Konzervativizam i zaziranje od evropskog racionalizma Srbiju drže u limbu anahronosti i civilizacijskog bauljanja.

Analitičari koji su se bavili ili se još bave uzrocima kraha Jugoslavije, navode mnoge razloge za jugoslovensku katastrofu, ali ako stvari sažmemo onda je glavni razlog nestanka nekadašnje složene države nesporazum njezinih konstituvnih činilaca oko toga šta je opredeljenje Jugoslavije u vreme njezine egzistencijalne krize. Evropa, njezine vrednosti i integracije (što je zagovarala Slovenija) ili zadržavanje postojećeg poretka, s tim što bi ga trebalo ’utegnuti’ tako da Srbija reši svoj navodno nepravedan položaj u federaciji (što je rezolutno tražila srpska Miloševićeva politika). Suprotstavljeni politički polovi – Slovenija na prvom mestu za modernizaciju i evropeizaciju (na 14.kongres SKJ je došla sa parolom ’Evropa zdaj’), Srbija na prvom mestu za preuređenje države, na način da se reunitarizuje i de fakto srbizuje, što je značilo promenu saveznog Ustava s čime nisu bile saglasne ostale članice federacije. Kako nije bilo kompromisa, politička kriza se zaoštravala prerastajući u razbuktale nacionalizme, pa su stvari krenule po zlu. Epilog je poznat, iako ispod katastrofe još nije podvučena crta.

Neće se pogrešiti ako se kaže da je Srbija od osamdesetih pa nadalje – do danas, do polovine treće decenije 21. veka – prednjačila i prednjači u antievropejstvu i antimodernizaciji, preferirajući ’rešavanje’ nacionalistički izmišljenog nacionalnog i stim u vezi državnog pitanja koje je u SFRJ bilo rešeno na neuporedivo bolji način u odnosu kako su ga rešile njezine nacionalističke mesije. U suludim ratovima pale su tolike besmislene žrtve, razaranja, masovni egzodusi, posejana je velika nacinalna mržnja koja se teško leči.

Znamo – ko želi da zna – kako je srpska nacionalistička politika upropastila srpsko nacionalno i državno pitanje, kako je budalasto odbila šansu modernizacije i evropeiziranja (na vrhuncu jugoslovenske tadašnja Evropska Ekonomska Zajednica, EEZ od 1993.g EU, Jugoslaviji – time i Srbiji kao njezinoj članici – nudila je brzo članstvo u svojoj zajednici uz obilatu materijalnu pomoć kako bi se izbegla ratna katastrofa). Ta u suštini – što se tiče nacije i države – suicidna politika arogantno je odbijala sva razumna rešenja, trujući narod kako će oslanjajući se je l’da na sopstvene snage, brzo stići švedski standard. Političko slepilo i neodgovornost nadvladali su razum, pa od tog doba – od kraja osamdesetih do danas – Srbija je manje-više u agoniji. S druge strane vidimo kako živi Slovenija koja se zalagala da cela bivša država prihvati spasonosni izlaz iz državne krize izražen u krilatici ’Evropa zdaj’, pod kojim se ona – videvši da nema šanse da Miloševićeva Srbija to prihvati – državno osamostalila. Posle nametnutog rata i Hrvatska je kasnije došla na mnogo teži način do EU, a je li se i koliko evropeizirala, znaju njezini građani.

Duga je i zasebna priča kako se došlo dotle da su nacionalizam, konzervativizam i antievropejstvo postali takoreći naša sudbina. Da tragedija bude veća, iz civilizacijskog sunovrata skoro se ništa nije naučilo.

Uprkos katastrofalnim posledicama nerazumnog odbijanja ponuda EEZ s kraja osamdesetih, da Srbija u okviru Jugoslavije brzo uđe u zajednicu evropskih naroda – kad su zemlje bivšeg istočnog bloka, danas uveliko etablirane članice EU, o tome samo sanjale – i danas se istrajava na pogubnoj politici i petljavini sa autokratskim i diktatorskim satrapijama. Spali smo na dne Evrope. S razlogom se na Srbiju gleda kao na bolesno mesto regiona koje region drži u stanju ni rata, ni stabilnog mira. Sa čini se neotklonjivim anahronizmom i konzervatizmom Srbija je – u metaforičkom smislu – voda, a ujedinjena Evropa ulje. A voda – ignorišući nespornu želju i obilnu materijalnu pomoć EU da je uključi u svoju zajednicu jer je ovakva kakva je izvor nestabilnosti regiona – nije spojiva sa uljem.

