Skip to main content

OGNJEN GLAVONIĆ: Ne može da bude mira između onih koji su ubijani i onih koji ubijaju

Izdvajamo 22. nov 2022.
9 min čitanja

Tamo gde vlada nacionalizam najčešće nema komunikacije, bira se put manjeg otpora, skretanje pogleda, zbog toga što su i sećanja i mišljenja pažljivo konstruisani i nametani, jednostavno – postoji jak pritisak i planska borba protiv sećanja, protiv solidarnosti. Način na koji se ovde razgovara o određenim temama je u svrhu stvaranja buke kako se ne bismo čuli, kako se ne bi stiglo do teških pitanja i probudila radoznalost, kako se nivo komunikacije nikad ne bi izdigao iz blata i dnevnopolitičkog, kako bi se sakrilo ono što je opasno po laž koja je dugo građena, ocenio je u razgovoru za Autonomiju režiser Ognjen Glavonić.

Široj javnosti poznat je po svom dugogodišnjem radu na priči vezanoj za ratne zločine, zločine čija posledica su bile hladnjače i masovne grobnice kosovskih Albanaca u Srbiji otkrivene tokom 2001. godine, iz čega su proistekla dva filma – dokumentarni „Dubina dva“ (2016) i igrani „Teret“ (2018).

Glavonić je u Novom Sadu ovog vikenda učestvovao u programu Vojvođanskog građanskog centra CINEreact, u okviru koga su organizovane projekcije dva pomenuta filma, ali i njegov Masterclass pod naslovom “Od faktografije ka filmu”.

Tokom razgovora između dva filma, Glavonić je otkrio da njihov nastanak nije bio tempiran već da je rad na jednom vodio ka drugom. Pojasnio je kako je iskoristio materijal nastao u pripremnom periodu, kada je obilazio lokacije koje su vezane za te zločine, a sve za potrebe snimanja „Tereta“, da bi se iz toga ipak prvo izrodila „Dubina dva“.

Ta dva filma su bliska, dodao je, polaze od istog zločina, ali se zapravo bave drugim stvarima i osim činjenice da je jedan dokumentarni a drugi igrani, među njima postoje brojne razlike.

Glavonić je objasnio kako je 2009. saznao za priču čitajući svedočenje jednog od vozača, a da je ubrzo pročitao tekst koji je bio samo spisak predmeta iskopanih iz masovnih grobnica – 20 stranica nabrajanja predmeta i odeće, i te dve stvari su mu, po sopstvenom svedočenju, dale ideju za „Teret“ – film o jednom vozaču, malom šrafu u mašini zločina, i pitanjima o saučesništvu i kolaboraciji.

Glavonić kaže da je najveći broj projekcija u Srbiji zamišljen slično ovome u Novom Sadu, ali da su ređe situacije gde se organizuju obe projekcije, s povezanim razgovorom. Tokom razgovora sa zainteresovanima, Glavonić je otkrio brojne detalje o radu na filmovima od samog početka do kraja procesa od osam-devet godina. Njegove buduće kolege su, dodaje, na ovakvim skupovima najčešće zainteresovane i za filmsku tehniku ali i za konkretan događaj, odnosno ratni zločin.

Demonizacija

Glavonić u intervjuu za Autonomiju podseća da se, za razliku od eksperimentalnog dokumentarca „Dubina dva“, koji kao takav teško može da se nađe u redovnoj distribuciji u bioskopima, „Teret“ neočekivano susreo sa brojnim problemima u distribuciji, a sve zahvaljujući prethodnoj šestomesečnoj demonizaciji od strane onih koji film nisu ni videli.

Na kraju, „Dubina dva“ bila je prikazana i nagrađena na brojnim festivalima, dok je „Teret“, pored festivala, bio u distribuciji u Bosni i Hercegovini, Sloveniji, Hrvatskoj, Srbiji i na Kosovu, ali bez naročite pompe. Nigde, dodaje Glavonić, nije prikazan na televiziji, što bi zapravo omogućilo da dođe do većeg broja ljudi.

„Teret“ je između ostalog prikazan i na festivalu „Mirdita, dobar dan!“ u Prištini, a Glavonić ističe da je i na tom, kao i na svim drugim festivalima, prisutna publika koja otprilike zna šta je došla da gleda, bez naročitih iznenađenja.

