Iako svet skoro ni u jednom trenutku nije bez ratova i zločina, Milošević i Putin – hronološki gledano – prvi su brutalni zločinci u Evropi posle Drugog svetskog rata.

Prvi se na listu zločinaca upisao jer je bio ključni pokretač i akter stravičnog razaranja bivše Jugoslavije, drugi je svoje zločinstvo na očigled celog sveta definitivno overio varvarskim razaranjem susedne države Ukrajine, što mu u zločinstvu nije prvina. Pre Ukrajine na svoj zločinački konto upisao je Gruziju (Abhazija, Južna Osetija), Siriju i – na sreću za sada bez rata – držanje Moldavije (Pridnjestrovlje) u zaleđenom stanju. Ne treba zaboraviti ni Čečeniju, čije su strahote ostalo „ispod radara“ svetske javnosti, jer je to je l’da ruski problem tamo negde u Zakavkazju, daleko, daleko od Evrope i komfornog Zapada. Ako mu „prođe“ Ukrajina, ko zna koji mu je sused sledeća meta. U susedstvu Putinove Rusije mirno se ne spava. Niko ne zna je li u Putinovom patološkom imperijalnom obzorju.

Za razliku od Miloševića, kojeg je na globalnom nivou politička i vojna strateška marginalnost onemogućila da zločine digne na mega nivo – iako su i oni koje je proizveo na prostoru bivše Jugoslavije bili jezivi – ne zna se dokle će paranoik iz Kremlja sa zločinima doseći. Podivljao je, apsolutno je izgubio kompas i elementarnu ljudskost. Treba gledati njegova javna oglašavanja, njegovu ledenu facu koja rečito govori o bezdušnosti, neljudskosti, neodgovornosti. Apsolutno ga ne interesuju žrtve, ogromna razaranja i patnje miliona ljudi. Da zlo po Rusiju – po njezine susede i svet u celini – bude veće, u njegovom političkom i vojnom okruženju čini se nema nikog ko bi ga bar malo obuzdao i njegovom zločinstvu koje će se pripisati celoj Rusiji, stao u kraj. Jer pored na pravdi boga razaranja Ukrajine, sistematski razara i za dugo vremena sramoti Rusiju, svodeći je na posvemašnu bedu i pariju.

Bilans Miloševićevog ludila još uvek nije poznat, jer i Srbija i „region“ još uvek žive u njegovom neugaslom ozračju. Upropašćena i osramoćena Srbija se ne odriče od njegovog katastrofalnog nasleđa. U tom otrovu živimo, ako se to može zvati životom. Pre je reč o životarenju u carstvu laži, obmana, mržnje, kriminala i sveopšteg prostakluka. To nasleđe određuje život ne samo u Srbiji – u kojem bahato vladaju baštinici miloševićevštine u sprezi sa nacionalizmom zatrovanom crkvom (SPC) – nego i u „regionu“. Jedno je sigurno – tog pogubnog nasleđa Srbija i posledično „region“ neće se osloboditi, dok se Beograd, Srbija, ne preobrati, dok ne prezre i definitivno odbaci ideologiju koja je proizvela ogromna zlo i sramotu Srbiju. Kakve su šanse da se to dogodi u dogledno vreme – posmatrajte ideološke i vrednosne odrednice dominantne srpske opozicije, pogledajte Murte, pa prosudite sami. Primitivno nacionalističko cinculiranje – promiloševićevske propagandne podvale – da su za ratnu katastrofu Jugoslavije, zločine, razaranja, međuetničku mržnju i postratnu svekoliku bedu podjednako krivi je l’ da svi politički akteri nekadašnje države, bajke su za maloumne. Jedina sila koja je beogradskog psihopatu mogla prisiliti da se koliko-toliko obuzda, bila je sila veća od one kojom je on raspolagao, koja mu se – bivša JNA – na bedan način stavila na, što’no se kaže, dispoziciju. Psihopati koji se politički uzdigao bedastoćama o tobože vraćanju dostojanstva „ugroženom“ srpskom narodu u SFRJ, do žrtava susednih naroda – jednako kao i srpskih – bilo je stalo koliko i do lanjskih snegova. Ne ponavlja li to pogubno „mesijanstvo“ na isti način kremaljski psihopata, s tom razlikom da ima nuklearno oružje?

