Tranzicija iz autoritarnog u demokratski poredak u Srbiji nije uspela. Jednopartijski nominalno levi (komunistički) poredak, Milošević je svojevremeno transformisao u prostaljinistički nacionalističko-ratnozločinački režim, koji nema blage veze sa demokratskom levicom. Šta više, potpuno joj je suprotan. I ne samo to, ko zna za koliko dugo je u Srbiji potpuno kompromitovao ideje levice i za ko zna koliko dugo je otvorio vrata vladavini mračnjaštva kleronacionalizma i najcrnjeg konzervativizma. Taj pogubni amalgam je daleko autoritarniji – i banalniji – od bivšeg jednopartijskog poretka.

Posle na silu boga Miloševićevog pada, i posle kraćeg kolebanja pod postpetooktobarskom DOS-ovskom vlasti, baštinici Milošević-Šešeljeve zločinačke politike predvođeni velikim manipulatorom Vučićem, uspostavili su dakle još rigidniji autoritarni kleronacionalistički poredak ogrezao u korupciji i kriminalu. Za Srbiju su time demokratija i proevropska modernizacija ostale misaone imenice. Iako formalno-pravno živimo u bajagi demokratiji – tu je parlament i višestranačje, tu je ustavom određena deoba vlasti – demokratije nema. Doduše na margini društva još se tu i tamo može kritički govoriti o rđavom stanju u državi i društvu, o uzdizanju i vladavini ološa, ali Vučićeva propagandna mašinerija sve to melje, poravnava lažima i javnost drži u iluzijama o sveopštem srpskom prosperitetu. Vladavinu ološa koja kao da je zacementirana od vrha do dna države, svesrdno podržava crkva (SPC) koja se uzdigla do paralelnog – ako ne i bezmalo dominantnog – centra moći u društvu. Među baštinicima zločinačke politike s kraja prošlog veka, nalazi – i obilato koristi – komforno hedonističko mesto. Mrak Vučićeve autokratije još revnosnije praktikuje crkva.

Eh da je Vučić jedini problem Srbije, gde bi joj bio kraj. Koliko god je njegova ’politika’ izopačena, nije joj on najveći problem. Nije doduše bio ni Milošević, glavni grobar Jugoslavije i temeljni upropastitelj Srbije. Ključni problem zbog kojeg nastaje zlo koje decenijama davi Srbiju i ugrožava ’region’ – iz kojeg izrastaju Miloševići, Šešelji, Vučići, Dačići, Vulini, Vučelići, Bujoševići, Bokani, Arkani i ostali mračnjaci – ipak je nešto drugo. Ključni problem je nedostatak društvene brane, nepostojanje dovoljne kritičke i dovoljno raširene prosvećene svesti, koja bi onemogućila uzdizanje mračnjačkih ideja i njihovih zagovornika, njihovih političkih operativaca. To – odsustvo raširene prosvećene svesti kao brana ludilu i uzurpacijama moći od strane kojekakvih rđavih klika – omogućuje uzdizanje svakakvih protuva i moralnog ološa na ključne pozicije društva. To je brana tranziciji Srbije u uljuđeno demokratsko društvo.

Dva su razloga za navedenu branu. Prvi je što stari autoritarni poredak krajem prošlog veka – u prelomnim godinama – nije imao snažniju građansko-liberalnu, građansko-levu proevropski usmerenu opoziciju. U tadašnjoj konfuznoj opoziciji od nacionalizma obolele Srbije (Miloševićeva zasluga), dominirala je antimoderna, antievropska pročetničko-klerikalna ideologija. Drugi razlog je bio što je Milošević – poput sada Vučića – sve ključne društvene resurse koje je brutalno uzurpirao, posebno na medije, usmerio na satanizaciju i razbijanje bilo kakve opozicije, za koju je procenio da ga ugrožava na vlasti.

Ko je u Srbiji zapravo ključno podbacio zbog kraha tranzicije i ovakvog stanja, u kojem je Srbija danas?

