Skip to main content

Peter Mađari: Tajni sporazum o podeli Ukrajine?

Planeta 02. apr 2022.
7 min čitanja

Roman Girtih, bivši zamenik premijera Poljske (2006-2007) podelio je zanimljivu teoriju na Fejsbuku sa naslovom „Orbanov plan“. Tekst je preuzelo i nekoliko poljskih novina.

U svom razmatranju Girtih traži odgovor na uzrok antievropskog saveza između mađarske i poljske vlade, a takođe iz nove perspektive ocenjuje aktuelni rusko-ukrajinski rat. Prema Girtihu, postojao je jedan mađarsko-poljsko-ruski tajni plan o podeli Ukrajine.

Prema tom planu, ruska vojska je u sadašnjem ratu trebalo da putem munjevite akcije osvoji deo Ukrajine istočno od Dnjepra, regiju u kojoj žive većinom Rusi. Za nekoliko dana, bez značajnog otpora, umarširali bi u Kijev, zbacivši predsednika Zelenskog i njegovu vladu. Međutim, nisu hteli da zauzmu oblasti zapadno od Dnjepra jer su odatle očekivali znatan otpor, koji bi zahtevao mnogo veću vojnu operaciju sa mnogo više vojnika.

U zapadni deo Ukrajine je prema planu trebala ući poljska i mađarska vojska, u svojstvu mirovnih snaga, pozivajući se na strah zbog priliva izbeglica. Girtih je spekulisao da bi čak i sami zapadnoukrajinski političari potraživali da im više odgovara da dođu vojnici iz zemalja članica NATO-a, nego da ratuju sa Rusima. Poljacima bi bilo omogućeno da preuzmu kontrolu nad većim delom severozapadne Ukrajine sa sedištem u Lavovu, dok bi Mađarska mogla da obezbedi mir u Zakarpatju. Prema planu, podela Ukrajine bi se potom stabilizovala, dajući poljskim i mađarskim liderima priliku da postanu heroji kod kuće, povećavajući svoju zemlju teritorijalno, betonirajući svoju moć.

Prema Girtihu, to što su mađarska i poljska vlada u poslednje vreme konstantno tražile sukob sa SAD i EU bio je deo pripreme na ovo teritorijalno osvajanje. Ušli su u beskrajne debate o ulozi suda EU i kritikovali američki uticaj da se, kada dođe vreme za sticanje teritorije, neodobravanje Zapada i saradnja sa Rusima ne čini kao previše bizarni zaokret ni kod kuće ni u inostranstvu. Prema Girtihovoj pretpostavci antizapadni gestovi su pored toga bili signali Moskvi i o tome da mađarsku i poljsku vladu kontrolišu pouzdani saveznici. Interes Moskve bi zahtevao neutralnu zonu između Nemačke i teritorije pod kontrolom Rusije.

Prema ovoj teoriji konačni detalji plana su načinjeni tokom Orbanove posete u Moskvi 5. februara, kada je mađarski premijer zasedao sa Putinom pet sati.

Ali, prema Girtihovim rečima, tajni plan je pao u vodu, jer je Ukrajina neočekivano i veoma žestoko oduprela ruskom napadu, i čak i dan danas se herojski bore čak i istočne županije i gradovi u kojima su Rusi u većini. Videvši to, zapadno i poljsko javno mnjenje postalo je čvrsto proukrajinsko, a poljska vlada je odustala od plana podele. Štaviše, ne samo što je odustala, nego je čak preuzel vođstvo u odbrani ukrajinskih interesa.

Girtih ne pruža dokaze koji bi podržali njegovu teoriju, ali tvrdi da plan toliko logično sledi iz spoljne politike koje su ove dve vlade vodile tokom godina, da dalje objašnjenje i nije potrebno.

Girtih se pomerio iz radikalne desnice ka centru

Girtih je čudna figura u poljskom javnom životu. Endre B. Bojtar, odličan stručnjak za poljsku politiku ga je, na primer, u jednom prošlogodišnjem članku nazvao „fašistom koji je prešao na pravi put“.

Postao je član parlamenta kao predsednik evroskeptične stranke Lige poljskih porodica, posle izborne pobede Kačinjskijeve stranke 2005. godine ušao je u koaliciju sa njima, bio je i potpredsednik vlade i ministar obrazovanja godinu dana.

U to vreme je vodio oštru desničarsku politiku, sugerisao je, na primer, da homoseksualcima ne bi trebalo dozvoliti da predaju u državnim školama. Zatim je raskinuo sa dotadašnjim saveznicima, a deset godina kasnije već se pojavio u Briselu pored Donalda Tuska kao advokat. Girtih od tada žestoko napada vladu PiS-a.

