Svaka naša aktivnost na internetu znači podatak, bilo da govorimo o kliku, skrolovanju, reagovanju na sadržaj ili drugo. Postoje stotine i stotine različitih vrsta podataka koje se prikupljaju, s toga je vrlo teško utvrditi šta od toga i na koji način utiče na ono što se prikazuje svakom od nas u ličnom informacionom mehuru, slažu se sagovornici podkasta “Reaguj!”.

Profesor na Akademiji umetnosti u Novom Sadu i osnavač SHARE fondacije Vladan Joler za podkast “Reaguj!” objašnjava da se sve više potencira na algoritamskoj transparentnosti, da bi se razumelo na koji način targetiranje sadržaja uopšte funkcioniše.

“Najveći problem je što mi tačno ne znamo kako to funkcioniše. U proteklih 5-6 godina postoji ta tendencija i postojalo je gomila nekih inicijativa u pravcu nečega što se zove algoritamska transparentnost. E sad, zašto je algoritamska transparentnost bitna? Zato što je za većinu tih procesa nano targetinga, koja je u stvari targeting malog opsega, neophodna ta neka vrsta algoritamske obrade, zbog toga što u većini situacija mi pričamo tu o stotinama različitih izvora odakle kompanije vuku te podatke, a ti izvori su različite naše aktivnosti”, objašnjava Joler.

Stručnjak za digitalni marketing Ivan Bildi kaže da sve platforme koje nude reklame rade na istom principu, a taj princip je jednostavan – na osnovu naših aktivnosti na mreži ove platforme prave profil i time nas svrstavaju u određene kategorije koje se nude oglašivačima kod targetiranja reklama.

“Fejsbuk prati naše ponašanje na Fejsbuku, Instragramu, Vocapu, i na osnovu toga nas svrstava u neke različite kategorije koje onda oglašivači posle mogu da koriste kako bi plasirali oglas. E sad, tu postoji zaista mnogo faktora i mnogo načina na koje to sve utiče, ali ukratko prati se svaka naša aktivnost: od toga šta pretražujemo na internetu, kakve sadržaje konzumiramo, šta gledamo na Jutjubu, kakve videe gledamo na Fejsbuku, na kakve slike reagujemo, na kakav sadržaj reagujemo – svaki naš korak se negde beleži i pravi se taj profil na osnovu koga posle ti oglašivači mogu da dođu, zapravo, do nas”, objašnjava Bildi i dodaje da se svaka interakcija, pa čak i onda kada napišemo negativni komentar, računa kao interakcija, a algoritam je prepoznaje kao naše interesovanje za takav sadržaj ili proizvod.

“Ono što ljude obično nervira je to što viđaju stalno neke reklame koje ih ne zanimaju. Ako oni komentarišu tu reklamu u negativnom smislu, recimo, ne želim da viđam ovu reklamu, ili napiše vi ste lopovi, ili ne dopada mi se ili šta god negativno da napišu, algoritam ne gleda negativno i pozitivno, on gleda kao interakciju – to znači da vas to zanima. Da li vas zanima negativno ili pozitivno, njemu nije to primarno važno. On želi da vama daje sadržaje na koje vi reagujete”, objašnjava Bildi.

Da li nas prisluškuju?

Često se dešava da kada naglas govorite o nekom proizvodu, ubrzo posle se pojavi reklama na društvenim mrežama upravo za taj proizvod. Ivan Bildi kaže da se ne treba bojati, jer nas niko ne prisluškuje. Kako objašnjava, to bi se videlo u većoj potrošnji baterije i interneta. Ono što je zapravo u pitanju, kaže Bildi, jeste interakcija naših uređaja sa uređajima drugih ljudi koji se nalaze na istoj lokaciji.

“Ako sam ja u bliskom kontaktu sa vama, u smislu fizički, na istoj smo adresi, ta platforma zna da smo mi zajedno zbog lokacije koju može da prati, i može da pretpostavi da jedan deo mojih interesovanja može da bude vama zanimljiv. Recimo, vi nikada niste pretraživali kupovinu automobila, ali ja sam prethodnih dana intenzivno istraživao automobile, i onda sam se našao sa vama, pričali smo o tome i vama se ta reklama prikazuje. To je nešto što je obično ljudima zanimljivo jer deluje u najmanju ruku čudno, ali zapravo nije prisluškivanje, već je ta mogućnost da se moje interesovanje prebaci i na vas, zato što smo bili negde u nekom bliskom kontaktu ili smo se dopisivali kroz Mesindžer ili neku drugu aplikaciju, gde Fejsbuk može da pomisli da neko moje interesovanje može da se i vama dopadne”, objašnjava Bildi.

