Skip to main content

PAVLE RADIĆ: Ima li većeg beščašća od prezira prema žrtvama rata

Izdvajamo 21. авг 2022.
3 min čitanja

Srbija, srpska kultura, nažalost do danas nema svog Fausta ni svoju Okupaciju u 26 slika

U našem bezmalo sveopštem beščašću, zloupotreba civilnih žrtava rata u politikantske – u šovinističke i mrziteljske svrhe – valjda je dno moralnog pada. Veće beščašće od toga teško da je moguće.

Govorimo o sistemskoj zloupotrebi koliko jučerašnjih, toliko i onovremenih ratnih žrtava kao manipulativnog sredstva i vladajućih i većine opozicionih elita, kojima su puna usta selektivno odabranih žrtava (samo svojih, tuđe se ne spominju, kao da ih nikad i nije bilo).

Iole razumnim ljudima nije teško pogoditi svrhu te izopačenosti. Nepriličnim posezanjem za ratnim žrtvama od svog naroda gradi se populistički kult nevine žrtve, stalno na udaru okolnih je l’ da arhineprijatelja. Stvaranjem od svog naroda svetinje i uvek žrtve, manipulatori za sebe grade kult konačno dostojnih sinova i kćeri časnih predaka. Kod podanika time podstiču bolesni „identitet“ pravednika među dušmanima, a kroz politikantske, verske i kvaziumetničke rituale manipulatori grade svoj politički rejting u funkciji osvajanja i po svaku cenu očuvanja vlasti, njihove patološke opsesije.

Vulgarnim zloupotrebljavanjem nesporne žrtve rata se dehumanizuju i svode na puko sredstvo u borbi za vlast. O pijetetu prema njima tu nema govora. Naprotiv, prema njima se time pokazuje prezir. Kad se svedu na manipulativno sredstvo, sve u vezi s njima je dozvoljeno. Od licitiranja njihovog broja, okolnosti pod kojima su stradale, do satanizacije ne samo ideologija zbog kojih su stradale, nego čitavih naroda iz kojih su zločinci – kojih ima u svakom narodu, posebno kad se u njima razbuktaju zločinačke ideologije – potekli. Svoj pak narod i svoju zločinačku ideologiju manipulatori od satanizacije dakako isključuju. U tome i jeste, što bi se reklo, šovinistički štos – čitave pojedine narode i države bezumno proglasiti zločinačkim i čak genocidnim, a sebe i svoj narod bez obzira na krv na rukama obogotvoriti kao nevine žrtve.

Kačenjem zločinačkih i genocidnih etiketa izvikanim arhineprijateljima, šovinistički manipulatori bi da de fakto aboliraju neporecivo vlastito zločinstvo. Konkretno, nemoralnim posezanjem za ratnim žrtvama srpski političari i saslužiteljski im intelektualaci i crkva, grade sebi alibi za sramnu politiku ’90-ih. I još gore – u takvim manipulacijama koje su ušle u zvanične interpretacije nedavne prošlosti, u školske i univerzitetske udžbenike – socijalizuje se društvo i truje nedužna mladost, pa se čudimo otkud među njima toliki broj zatrovanih kleronacinalizmom i profašizmom. Naravno da sa zlom u sebi nisu rođeni, naravno da su slika društva u kojem stasavaju.

Zloupotrebljavanje civilnih žrtava nije izvorno Vučićeva domišljatost, iako se notorni radikal istakao kao ratni huškač ’90-ih (za jednu palu srpsku glavu u BiH tražio je 100 bošnjačkih glava). Njegova domišljatost je bestidna laž, da se pre njega nisu spominjale srpske ratne žrtve i zločini nad Srbima tokom Drugog svetskog rata; da se pre njega nije govorilo i pisalo o Jasenovcu, Jadovnom i drugim nespornim stratištima NDH zbog navodnog dodvoravanja Hrvatima. Manipulator bezočno laže. Dakako da se nije ćutalo, nego se i preterivalo – što je kao i besramno umanjenje takođe greh – da je u Jasenovcu recimo pobijeno 700 hiljada žrtava, velikom većinom Srba. Velikom većinom žrtve Jasenovca jesu bili Srbi, ali se preterivalo i još preteruje oko njihovog broja. Ma koliko da je tamo – i na drugim stratištima – stvarno pobijenih Srba i pripadnika drugih naroda (nažalost nije ih malo), sve i svačije zločine treba osuditi, a prema svim i svačijim žrtvama treba gajiti iskren pijetet. To je najmanje što se za žrtve post festum može ljudski činiti. Sve drugo je prizivanje novog zla i novih žrtava.

Za razliku od nacionalističkih manipulatora koji sumanuto što eksplicite, što implicite čitav hrvatski narod proglašavaju zločinačkim i genocidnim – ignorišući činjenicu njegovog velikog učešća u NOB – u socijalističkoj Jugoslaviji se itekako govorilo i osuđivalo ustaško zločinstvo. Naročito u Hrvatskoj. Uostalom, hrvatska kultura je iznedrila dva u čitavoj Jugoslaviji verovatno najsnažnija ne propagandna, nego umetnička dela protiv zla i zločinstva ustaške ideologije – dramu „Hrvatski Faust“ Slobodana Šnajdera i film „Okupacija u 26 slika“ Lordana Zafranovića (u saradnji sa piscem Mirkom Kovačem). Samo ta dva univerzalno važna dela – a nisu jedina iako su umetnički najreprezentativnija – dovoljna su da notornom radikalskom lažovu začepe usta kad lupeta da se o ustaškoj ideologiji i zločinima nad Srbima nije smelo govoriti.

Srbija, srpska kultura, nažalost do danas nema svog Fausta ni svoju Okupaciju u 26 slika, a povoda da se pozabavi vlastitim zlom je u izobilju. Nije da u tom smislu nije bilo pokušaja, ali tako snažnih ostvarenja nije bilo i još ih nema. Hoćemo li ih dočekati? Ako ih dočekamo i ako budu među narodom obznanjivana, biće to prvi znak našeg ozdravljenja i izlaska iz kleronacionalističkog ludila.

Da ne širimo puno priču, zloupotrebu „prećutanih“ srpskih ratnih žrtvama pokrenulo je Miloševićevo „događanje naroda“. Preciznije, pokrenuli su s kraja ’80-tih prošlog veka – kao i zločinačku ideologiju – nacionalistički „intelektualci“ željni slave i moći, ne pitajući za cenu. Da podsetimo samo na skaradnu Bećkovićevu izjavu o Srbima u Hrvatskoj, kao „ostatku zaklanog naroda“. Čak ni notorni ratni huškač Vučić nije dosegao taj nivo širenja otrova i zla, kao ovaj ovde obogotvoreni akademik. Dokle će pak Vučić (uz sasluženje Dodika i Patrijaršije) dogurati sa sadašnjom zloupotrebom srpskih žrtava, tek ćemo da vidimo. A da će zbog ličnih ciljeva nastaviti, da prostite, da besramno pišaju po žrtvama vlastitog naroda umesto da njihove seni ostave na miru, u to nema sumnje. Njima, kao i svim nacionalistima i zadriglim klerikalima, ništa nije sveto.

(Autonomija)