Nedavno je otkriveno da je i njegov telefon hakovan sa Pegazus softverom, prema Girtihu špijunirala ga je poljska vlada, bio je to veliki skandal u Poljskoj.

Neprijatne okolnosti

Možda je sve ovo samo proizvod Girtihove bujne mašte i ne sadrži ni trunčicu stvarnosti. Međutim, postoje neke okolnosti i događaji zbog kojih, čak i ako je ova priča puka izmišljotina, ipak lako može imati veze sa stvarnošću.

Na dan mađarskog državnog praznik, 15. marta, Viktor Orban je na Košutovom trgu održao govor na osnovu kojeg bi neki neupućen slušalac mogao da pomisli da je Mađarska neutralna država, da nije ni NATO ni EU članica. Premijer je takođe objavio jednaku udaljenost od Moskve, Brisela i Vašingtona – kao da je između Rusije i Nemačke već uspostavljena nova neutralna zona, koju je po Girtihovim rečima trebalo stvoriti nakon podele Ukrajine.

Zatim je 21. februara usledio prefrigan govor ruskog predsednika Putina, u kojem je opširno izlagao o tome da državnost Ukrajine nema istorijski presedan. Zaključio je da je veći deo Ukrajine u stvari ruska teritorija, dok je na zapadu dobila teritorije od Poljske, Mađarske i Rumunije, a od Staljina.

A visoki zvaničnici američke vlade rekli su da se Viktor Orban neskriveno postavio protiv Ukrajine na sastanku sa Donaldom Trampom u maju 2019. Državni podsekretar za spoljne poslove u Vašingtonu otvoreno je rekao da je „tema Velike Mađarske prioritet za Orbana“ i da je on „srećan što može da načini štetu Ukrajini“. Viktor Orban je kasnije reagovao na tu izjavu rekavši da „budalaština nema gornju granicu“.

Slična teorija je već 2014. godine zaokupila pažnju sveta

Neke još više zbunjujuće stvari su se desile 2014. godine, tokom manjeg rata između Rusije i Ukrajine. U martu 2014., kada su Rusi okupirali Krim, Vladimir Žirinovski, potpredsednik ruskog parlamenta napisao je pismo mađarskoj, poljskoj i rumunskoj vladi u kojem je navodno naveo da Ukrajinu treba podeliti i da bi Mađarska mogla da dobije Zakarpatje. Sadržaj pisma je prenela jedna poljska TV stanica, ali je stranka Žirinovskog demantovala to da je tema divizije bila zastupljena u tom pismu.

U leto 2014. Žirinovski je ponovo pokrenuo temu i tada je već otvoreno govorio o tome da Zakarpatje nije ukrajinska regija, već je deo Mađarske. Iako je Žirinovski zvanično opozicioni političar u Rusiji, tamo to zapravo nije važno, jer niko ne može decenijama i na prvoj liniji fronta voditi politiku protiv Putinove volje. Žirinovski je predskazao aktuelni rat već u decembru prošle godine, kada je u svom skupštinskom govoru predvideo napad na Ukrajinu, dodavši čak i da će se to desiti 22. februara u 4 sata ujutru. I zaista, ruski napad se desio, mada 24. februara u 4 ujutru…

Na inauguracionoj sednici novog mađarskog parlamenta 6. maja 2014. godine Viktor Orban je posebnu pažnju posvetio Zakarpatju: „Ova tema je ostala nerešena od Drugog svetskog rata. Ovo je stvar koja se tiče Mađarske, a smatramo da se tiče i Evrope. Mađari u Karpatskom basenu imaju prava na dvojno državljanstvo, ali i pravo na autonomiju. To je naš stav koji ćemo zauzeti u međunarodnoj politici. Svemu tome daje dodatnu aktuelnost situacija mađarske zajednice od dve stotine hiljada duša koja živi u Ukrajini, zajednice koja mora dobiti dvojno državljanstvo, puna prava zajednice i mogućnost samouprave. To je naše jasno očekivanje od nove Ukrajine koja se sada formira, i koja je inače pridobila naše simpatije i podršku u svom radu na stvaranju demokratske Ukrajine.“

Osim nedorečenosti prve rečenice, ovaj poriv ne deluje previše smelo, ali je iz nekog razloga ipak izazvao veliko negodovanje, štaviše, ne u nekoj od susednih zemalja u kojima živi značajna mađarska manjina, već baš u Poljskoj. Nedelju dana kasnije, Donald Tusk (tadašnji premijer Poljske) pomenuo je Orbanov govor na konferenciji za novinare, rekavši da ideja u vezi Mađara u Zakarpatju nije izgovorena u pravo vreme i na pravom mestu, jer: „Danas, dok smo svedoci raspada Ukrajine, pokušaja da se zemlja rasparča, takva izjava bi mogla da izazove zabrinutost.“

Nekoliko dana kasnije u Bratislavi Tusk je ponovo pomenuo to pitanje u Orbanovom prisustvu, u suštini optužujući svog mađarskog kolegu za širenje ruske propagande.

