Skip to main content

PAVLE RADIĆ: Srbija u bukagijama

Autori 18. окт 2022.
4 min čitanja

Bez naše krivice? Ma ‘ajde!

„Sasvim bez naše krivice, upali smo u začarani krug iz kojeg kao da nema izlaza… Niko ne preti meni kao Aleksandru Vučiću, već neskriveno preti našoj zemlji i našem opstanku” (iz tirade A. Vučića prilikom svečarskog hodočašća BIA).

Bez naše krivice? Ma ‘ajde!

Istorija robijanja pamti bogatu praksu dopadanja zatočenika bukagija (okovi, lanci koji se stavljaju robijašima na noge, kako ne bi pobegli). Time je robijanje zatvorenika – krivih ali ne retko i nevinih – skoro garantovano. Kažem skoro, jer je ljudska invencija i nemirenje sa robijom onih koji žude za slobodom počesto znala i zna savladati i tu drakonsku prepreku. Bukagije ljudski život svode ispod animalnog nivoa.

Dakle da pojedinci dopadaju bukagija, znamo. Ali da čitava društva, države, unutrašnjom a ne spoljnom voljom – ima naravno i toga – dopadaju bukagija, to se ipak ređe događa. Posebno ne u Evropi u 21. veku.

Kad se nekom nesrećnom društvu i državi to dogodi, poput današnjih Srbije, Belorusije, Rusije (ima li još ko?), takva nesrećna društva i države propadaju i postaju tamne mrlje među uspešnim zajednicama. I ne samo to, nego postaju i izvor problema među susedima. U slučaju Rusije i šire, izvor je – upravo tome svedočimo – svetskih problema.

Kad je reč o Srbiji (slično je i sa Rusijom i Belorusijom), njezine unutrašnje bukagije koje su je okovale su dakako mentalne, odnosno političke prirode – autokratija, nesposobnost racionalnog rešavanja egzistencijalnih problema pa se zbog toga beži u bolesnu nacionalnu mitomaniju, samoviktimizaciju, podozrenje i širenje mržnje prema uspešnijim društvima, posebno prema sebi po svemu najbližim narodima i zapadnim modernizacijskim vrednostima.

Sublimat te patologije koja razara i društvo i državu, duboko je prožeo srpsko društvo – školske programe, udžbenike, medije, crkvu pogotovo, sport, estradu, bezmalo celokupnu kulturu sećanja degenerisanu besramnim revizionizmima. Nakon višedecenijskog trovanja anahronizmima i budalaštinama, srpsko društvo živi u kulturi laži i samoobmana.

Može li se tako doseći pristojan život? Kud to vodi ako ne u „začarani krug iz kojeg kao da nema izlaza“ ?

Da ne bi bilo zabune, nije Vučić – opsesivno ophrvan voljom za neograničenom moći – otvorio, pa ni zatvorio taj začarani krug. Kad je krug otvaran, kad su ga Miloševićeve bukagije zatvorile, Vučić je bio đavoljev šegrt. U lancu meštara srpske propasti, on je za sada poslednji. Da li će se posle njega lanac nastavi, videćemo. Pretendenata jednako destruktivnih i jednako radikalnih poput njega – koji čekaju k’o zapeta puška da ga zamene – je iha, ha.

U plejadi upropastitelja koja se smenjivala prethodnih decenija, Vučić je doduše osobito osion i – spram građana, spram naroda, spram države – kao i svaki radikal zastrašujuće neodgovoran. Na vlast je došao koliko zaslugama brljaveži prethodnika mu, toliko i bajkama o spasenju Srbije. Ali umesto da Srbiju oslobađa Miloševićevih bukagija, čime se ozbiljno nisu bakćali njegovi prethodnici, on ih dodatno radikalski ojačava. I na unutrašnjem i, vidimo, na spoljnom planu. Ni jedan bagaž mračne prošlosti koja davi Srbiju, nije rešio.

U ovim po svet mračnim vremenima, u situaciji kad zločinac iz Kremlja bestijalno razara Ukrajinu i Rusiju vodi u propast, Vučić i njegova šarlatanska politika koja je igrala na kartu Putina saterani su u ćošak, u „začarani krug iz kojeg kao da nema izlaza“. Jajarluk i cinculiranje koje mu u pogubljenoj Srbiji imaju prođu , na međunarodnoj sceni – u demokratskom delu sveta – sad imaju statut smeća. Stvari su, ne samo za Srbiju, doterane do krajnje konsekvence, ili – ili. Ili si sa civilizovanim delom sveta, ili si sa varvarinom. Treće opcije – o kojoj se u Srbiji decenijama skoro unisono brblja – nema.