Bez puno razmišljanja rekli bismo – školovan svet, školovani građani Srbije. Preciznije, dominantne srpske elite – njihova intelektualna tupost, komformizam, kukavičluk i njihova zastrašujuća neodgovornost. Kako onomad pod Miloševićevim terorom, tako i sada pod Vučićevim. Tu je – ako smemo reći – društvena trulež, odatle najviše bazdi.

Oko dve hiljade nominalno visokoobrazovanih i među narodom poštovanih ljudi – od valjda svih rektora srpskih univerziteta, ne malo akademika, mnoštva dekana, univerzitetskih profesora, privrednika na glasu, književnika (nekih sa šire poznatim referencama), poznatih sportista, estradnih ličnosti … – potpisalo je podršku Vučiću (izbornoj listi na kojoj kao predsednik države nije bio, ali ju je svim mogućim državnim resursima obilato danonoćno pomagao satanizujući opoziciju).

U navedenoj podršci ništa ne bi bilo sporno – svaki građanin, dakako i pripadnici društvene elite imaju apsolutno pravo da se politički javno izjašnjavaju i opredeljuju ovako kako su se opredelili – da Srbija nije u takvom stanju, u kakvom je. U bednom, dno je Evrope. I pored medijske blokade i propagandnih bajki režima, iole savestan građanin vidi da je stanje u Srbiji rđavo. Institucije sistema – ako su slobodne temelj su demokratije – potpuno su podvrgnute interesima režima. Mediji informisanja su, uz malobrojne i ne široj javnosti u potpunosti dostupne izuzetke, pod strogom režimskom kontrolom. Društvo je ozbiljno, maltene konfliktno podeljeno. Skandali koji svedoče o korupciji ogromnih razmera i legalizovanim masovnim pljačkama javnih dobara (Zakon o konverziji zemljišta, tzv.leks specijalis zakoni po meri privilegovanih investitora i sl.) smenjuju se kao na traci. Od vrha do dna društva vlast je povezana sa kriminalom. O promociji mediokriteta na odgovorna mesta u javnim službama i skandaloznoj kadrovskoj politici režima, da se i ne govori. Rašireno je nasilje i huliganstvo među obeznađenim mladim ljudima. Teče neprekinut egzodus obrazovanih i najsposobnijih ljudi u zapadne zemlje, jer u ovakvom društvu ne vide perspektivu.

Ko je odgovoran za propalost i obeznađenost Srbije? Onaj – i oni – koji imaju moć, koji kreiraju život društva, koji su za njegovim kormilom. A ko ima apsolutnu moć poslednjih deceniju i kusur godina, zna svaki građanin. U osujećenosti pri rešavanju bilo kakvih problema, spas se uglavnom očekuje i traži od svemogućeg – od Vučića – a ne od obesmišljenih institucija koje bi trebalo da građane štite po zakonskim uzusima.

Ako je o velikoj pogubljenosti Srbije i njezinim uzrocima svestan svaki iole razborit građanin zainteresovan za sudbinu države i društva u kojem živi, zar je moguće da toga nije svesno oko dve hiljade veselnika sve sa visokim obrazovnim titulama i zvanjima, koji podržavaju Vučića? Znaju li te osobe za stid? Kako će gledati potomcima u oči i šta li će im odgovarati ako ih oni budu pitali – a nadamo se da jednom hoće – šta si ti oče/majko (deda/baba) radio(la), šta si preduzimao(la) i koga si podržavao(la), dok je Srbija patila i propadala u beznađe, predvođena moralnim nitkovima i pljačkašima?

Zna se, itekako se zna – ko hoće da zna – šta je u Srbiji trulo i odakle bazdi. Zna se ko je zaista izdao Srbiju i srpstvo u celini. Nije običan narod – narod k’o i svaki narod, što kaže ruska poslovica ’kud ruda, tu i kola’, odnosno narod ide kud ga vode elite. Ove su pak – da je po Dositeju – školovane da državu i društvo vode ka dobru i spokoju, a ne u patnju i stradanje.

Sram bilo školovane ljude zbog nemorala, kukavičlika i – da se i autor posluži frazama nacionalista, koje kad ih izgovaraju ozbiljni ljudi imaju itekako smislen značaj – izdaje roda i otadžbine.

(Autonomija)