Ljudskosti i razuma radi, mora se po ko zna koji put reći – Putin nije Rusija (kao što ni Milošević i njegovi baštinici nisu Srbija). On(i) je(su) prolazno zlo, Rusija ostaje. Zločini Putinove soldateske u Ukrajini – koja trajno kompromituje herojsku ulogu Crvene armije u borbi protiv nacizma i fašizma tokom Drugog svetskog rata, slično sramnoj kompromitaciji koju je izvršila JNA prema svojoj partizanskoj i jugolovenskoj prošlosti stavljajući se Miloševiću na raspolaganje – raspaljuje strasti masa koje olako prelaze u mržnju prema Rusiji i Rusima. Svako razuman toga se treba kloniti. Ne smeju se zanemariti činjenice da u Rusiji, među Rusima, uprkos velikoj policijskoj i sudskoj torturi režima, uprkos batinama, pritvaranju, robijanju, trovanju i ubistvima, ne od juče postoji otpor Putinovom zločinstvu. Zaslugom bezočne režimske propagande, sistematskim lažima i obmanama, građani Rusije, Rusi – slično kao i u Srbiji – su sluđeni, neupućeni u stvarni život i u svojoj zemlji, i u drugim državama koje zločinci na vlasti propagandno tretiraju kao arhineprijatelje (Rusa, Srba, ovih, onih, …). Budimo razumni, ljudi su ljudi, narod je narod. Generalizacije čitavih naroda – bilo satanizacije, bilo divinizacije – su besmislice i zablude iz kojih ne proizilazi ništa dobro i humano.

Među manipulisanim srpskim narodom – zaslugom dominantnih elita, propagandistima, skandaloznom tabloidnom informisanju koje reprezentuje vrednosti vlasti, kao i podrivačkoj ulozi dobro plaćenih Putnovih lobista odavno instaliranih u ključne strukture Srbije – izraženo je infantilno rusofilstvo. Građani Srbije – i uopšte Srbi, dakako ne svi – nemaju uvid u realnost Rusije, u realnost života tamošnjeg naroda, nego se – slično kao i u vlastitoj zemlji, u Srbiji – ravnaju prema propagandi i negovanim anahronim stereotipima. Infantilno srpsko rusofilstvo ne slavi realnu, nego mitologizovanu Rusiju. Divinizuje ono što nije za divinizaciju – kremaljsku bešćutnu svevlast, autokratiju, ogoljeno nasilnštvo koje ima status moći i slave. Infantalni rusofili slave i uzdižu sve ono, što gorko plaćaju građani Rusije željni poput svakog naroda normalnog života, željni slobode i ličnog dostojanstva.
Sa srpske strane infantilno rusofilstvo a sa ruske imperijalni interesi stvaraju mit o srpskom i ruskom bratstvu, o jednoj krvi, rodu i veri.

Da je reč o besmilicama kakvih marginalnih grupa, ni po jada. Kad neprosvećeni zanosi niščih postane vladajući obrazac odnosa jedne države i naroda prema drugim narodima i državama, to je već ozbiljna paranoja koja se skupo plaća. Čast i iskreno poštovanje svakom narodu i svakoj državi. Zrele kulture niti koga en general obogotvoruju – dakako da je najopasnije kad se obogotvoruje svoj narod – niti koga satanizuju. Tamo gde se to radi, reč je o civilizacijskoj nezrelosti, iščašenosti iz realnosti.
Ipak, neki Rusi i neki Srbi zaista su braća. Recimo Milošević i Putin. Braća su po bešćutnosti i zločinstvu i prema svom, i prema susednim narodima.

(Autonomija, foto: Beta)