Iz nekog razloga, Orbanov govor kojim se traži autonomija Mađara u Zakarpatju zadobila je pažnju i Amerikanaca. Šef ambasade Andre Gudfrend vratio se ovom pitanju čak šest meseci kasnije, na konferenciji za novinare 24. oktobra 2014.: „Sada nije vreme da se otvara debata o autonomiji Mađara koji žive u Ukrajini“, rekao je on, iako se mađarska vlada i nije bavila tim pitanjem u to vreme.

Andraš Šimonji, bivši mađarski ambasador u Vašingtonu, dao je 31. oktobra 2014. intervju za mađarski nedeljnik „Hetek“, i tom prilikom su ga, između ostalog, pitali šta to Amerikancima toliko smeta u ruskoj politici Orbanove vlade. Svoj odgovor je završio ovim rečima:

“Zato, sve mi se čini da je tu reč o mnogo čemu. Tu su i nerealni snovi da će nam ovo doneti povoljan rezultat kada Rusi podele Ukrajinu, pa Zakarpatje padne u naše ruke. Neće. Ali, tužni i nazaštićeni možemo ostati sami, gurnuvši Mađare u Zakarpatju u mnogo lošiji položaj nego što su sada.”

Takođe u jesen 2014. bivši ministar spoljnih poslova Poljske Radislav Sikorski je u jednom intervjuu rekao da je, prema njegovim saznanjima, ruski predsednik Putin već ponudio Poljskoj podelu Ukrajine 2008. i da bi konkretno grad Lavov predao Poljacima. Ovaj intervju je izazvao veliki skandal: Kremlj je ocenio celu stvar kao fantaziju, a energično ju je demantovao i bivši poljski premijer Donald Tusk. Na kraju se i Sikorski povukao, iako nije povukao samu osnovnu tvrdnju, samo je rekao da razgovor koji je spomenuo nije vođen baš 2008. godine, i nije tekao baš između Tuska i Putina.

Govor Viktora Orbana u Tušvanjošu, u leto 2014. godine, u kojem je proglasio neliberalni sistem i u kojem je slavio jačanje Rusije, završio se ovako:

„Sada je ostalo samo jedno pitanje, dame i gospodo, ali nije na meni da odgovorim: da li treba da se plašimo takve situacije kada bi bilo šta moglo da se desi ili naprotiv, da takvo stanje treba da produbi nadu u nama? Pošto sadašnji svetski poredak nije baš po našem ukusu, zato ja smatram da je bolje da mislimo da ova era kada bilo šta može da se desi, i za koju mnogi kažu da nosi neizvesnost, da bi mogla prouzrokovati probleme, takođe nosi bar isto toliko prilike i mogućnosti za mađarski narod. Dakle, umesto straha i zatvaranja i povlačenja u sebe, mađarskoj zajednici u Karpatskom basenu, pa čak i čitavoj mađarskoj nacionalnoj zajednici rasutoj po svetu predlažem hrabrost, promišljanje unapred, razumno ali hrabro stupanje u akciju. Lako može da se desi da će doći naše vreme nakon ere kada bilo šta može da se desi.” 

Da li je premijer ovde pričao u generalnom smislu o tome da bi Mađari Karpatskog basena trebalo da hrabro iskoriste epohu kada bilo šta može da se desi? Ili je mislio na neku određenu mogućnost sasvim konkretno? Na nešto za što mnogi kažu da bi moglo prouzrokovati probleme, ali bi takođe moglo dovesti do dolaska našeg vremena? Na osnovu Girtihovog mišljenja moglo bi se čak pretpostaviti da je neliberalni, proruski zaokret mađarske politike možda bio povezan sa tajnim planom od svetskog političkog značaja.

A ipak – političari mađarske vlade nikada nisu govorili o teritorijalnim zahtevima, a Viktor Orban svoju aktuelnu kampanju zasniva na postulatu da bi opozicija slala vojnike u Ukrajinu, a on nikako ne bi.

Prevela: Kristina Orovec (Autonomija/444.hu, foto: Beta/AP)