Ratovi možda ne idu na letnji odmor, ali ponekad doživljavaju iscrpljenost. Dok dronovi jure tamo-amo iznad Ukrajine i Ormuskog moreuza, čini se da se sumorni zastoj preselio i na zemlju.

Vazdušno bombardovanje nailazi na malo otpora, a još manje donosi pobedu ili poraz. Deluje da su Ukrajina, Rusija, Izrael, Iran i njihovi saveznici u stanju da se suprotstave diplomatiji i zauvek bacaju bombe jedni na druge, piše kolumnista Gardijana Sajmon Dženkins.

U tom trenutku spoljašnji svet može samo da prebrojava deo posledica. Poznata želja Vladimira Putina da uništi istorijski identitet Ukrajine dovela je do razaranja njenog kulturnog nasleđa. Pre dve nedelje, UNESCO je saopštio da je uništeno ili teško oštećeno 545 istorijskih objekata, uključujući 156 verskih objekata i 43 muzeja.

Pokušaj da se izbriše ono što i sam Putin tvrdi da predstavlja sastavni deo istorije same Rusije — zaista je mučan.

Rusko bombardovanje kompleksa Kijevsko-pečerske lavre i Uspenske saborne crkve, zajedno sa razaranjem veličanstvene Sofijske saborne crkve, može se porediti sa tim da Ukrajina bombarduje Kremlj. Isto važi i za napad na katedralu i muzej u Odesi, kao i za uništenje pozorišta u Marijupolju. To su znameniti spomenici ukrajinske prošlosti. Ipak, njihovo uništavanje dobilo je malo pažnje na Zapadu.

U međuvremenu, u Iranu je prelepi grad Isfahan gotovo sigurno mogao biti pošteđen egocentrične bombeške kampanje Donalda Trampa. Ali nije. Rojters je u junu objavio istraživanje prema kojem su istorijski trg Nakš-e Džahan, džamija Džame i guvernerova palata delimično uništeni. U Teheranu je teško oštećena persijska kraljevska palata Golestan. UNESCO je izvestio i o napadu na tvrđavu staru 1.800 godina, koja obuhvata praistorijsko naselje za koje se smatra da je staro čak 63.000 godina.

Najbrutalnija posledica urušavanja poretka na Bliskom istoku jeste prijavljena šteta ili potpuno uništenje više od 80 odsto zgrada u Gazi. Sam drevni grad Gaza sada je uglavnom pretvoren u ruševine. Izraelskim bombardovanjem pogođene su srednjovekovna Velika Omarska džamija i crkva Svetog Porfirija, koja datira iz petog veka i predstavlja jedno od najstarijih hrišćanskih svetih mesta.

Arhive Gaze su uništene. Biblioteka Omarske džamije i susedni kulturni centar, čije su hiljade drevnih dokumenata preživele čak i krstaške ratove, prema navodima su izgubljeni. Muzej Al Karara prvo je bombardovan iz vazduha, a zatim buldožerima sravnjen sa zemljom. Čitava prošlost jednog naroda namerno je izbrisana.

Kada je reč o izraelskom ratu protiv Libana, on je u junu kulminirao onim što je izgledalo kao nepotrebno bombardovanje drevne luke Tir. U napadu je pogođen i lokalitet rimskog hipodroma. Oštećena je i tvrđava Beaufort, stara hiljadu godina. Jasno je da prošlost više nije pošteđena.

Vazdušni ratovi razlikuju se od kopnenih. Vojnici sa puškama imaju mete. Takođe nam se stalno govori da ih imaju i savremene rakete, ali to ne objašnjava američko bombardovanje iranske škole za devojčice u februaru.

Stvarnost je da se bombarderi ponašaju neobazrivo jer su gotovo nedodirljivi dok njihove žrtve deluju maleno i anonimno. Bombarderi ne osvajaju teritoriju niti obezbeđuju predaju. Oni su manifestacija mačizma političkog i vojnog rukovodstva.

Tokom savezničke invazije na Italiju 1943–1945. godine, pojedini britanski i američki oficiri bili su poznati po tome što su preduzimali mere kako bi zaštitili njene spomenike od uništenja. Zahvaljujući tome, drevni italijanski gradovi preživeli su u znatno većoj meri nego nemački gradovi. Nakon rata uloženi su iskreni napori da se razviju pravila ratovanja, uključujući poštovanje kulturnih i istorijskih spomenika.

Rat se i dalje posmatrao kao sukob profesionalnih vojski, a ne čitavih kultura.

Rezultat toga bili su Haška konvencija iz 1954. godine i Konvencija o zaštiti kulturnih dobara iz 1972. godine. Međutim, poslednje godine, tokom kojih smo svedoci urušavanja globalnog sistema upravljanja, pretvorile su Hašku konvenciju u papirnog tigra, poput još jednog navodnog mehanizma međunarodne discipline — Međunarodnog suda pravde Ujedinjenih nacija.

Danas se čini da pobeda podrazumeva uništavanje neprijateljskog identiteta i morala gotovo isto koliko i ubijanje njegovih ljudi.

Kada je Islamska država 2014. godine razarala veliki deo iračkog grada Mosula, krenula je da uklanja sve tragove njegove prošlosti.

Trampova pretnja Iranu da će „cela civilizacija večeras nestati“ pokazala je podjednako primitivan pristup sukobu. Teško da je to bilo upozorenje njegovim bombarderima da poštede džamije u Isfahanu.

Od međunarodnih organizacija, UNESCO aktivno vodi evidenciju o sudbini kulturnog nasleđa širom sveta, ali evidencija je samo evidencija. Njegovo beleženje razaranja koje Rusija i Izrael nanose svojim omraženim protivnicima nalik je posmatranju istorijske tragedije koja se odvija pred našim očima. Gotovo da bismo više voleli da se sve to događa iza naših leđa.

Jedna od stvari koje spoljni svet može da učini jeste da pomogne onima koji pokušavaju da pomognu sami sebi. Zato je Program za odgovor na krize Svetskog fonda za spomenike od neprocenjive vrednosti. On šalje pomoć, savete i materijal u ratne zone gotovo pre nego što bombe prestanu da padaju.

Bio je prisutan u Mosulu, a njegov Fond za odgovor na krizu u Ukrajini obuhvata brojne projekte (od kojih je 26 završeno), čiji je cilj da zaštite i stabilizuju bombardovane objekte, kako bi jednog dana možda mogli da budu i obnovljeni.

Dok Zapad nastavlja da se meša u strane ratove, možda je to najmanje što neki od nas mogu da učine. Jedna od najdubljih obaveza čovečanstva jeste odgovornost prema sopstvenoj prošlosti. A ta prošlost ne poznaje nacionalne granice.

(Danas/foto: Beta/AP)