Skip to main content

DENIS KOLUNDŽIJA: Baroni i prinčevi

Izdvajamo 22. nov 2022.
2 min čitanja

IZBORI: U prošlu nedelju održani su izbori. Ako se pitate „kakvi sad izbori?“, to može da znači da ili niste pripadnik nacionalne manjine u Srbiji ili da ste – nezainteresovani pripadnik nacionalne manjine u Srbiji. Ili, nevažno o pripadnosti, više vas ništa ne zanima.

BIRAČI: Da, održani su izbori za nacionalne savete nacionalnih manjina. Pravo glasa imalo je blizu pola miliona pripadnika nacionalnih manjina, upisanih u Posebni birački spisak. Na neposrednim izborima birani su članovi 19 nacionalnih saveta, četiri su pak birani na elektorskim skupštinama.

USTANOVE: Ministarstvo za ljudska i manjinska prava i društveni dijalog, koje je bilo zaduženo za pripremu izbora, nacionalne savete opisuje kao najvažnije ustanove nacionalnih manjina kojima su, prema Zakonu, poverena javna ovlašćenja da učestvuje u odlučivanju ili da samostalno odlučuje o pojedinim pitanjima iz oblasti kulture, obrazovanja, obaveštavanja i službene upotrebe jezika i pisma u cilju ostvarivanja kolektivnih prava nacionalne manjine na samoupravu u tim oblastima.

SAMOUPRAVA: Mnogo se nade polagalo u zakon koji je ustanovio nacionalne savete, o kojem su se i u Evropi veoma pohvalno izražavali. Nacionalne manjine dobili su tim zakonom oblik samouprave a time i mogućnost da direktno utiču na pitanja koja se tiču očuvanja nacionalnog identiteta. Po principu supsidijarnosti, država je određene poslove prenela na nivo koji je kadar da ih uspešno obavlja.

MALO: Većina građana veoma malo zna o tome kako ti nacionalni saveti funkcionišu i čime se konkretno bave. Ništa bolja informisanost nije ni o samim nacionalnim manjinama, čak i u Vojvodini, koja se toliko diči svojom multinacionalnošću i drugim “multi-” kovanicama.

DRUGAČIJI: Ipak, do tzv. većinske javnosti procuri tu i tamo poneka informacija i one uglavnom budu o nastojanjima unutar određene nacionalne zajednice da se savet učini jednoobraznim; da se postepeno iz njegovog rada isključuju oni koji imaju drugačije mišljenje.

STRANKE: Kao odraz „većinskog“ ogledala, glavnu ulogu u životu pojedinih nacionalnih zajednica odavno su preuzele stranke, politički predstavnici tih zajednica. Potpuna kontrola ipak nije bila moguća – bez dominacije u nacionalnim savetima: oni su, poput zvaničnih državnih institucija, postali produžene ruke stranaka i njihovih interesa.

KONTROLA: Otuda i tolika kontrola (cenzura?) u medijima kojima su osnivači, u kojim se favorizuje uvek jedna politička opcija. Kad u tim medijima niko drugi, nijedna alternativa, tobože, ne postoji, ili se, ako i postoji,  stalno kinji da je nedorasla problemima nacionalne zajednice, nije iznenađenje ni potpuna pobeda na izborima za nacionalne savete – pogotovo kad se oponenti i ne kandiduju! – pa ni na nekim drugim izborima.

PODELA: Laslo Vegel je svojevremeno govorio o fenomenu „manjinskih barona i većinskih prinčeva“. „Stranke su podelile među sobom i nebo, javna preduzeća, funkcije, sfere uticaja, zdravstvo i, naravno, kulturu. Svaki stranački lobi je gazda u svom dvorištu.“

ISTO: Pripadnici nacionalnih manjina možda imaju pravo na ekstra izbore, na koje neki drugi nemaju, ali zato imaju i to ekstra dvorište – u kojem god da se nađu, isto im je. Kad nema „barona“, tu su „prinčevi“, i obrnuto.

(VOICE Newsletter)