S druge strane, Vladan Joler iz SHARE fondacije kaže da je scenario takozvanog prisluškivanja moguć, ali ipak ne možemo biti sigurni da se on i sprovodi.

“Činjenica je da tu sad postoje stotine i stotine različitih algoritama i različitih procesa, od koji su neki bazirani na tom mašinskom učenju, AI sistemima i to, koji u stvari određuju šta se nama prikazuje na tom ekranu, šta nam izlazi na tom fidu ili koje vrste oglasa idu sa strane. Ali je jako teško stvarno utvrditi koji su tačno algoritmi tu. A mi smo skloni tome da različite te paterne prepoznajemo, pa da kažemo “e ja sam rekao sad ovu reč i onda mi je izašlo to”. Mislim to je moguće, ali nismo sigurni i ne mora da znači. Ali činjenica jeste da su sada ti sistemi za prepoznavanje govora sve efikasniji i moćniji i jeftiniji, i samim tim takve vrste targetiranja će biti sve procesorski jeftinije. Znači, sasvim je moguće da takav neki scenario”, smatra Joler i dodaje da je u stvari najbitnija činjenica da smo mi, korisnici interneta, konstantan resurs iz koga se crpi neizmerna količina podataka. Joler podvlači i da nema ljudskog bića koje upravlja podacima koje algoritam sakupi, već da je sve deo automatizovanog procesa.

Koliko su naši podaci sigurni?

Indeks privatnosti u medijima je kompozitni indikator za analizu zaštite prava građana na privatnost u onlajn medijskoj sferi Srbije. Ovaj statistički alat razvija SHARE fondacija kao sredstvo za javno zagovaranje i unapređenje standarda zaštite privatnosti u poslovanju medija na internetu. 

Pokazatelji su grupisani u šest osnovnih kategorija, od tehničkih – kao što su kolačići ili vrste platformi, gde se bodovanje oslanja na usaglašena načela globalne zajednice – do obaveza propisanih zakonom ili etičkim kodeksom novinara. Za analizu je odabrano 50 onlajn medija čiji sadržaj pretežno čine vesti i aktuelnosti, bilo da je reč o samostalnim elektronskim izdanjima ili onlajn verzijama tradicionalnog formata.

Kao osnovni tehnički parametri za očuvanje privatnosti na internetu navode se: HTTPS protokoli, hosting i putovanja podataka i posrednički servisi. 

Prema rezultatima SHARE-ovog istraživanja, od 50 ocenjenih onlajn medija, samo devet se opredelilo za hostovanje svog sajta u Srbiji. Najčešći izbor mesta za hosting server domaćih medija je Nemačka. Iako zakon propisuje jasan i pošten odnos prema ličnim podacima građana, onlajn mediji retko uspevaju da artikulišu svoj proces obrade podataka. 

Principe poštovanja privatnosti iz Kodeksa novinara narušilo je devet od 50 onlajn medija, i to 52 puta.

Jasne i razumljive informacije o obradi ličnih podataka predstavljaju okosnicu evropskih standarda zaštite, ugrađenih i u zakon koji se u Srbiji primenjuje od 2019. Ova obaveza se po pravilu izvršava kroz takozvanu politiku privatnosti, dokument u kom se korisnik sajta obaveštava o svemu što je značajno za proces obrade – ko upravlja podacima i ko ih obrađuje, gde se čuvaju, kome se ustupaju, i tako dalje. Međutim, samo 15 medija jasno navodi ko rukuje podacima o ličnosti. 

Kada je reč o takozvanim kolačićima i trekerima, upotreba tehnologija za praćenje ponašanja ljudi na internetu, u Srbiji podleže zakonu o zaštiti ličnih podataka u slučaju ako kolačići i trekeri sadrže lične podatke, navodi SHARE. 

Korišćenje malicioznih trekera i nefunkcionalnih kolačića namenjenih oglašivačima, narušava reputaciju medija. Sajtovi posvećeni informisanju javnosti ne bi trebalo da se rukovode poslovnim modelima zasnovanim na preprodaji i zloupotrebi ličnih podataka.

Od 50 medija iz uzorka, 18 ne poseduje politiku o kolačićima, niti bilo kakvo obaveštenje o trekerima i drugim tehnologijama za praćenje ponašanja posetilaca na internetu. Od tih 18, jdan medij (portal javnog servisa RTS) je među najposećenijim medijskim sajtovima u Srbiji. 