Nade političkog Zapada, koji je poverovao da će đavoljev šegrt – nasuprot infantilnih postmiloševićevskih bajagi evropejaca – uz njihovu pomoć najzad Srbiju vratiti u civilizaciju posle pada u varvarstvo ’90-ih, pokazale su se naivnim. Kad su u pitanju srpski političari, naivne nade Zapada u emancipatorsku metamorfozu notornih destruktivaca, sa Vučićem mu nisu prvina. Isto je prošao i sa Miloradom Dodikom, koji doduše tokom razaranja Jugoslavije poput Vučića nije bio đavoljev šegrt, nego nešto recimo malo manje, možda samo ratni profiter.

A u stvari, na koga pragmatični Zapad – kad je reč o srpskim političarima koji su imali i imaju koliko-toliku moć i kakav-takav uticaj u narkotizovanom društvu – i da se osloni, na koga da tipuje? Ko je taj među srpskim političarima (čast marginalizovanim pojedincima i manjim prosvećenim grupama) – u Beogradu i jednako u Banjoj Luci? Ko nedvosmisleno iskače iz kleronacionalističke matrice, iz pogubnih zabluda i malignog konzervativizma, iz antievropejstva?

Džaba velike donacije, ulaganja u infrastrukturu i obuke ljudi, džaba saveti, molbe i upozorenja – ludilo uspostavljeno krajem prošlog veka donekle menja forme, suštinu nikako. Probali su sa svima ko je bio na vlasti – od svojevremeno Miloševića, kome su u početku ako ne davali šansu, onda ga puno nisu ni ometali. Pa evo do Vučića, naivno verujući da će od radikala stvoriti apostatu od zla devedesetih, od šešeljizma. Kad ono, i pored sve podrške i ohrabrenja, pored materijalnih ulaganja i beskrajnog strpljenja – od Vučića, kad je reč o mogućem spasitelju Srbije i normalizacije regiona – ispade ćorak. I gore od ćorka, što je oduvek bio, ispade stari ne samo zamajivač, nego i trovač i Srba, i regiona.

Odbijanjem da u brutalnoj agresiji Putina na Ukrajinu Srbiju pozicionira na stranu žrtve, na stranu pravde i elementarnog morala, na stranu ujedinjene Evrope i demokratskod dela sveta, Vučić Srbiju drži u zaista začaranom krugu, iz kojeg izlaza dakako ima. Ali eto, kad on ne bude mogao da ga nađe, izaći će je l’da pred narod da narod odluči šta i kako dalje. Isto kao što je i Milošević za problem Kosova onomad izašao pred manipulisani narod, pa je narod na referendumu bajagi odlučio da strana noga neće kročiti na srpsko Kosovo, da se Srbija saginjati neće. Znamo šta je posle sledilo.

S razlogom Vučić danas strepi od onih, kojima je po šovinizmu i ratnohuškačkom ekstremizmu bio uzor, koje je obilato pomagao i pomaže (osiljeni i omasovljeni desničari putinofili i – nadasve – Srpska pravoslavna crkva, koja je zaslugom ne samo Vučića postala država u državi koja bi da komanduje i duhovnim i svetovnim životom).

Čak i u današnjoj po Srbiju sudbinski delikatnoj situaciji, iz Vučića možda zbog straha od nabujale i razularene desnice opet izbija manipulacija i laž („sasvim bez naše krivice, upali smo u začarani krug…“). Bez naše krivice? Kakav komentar zaslužuje ta laž, sem ironičnog – ma ’ajde?

Ovakvoj Srbiji duhovne i političke bukagije su izgleda za dugo sudbina. Vapijuće potrebne pobune građana – posebno ključnih aktera, srednjeg trebalo bi obrazovanijeg sloja – nema. Uzdati se pak u savest i pobunu korumpiranih intelektuelnih elita, očeva srpskih bukagija, jalov je posao kao i uzdanje u navodno Vučićevo evropejstvo.

(Autonomija)