazuje da je njihov manevarski prostor oduvek zaviso od Beograda. Bez podrške Beograda njihovo nezadovoljstvo može samo delimič- no da ometa i odlaže sprovođenje Sporazuma.

Demokratska opozicija i organizacije civilnog društva ne reaguju blagovremeno i adekvatno na stanje u društvu, što je posledica zamora, razočarenja, nekoordiniranog delovanja, ali i neodgovornosti, korupcije, primata ličnih i grupnih interesa nad interesom modernizacje Srbije. Sve to je dopronelo atmosferi apatije i nezainteresovanosti. Aktuelna situacija u Srbiji zahteva i obavezuje na brzo reagovanje opozicije, organizacija civilnog društva i slobodnih medija.

Bez obzira na brojne kritike EU zbog krize kroz koju prolazi, za Srbiju je proces pridruživanja od ključne važnosti, jer je to jedini način uspostavljanja pravne države i stabilizovanja institucija. To se pokazalo u svim slu- čajevima pridruživanja EU.

(Tekst predstavlja uvodni deo istraživanja ljudskih prava u Srbiji tokom 2012. godine. Istraživanje je sproveo Helsinški odbor za ljudska prava u Srbiji. Kompletan izveštaj možete videti ovde.)