Kada je reč o mobilnim aplikacijama, formate prilagođene mobilnim platformama uglavnom koriste samo najposećeniji sajtovi. Analizom je utvrđeno da čak 16 medija u okviru svojih Android aplikacija imaju takozvane opasne dozvole po Guglovom kriterijumu, koje aplikaciji omogućavaju intruzivan nivo interakcije sa korisničkim uređajima. Ove dozvole obuhvataju pristup kameri, čitanje i izmenu memorijske kartice, utvrđivanje tačne geolokacije korisničkih uređaja i pronalaženje drugih korisničkih naloga na uređaju. 

Zato je, naglašava Joler, veoma bitno čitati šta prihvatamo prilikom instalacije aplikacija.

“Mada i prilikom toga kad vi sad kliknete I accept, način na koja se to piše, dužina tih tekstova, koliko je to sad stvarno tačno, koliko je netačno… To sve je pisano nekim polu-marketinškim polu-pravnim slengom, i onda na kraju ti nisi baš ni siguran šta to tačno znači, ali dovoljno je recimo da ti kažu da prikupljeni podaci mogu biti korišćeni od strane third party – to znači sve. Znači da oni sad to mogu da uzmu i da prodaju bilo kome drugom. Tu sad ima stotine različitih nekih scenarija eksploatacije i manipulacije koje se dešavaju u tome”, objašnjava Joler i dodaje da iako ovakav poslovni model predstavlja problem, za sada ne postoji druga alternativa za funkcionisanje kompanija na internetu.

“Potrebno bi bilo da se desi stvarno nešto neverovatno da se čitava ta paradigma promeni, u smislu da sada nešto drugo postane glavna valuta. U zadnjih 10-ak godina imate tu priču o tome da su podaci nafta 21. veka. Kada se kaže podaci, to su podaci o nama. Nema tu sad nekih drugih podataka. To su najvredniji podaci – o našem ponašanju, našim željama, koje se onda pretvaraju u vrednost. Tako da za sad se tu ne nazire neka nova vrsta ekonomije ili nova vrsta eksploatacije koja bi bila bazirana na nečem drugom, nego sve ide u tom sve dubljem i dubljem zadiranju u naše svesno, nesvesno i podsvesno”, objašnjava Joler.

Kako izaći iz informacionog mehura?

Maja Vasić Nikolić je između ostalog i trenerica na IREX-vom projektu “Saznaj i razaznaj”, čiji je cilj povećanje svesti o medijskoj pismenosti. Ona ističe da svako od nas ima svoj informacioni mehur, u kome uvek dobija slične sadržaje – koji promovišu ono u šta verujemo. Ipak, iako se možda tako ne čini, informacioni mehur može da bude vrlo opasan.

“Ako smo samo izloženi informacijama koje potvrđuju naše mišljenje, onda se stereotipi jačaju, a to može da bude vrlo nezgodno u našem regionu. Kada su u pitanju reklame i taj infromation bubble preko algoritma koje prati naše ponašanje, oni znaju i gde smo bili, šta kupovali, o čemu smo čak i pričali. Zapravo nama plasiraju ono što algoritam misli da će nama da se svidi. Ali svakako sužava izbor. Seče nas od sijaseta drugih opcija koje nam mogu pomoći da donesemo nešto što je informisan izbor”, objašnjava Vasić Nikolić i dodaje da se i ovaj se mehur da izbušiti. 

“Prvi korak je taj da shvatimo da informativni balon postoji da razumemo kako funkcionišu algoritmi i u svojim dobrim i u svojim lošim stranama. Važno je znati da algoritam ima i negativne posledice, i kada to znamo mi smo već u nekoj prednosti. Onda ćemo početi da malo kritičkije pristupamo tim sadržajima. Desnim klikom vi možete da kažete da ne želitie da ga vidite i na taj način dajete poruku da je nešto inappropriate, repetitive, already purchased i da na taj način uklonite neki sadržaj sa njuz fida”, objašnjava Vasić Nikolić.

Iva Gajić (Redakcija podkasta Reaguj!)

Naslovna fotografija: Pixabay

Ova podkast epizoda realzovana je uz podršku organizacije IREX, odnosno programa medijske pismenosti Saznaj i razaznaj koji podržava Ambasada Sjedinjenih Američkih Država u Srbiji.