“Mislim da bi subverzivnije bilo da neko do tih filmova dođe slučajno, bez nekog plana, bez predznanja. To predznanje je ovde bilo pažljivo kreirano, šest meseci pre premijere u Srbiji trajala je kampanja kojom su ljudi pripremani da je to film samo o jednoj stvari i da je otići i gledati taj film izdaja. Pripremani su da mi koji radimo taj film, radimo antisrpski, film je sveden na nešto banalno i crno belo, i u tom mulju mu se iz dana u dan presuđivalo. Tako da je u takvoj klimi veoma teško doći do publike koja nije zapaljena svim tim huškanjem. Shvatio sam da je besmisleno odgovarati na to, jer je sve i rađeno da bi se komunikacija za koju sam se ja odlučio – onemogućila.

Razgovora ima obično nakon projekcije ili ovakvih događaja kao što je ovaj, i tu bude svakakvih pitanja, pa i onih koja sam i ja sebi postavljao, pitanja koja su me vukla da istražim više i nađem informacije koje nisam imao i zapravo su me gurala u ceo taj proces koji me vodio ka filmu.

Mogu reći da ljudi danas, kao i ja pre 13-14 godina, slabo znaju za taj zločin, jednako se iznenade kada čuju neke konkretne detalje. Možda su zbog filmova – i napada na njih – nekako i čuli da se tu radi o tome i tome, čuli su za sam zločin, ali nema nikakvih drugih informacija, niti se oni mogu čuti na drugim mestima. Samo na margini.”

Masterclass Ognjena Glavonića u Novom Sadu

Početkom dvehiljaditih, kada su otkrivene te grobnice i hladnjače, javnost je odmah bila upoznata sa svim detaljima. Danas, 20 godina kasnije, uprkos svim podacima, fotografijama, dokumentarnim filmovima, svedočenjima čak i ljudi iz policije, najčešća reakcija je da se tako nešto zapravo nije dogodilo, da je sve laž. Kako smo došli do takvog zaokreta?

U toku napada na „Teret“ prvi put se, da je meni poznato, u nekim medijima krenulo sa natpisima: tzv. hladnjače, nepostojeće masovne grobnice, i slično. Zapravo, krenulo se sa izmeštanjem svih tih dokaza i svedočenja iz sfere realnog u dugo kreiranu i pod pretnjama održavanu paralelnu realnost. Drugi razlog je odsustvo akcije, jer jedno je otkriti nešto i saznati istinu, a drugo je šta uraditi sa tim konkretnim saznanjem i činjenicama u društvu u kojem, u tom trenutku, to nema neku vrednost.

U nacionalizmu nije moguće te stvari koristiti kao argument. Tamo gde vlada nacionalizam najčešće nema komunikacije, bira se put manjeg otpora, skretanje pogleda, zbog toga što su i sećanja i mišljenja pažljivo konstruisani i nametani, jednostavno – postoji jak pritisak i planska borba protiv sećanja i protiv solidarnosti.

U takvoj situaciji doći do nekoga i razgovarati sa njim o ovim temama na neki drugačiji filmski i ljudski način, neopterećen dnevnopolitičkim spinovima, lažima i banalnošću nacionalističke logike, jako je teško.

Ali uprkos tome Vi već godinama svojim filmovima radite upravo to – nudite suočavanje i ne skrećete pogled?

Postoji informativni nivo tih filmova, tema, narativ, konkretan zločin, a postoji i filmski jezik kojim se o svemu tome razgovara. Nisam hteo da tretiram film kao neki prostor koji će biti samo prostor kojim se dele lekcije, moralne ili istorijske, ili koji će samo biti rekonstrukcija tog konkretnog zločina. Nisam želeo da film bude samo priča, a nisam zapravo ni imao želju da šaljem neke poruke, niti da se suočavam sa prošlošću. Ne bih te filmove nikada napravio da nisam našao i taj drugi deo, a to je taj filmski jezik i forma, kao i kontekst, ključ iz kog ću razgovarati o tim temama.

Mislim da se o tim temama, o zločinima, govori povremeno i površno, ili iz dnevnopolitičkog mulja, ili kroz svedene fraze koje jednako udalje ljude kao i sam sadržaj onoga o čemu se priča. Kada čuješ fraze, shvatiš da se neko tebi obraća po nekom receptu, da ti se obraća kao delu mase, a ne osobi. Neskretanje pogleda sa tog mraka sa kojim se upoznaš je u tom slučaju deo vizuelne i narativne strategije. Strategije koja poziva gledaoca na saradnju i kolaboraciju u razgovoru o tim nelagodnim stvarima.