Nadu da u Srbiji ipak nije sve otišlo dođavola, probudli su studentsko-građanski protesti protiv izopačenog Vučićevog režima. Koliko je ta nada opravdana, brzo će pokazati vreme. Nije isključeno da je i ta nada iluzija. Zebnju izaziva pojava desničarenja u pobunjeničkom studentskom pokretu ne samo na prošlogodišnjem vidovdanskom skupu u Beogradu i ovogodišnjem u Kraljevu. Pokazuje se ono na šta je dobronamerno upozoravano tokom ekspanzije studentske pobune – euforične nade svitanja Srbiji – da mladost objektivno ne može biti puno drukčija od onog u čemu je rođena, stasavala i socijalizovana. Višedecenijsko normiranje i življenje ’vrednosti’ koje su unesrećile i Srbiju, i region neminovno ostavlja posledice na generacije koje se u naopakom sistemu vrednosti rađaju i stasavaju. Otklon od nacionalističkih zabluda čini se još nije dosegao nivo, koji može radikalno da menja Srbiju. Kamo sreće da jeste. U početku pobune studenti su istcali da ne žele da menjaju samo aktuelnu beskrupuloznu vlast, nego žele promenu sistema koji generiše izopačene političare i vlasti. Ako je to i dalje njihovo temeljno opredeljenje – spasonosno za Srbiju i region – onda moraju biti obazrivi spram desničarenja.

Desničarenje – nacionalizam, šovinizam, klerikalizam, lopovluk i nemoral – nas je i dovelo na današnje grane. U studentskom i građanskom pokretu za spas Srbije ono bitno smanjuje modernizacijski potencijal, danas vapijuće potreban. Ako se želi bolja Srbija snažna podrška pubunjenim studentima i građanima je apsolutno potrebna, ali su potrebna i dobronamerna upozorenja na greške koje smanjuju njihov emancipatorski potencijal.

I još nešto. Pre nekoliko godina u institucijama EU se govorilo da među kandidatima za priključenje EU Srbija prednjači u ispunjavanju zadatih kriterijuma. Posle nekoliko godina brutalizacije Vučićeve kriminalne vlasti, stvari stoje drukčije. Sa čela liste najažurnijih kandidata za članstvo u EU, Srbija je spala na začelje. Pregovarački proces Srbije i EU je zamro. Formalno još traje prvenstveno u želji EU da Srbiju ipak zadrži u sferi potencijalnog članstva, uprkos u osnovi antievropskoj i antidemokratskoj politici Beograda koji preferira odnose sa Putinovom Rusijom i Kinom. Istine radi, i u vreme kad je stavljana na vrh liste kandidata za pristup EU, ona to objektivno nije zasluživala.

Kako neko sa nerazrešenim teškim ratnim bagažom iz devedesetih i suštinski nepromenjenom nacionalnom (nacionalističkom) ideologijom, ko je u konfliktnom odnosu sa susedima (bivšim republikama SFRJ, Kosovo da i ne spominjemo) može biti na vrhu liste kandidata za članstvo u EU? Razlog što se Srbija ipak nalazila na vrhu liste, reklo bi se da je pre svega bila želja EU da je motiviše i podstakne da rešava krupne prepreke i mračnu ratnu zaostavštinu, koje joj stoje na putu ka članstvu u EU. Hrabrenje i kuraženje Srbije da se prihvati rešavanja suštinskih problema, koliko vidimo nije imao skoro nikakvog efekta. Ista ideologija, isti odnos prema prećutanoj ratnoj prošlosti i isti konfliktni odnos prema susedima su i dalje nepromenjeni. Osim toga, Vučićev režim je brutalno zaoštrio unutrašnju represiju prema svakom kritičkom glasu i javnom suprotstavlajnju njegovoj razobručenoj samovolji i korupciji. Zbog svega toga su Srbija i EU – voda i ulje – za sada su nespojivi. Hoće li biti spojivi posle eventualne smene radikalskog režima u Beogradu – ako na vlast dođu oni koji su naumili da menjaju ne samo vladajuće političare, nego pre svega sistem, anahrone antievropske ’vrednosti’ koje su unesrećile Srbiju – ostaje nam da vidimo.

(Autonomija)