Kada sam našao ta dva ključa, za dokumentarni i igrani film, shvatio sam da ja mogu o ovome da pričam. Mogu da posvetim ovome šest, sedam godina kako bih u devedeset minuta filma ’progovorio’ ne samo o toj temi, nego i o raznim kontekstima kroz koje se ta tema, taj zločin, može posmatrati, naslanjati, problematizovati, dakle ne samo o tom ratu i tom vremena, nego i o onome gde i kako i u čemu i sa kime ja živim danas. Da nije bilo tog konteksta i tog filmskog jezika kojim će se ispričati, ne bih nikada napravio te filmove.

Koliko kultura, po Vašem mišljenju, ima šansu da napravi makar mali korak ka pomirenju i suočavanju s prošlošću, iako ona naravno nema najvažniju ulogu u tom procesu?

Ti mali koraci su svakako bitni, jer staze nastaju hodanjem, i što više glasova i koraka koji se bave pokušajima da se u džungli laži neke istine vide jasnije – to bolje. Međutim, nije mi namera da ono što ja radim bude korak ka nekom pomirenju jer mislim da nekakvog pomirenja i ne sme da bude. Ne može da bude mira između onih koji su ubijani i onih koji ubijaju, između fašizma i antifašizma.

Svaka kultura/umetnost koja potcenjuju svoje sagovornike, publiku, koja ih miri sa postojećim stanjem, time što ne traže ništa od nje, što konstantno (na formalnom ili narativnom nivou) ponavlja da je 2+2 jednako 4, ni na jedan način se ne bore protiv razloga i simptoma koji dovode da kasnije potrebe da se neko suočava i slično. Pristup je tu bitniji od izbora teme. Moj mir je u meni, ne u drugima, tj. kada radim na filmu, konkretnoj priči i konkretnom zločinu, ne radim to jer razmišljam o pomirenju nekih drugih, niti tražim mir sa svojom ili drugim nacijama, državama, publikom…

Kada radim na filmu ja ne razmišljam o nekoj masi ljudi kojoj je potreban neko ko će sa neke visine (rediteljske) reći neke velike istine i poslati prave poruke na osnovu kojih neko treba ovako ili onako da razmišlja i dela. Ono što film možda može da uradi je da nekoga, na ličnom nivou, dotakne i potakne na neku vrstu akcije, radoznalosti, promene.

Ipak, odlukom da film posveti ovakvoj temi autor svoj stav prenosi gledaocu i utiče na njega čak iako se gledalac s tim ne slaže. Dakle, pored same umetnosti ipak tu postoji i želja da se nešto otrgne od zaborava i zabaleži za buduće generacije?

Po mom mišljenju, najnasilniji elementi društva su te ćutnje i ta neznanja. Kad praviš film i kada se odlučuješ za ovu temu, naravno da ti odlučuješ da se baviš nečim što je u tom trenutku potpuno prećutano, nepoznato, nešto za šta i ne postoji neka velika zainteresovanost. I naravno da svesno ulaziš u nešto što nije mnogo popularno, što neće imati mnogo razumevanja i odjeka kod šire publike navikle na druge teme i filmske forme. Zato je i sama odluka da razgovaraš o tim stvarima utemeljena u želji da od nečega što je mesto nezainteresovanosti i neznanja – masovne grobnice – napraviš nešto što je mesto znanja. Dolazi iz želje da govoreći o konkretnom zločinu zapravo govoriš i o svim tim pažljivo konstruisanim i negovanima ćutnjama, lažima, zaverama, zavetima, zapravo o nečemu što je veoma aktualno i prisutno i veoma utiče i određuje život ljudi danas i ovde – više od dve decenije nakon ratova.

A drugi deo pitanja, način na koji se dolazi do publike, novih generacija i slično, mislim da važi i za kolege i mnoga druga dela, filmove koja su za polaznu tačku uzela slične ’nepredviđene’ i nepopularne teme. U situaciji u kojoj po filmskim centrima, na televizijama, u bioskopima, kulturnim centrima i drugim mestima finansijskog i prikazivačkog odlučivanja rade ljudi koji su tu postavljeni ili da bi sprečili da šira publika uopšte čuje za postojanje takvih filmova, a kamoli ima šansu i da ih vidi, ili ljudi kod kojih postoji strah od toga da će im neko zameriti ako prikažu određene slike i priče – moj stav je da mi zapravo samo proizvodimo municiju. Oružje je u rukama naših neprijatelja. I dok to oružje ne bude oteto (možda od strane baš tih budućih generacije koje spominjete), nećemo moći ni da dopremo do velike većine publike, ljudi koji možda i imaju i želju i radoznalost ali ne i način da pogledaju sve ono relevantno – a opasno – što je snimljeno poslednjih godina.

Na primer, film Jasmile Žbanić u kojem glavnu ulogu igra Jasna Đuričić. A pored ekonomske cenzure (u kojima se teže ili skoro nemoguće dolazi do sredstava koja će uopšte omogućiti snimanje takvih filmova a time otežati i život i rad radnika koji na njima bez naknade godinama rade) i cenzorskog uređivanja postoji još jedna bitna stvar – potcenjivanje publike i lažni izgovori koji se stalno mogu čuti; „niko to neće hteti da gleda“, „koga zanimaju te teme“, „to je sporo, dosadno, nerealno“, „ne mogu ljudi to da shvate, da prihvate“… Što više slušam te potcenjivačke izgovore sve više stečem utisak da uređivači onoga što čujemo i gledamo zapravo preziru sopstveni narod.

Politička prizma

Jasna Đuričić je učešćem u filmu „Quo vadis, Aida?“ dobila nominaciju za Oskara, pa opet od vlasti Grada Novog Sada nije dobila čak ni kurtoznu čestitku, iako iste ne propuštaju da pomenu kako je grad Evropska prestonica kulture. Očigledno je da je i taj film, kao i „Teret“ neku godinu ranije posmatran kroz obaveznu političku prizmu. Šta Vam to govori i može li se protiv toga uspešno boriti?

A i šta će joj bilo kakva nagrada, čestitka ili pohvala te i takve gradske vlasti? Ta ekipa dobro prepoznaje opasnost pokretanja po njih nezgodnih tema i pitanja, koje određeni filmovi i umetnici postavljaju. Njima su nagrade, filmovi, umetnici bitni samo u onoj meri u kojoj ih mogu koristiti u određenom trenutku u svoje svrhe. Boriš se tako što se baviš stvarima na kojima oni teško mogu profitirati, i to na način koji ne mogu lako da zataškaju i sakriju.

Da li je moguće da se društva na ovom području (SFRJ) konačno obračnaju sa svojim demonima prošlosti? Da shvate da slika nije crno-bela, da je u svakom narodu bilo i žrtava i zločinaca koji moraju odgovarati za svoja dela?

Mislim da u svakoj od tih novonastalih država postoje glasovi i autori koji se time bave, bilo u literaturi, slikarstvu, muzici, filmu. Mislim da postoje svuda glasovi koji su usmereni na ono na šta mogu da utiču, a to je refleksija, ili pokušaj problematizovanja određenih stvari u svom društvu.

Za kraj da se vratimo na početak. Vaš put hladnjačama traje devet godina, koji je sledeći korak? Da li već imate novu ideju za nešto što će Vas opet toliko dugo zaokupljati ili ovde još nije ispričana cela priča?

Naravno da priča o ovom konkretnom zločinu prikrivanja leševa i grobnicama nije gotova, i ovi filmovi svakako nisu dovoljni, nijedan film nije dovoljan da ispriča celu priču.

I, naročito kada se bavimo pričama o zločinima koji nisu prisutni, to je veoma veoma ozbiljno i duboko pitanje u kontekstu načina na koji se baviš slikama. Stvar se veoma lako banalizuje načinom na koji koristiš filmski jezik, mestom gde stavljaš kameru, time šta snimaš, u koji kontekst stavljaš, to je ono što su problemi, ne samo izbor teme. Izbor teme ili zapleta ili odnosa likova, to je nešto do čega se dođe veoma lako i brzo.

Svi ovi drugi problemi su, po mom mišljenju, bitniji i sa te strane i moji sledeći filmovi ako se i budu ticali nekih tema ili događaja u društvu koji su manje ili više vidljivi, poznati, prepoznati kao kontraverzni – opet mi je veći problem da nađem način kako ću sa njima, u koji kontekst ću ih smestiti.

A onda sledi i borba za finansije, stvaranje, emitovanje, protiv etiketa…

– To je večita borba između produkcije i kreacije, gde jedna stvar uvek utiče i menja onu drugu.

Dalibor Stupar (Autonomija)