Kao i toliko puta u istoriji, sloboda se osvaja. A studenti i građani Srbije su najzad uzeli demokratiju u svoje ruke. I to je verovatno i najveće i najznačajnije nasleđe – studentskih plenuma.

Upravo zatajni i relativno misteriozni plenumi (in)direktno su vratili veru i nadu građana Srbije u samoorganizovanje, te poskidali mrenu i koprenu straha mnogima. I tako od prosvete i advokature do (ne)običnih komšija po zborovima građana. Kako to? Hajde da vidimo šta je sve bilo od prvih plenuma do ovog predizborja? Sve objektivne analize ukazuju da je, tokom blokada preko 60 fakulteta u Srbiji, studentski pokret posedovao izuzetni entuzijazam, solidarnost i veru u moć (direktne) demokratije. Od duhovitih banera, kreativnih akcija i sveprisutnih nalepnica, preko neverovatnih šetnji u formi asketskih hodočašća, sve do famoznih kiflica i vatrometa po dočecima po selima i gradovima, bilo je to izuzetno i transformativno iskustvo za studente, a zatim i čitavo građansko društvo naše Republike.

U toj početnoj fazi, centralna arena za donošenje odluka bio je plenum. Dakle, mesto gde su se kroz otvorenu diskusiju gradili kolektivni identitet, formulisali zahtevi, i donosile odluke sa visokim stepenom legitimiteta. I što je ovaj sociolog (sa kolegama) usput i pažljivo naučno istraživao. Do tada nemoćna omladina se povezala, pronašla svoj glas, a zatim i snagu i moć. Lokalni izbori (setimo se Kule?) su nam svedok. Režim koji mora onoliko da se napreže, angažuje toliko resursa, i posegne za tolikim stepenom manipulacije kako bi tesno pobedio i u sopstvenim uporištima nije sistem koji deluje iz pozicije snage. Iako opterećen relativnom neefikasnošću i dugotrajnim raspravama, plenum je bio autentični izraz težnje za participativnim i transparentnim delovanjem. Slika i prilika demokratije, prosto rečeno.

Međutim, period nakon 15. marta 2025, tog verovatno najvećeg protesta u istoriji Srbije, označio je ključnu prekretnicu. Ovaj protest predstavljao je vrhunac prvobitne strategije pokreta, a to je masovna mobilizacija zasnovana na širokom, nadstranačkom gnevu protiv sistemske korupcije, nemara i javašluka. Ali, nemogućnost da se energija protesta pretoči u konkretan politički ishod primorala je pokret na preispitivanje i stratešku reorijentaciju. I onda, u maju mesecu, prvobitni studentski zahtevi preformulisani su u eksplicitno politički zahtev za raspisivanjem vanrednih izbora. Ovaj strateški zaokret dodatno je intenziviran nakon takođe golemog protesta na Vidovdan, 28. juna. Odluka o mobilizaciji oko ovog datuma (ugaonog kamena srpskog nacionalnog identiteta i mitologije) verovatno je bila svestan pokušaj kooptiranja nacionalističkog sentimenta i širenja baze pokreta. Ali, umesto da učvrsti pokret, taj protest je mahom produbio unutrašnje razdore i učvrstio prisustvo i uticaj sve glasnijeg desnog krila istog. Fokus pokreta se ubrzo pomerio sa unutrašnjih demokratskih procesa na kadrovske i programske diskusije u vezi sa budućom izbornom listom.

Ovi događaji i promenjena unutrašnja dinamika neizbežno su ostavili dubok trag na ljudski kapital pokreta. Prvobitno jezgro aktivista, koje je iznelo prve mesece blokada, postalo je iscrpljeno dugotrajnom borbom, unutrašnjim sukobima i sagorevanjem. Mnogi su hapšeni, a neki u egzilu. Njihovo povlačenje ostavlja prostor za nove aktere, ali i otvara pitanje moguće infiltracije režimskih elemenata usmerenih na opstrukciju i usporavanje tekućih političkih procesa. Ipak, pokret nije prestao da postoji, naprotiv. Komemorativnom skupu u Novom Sadu, 1. novembra 2025, prisustvovalo je oko 110.000 ljudi iz grada i cele Srbije. Bio je to verovatno najveći skup ikada održan u (mom) Novom Sadu. Zatim, studenti su 28. decembra sproveli akciju prikupljanja potpisa građana kojom se zahtevaju vanredni izbori, prikupivši oko 400.000 potpisa. Najzad, na protestu na Slaviji 23. maja, bilo je oko 190.000 ljudi, i više nego na famozni Vidovdan prošle godine. Dakle, sila i energija su i dalje tu. Ali šta, kuda i kako dalje?

Studentski pokret se zato danas nalazi u relativno paradoksalnoj poziciji. Nastao iz kritike stranačke politike i otuđenih institucija predstavničke demokratije, on je svoju budućnost gotovo u potpunosti vezao za učešće u izbornom procesu. Prvobitno proaktivan i agilan, pokret se postavio u relativno pasivnu poziciju, u kojoj njegovi dalji pravci delovanja i sam opstanak zavise od eksternog faktora – odluke režima o tome kada će raspisati izbore (ili neće). Put od otvorenih plenuma do zatvorenih pregovora unutar studentskog pokreta o kandidatima za izbornu listu, uz „vetiranja“ i animozitet prema opozicionim strankama, zato svedoči o bolnom sazrevanju i gorkim lekcijama o prirodi moći, organizacije, i ceni koju svaki društveni pokret plaća u produženom sudaru sa kompleksnom i kvarnom političkom stvarnošću.

I onda, šta možemo da naučimo iz tog (pre)dugog procesa sazrevanja, od plenuma do izbora? Od pokreta do liste? I svojevrsne transformacije od direktne do predstavničke demokratije? Model fizičke okupacije i demokratskog odlučivanja predstavlja moćno oruđe za brzu mobilizaciju i duboku političku socijalizaciju. Plenum nije bio samo glasački mehanizam, već prostor za „učenje kroz rad“, gde su učesnici sazrevali i sticali politički subjektivitet ne kroz teoriju, već praksu direktne demokratije. Ovo sugeriše i da je prostorna, fizička i gotovo telesna dimenzija (fakultet kao „druga kuća“) bila od presudnog značaja. Zajednički životni prostor stvara „emocionalni lepak“ neophodan za održavanje jednog iscrpljujućeg i rizičnog procesa. Zatim, studentski pokret je (bar u početku) pokazao da legitimitet može delovati kao snažnija kohezivna sila od efikasnosti. Uprkos čestim frustracijama zbog sporosti procesa, studenti su mu ostali posvećeni jerbo su glas studenata vrednovali više od brzine. U okruženjima visokog poverenja, „neefikasnost“ je često cena koju su učesnici spremni da plate za osećaj vlasništva nad procesom.

Najzad, unapred ugrađena slabost pokreta jeste podložnost sagorevanju i nedostatak tranzicionih mehanizama. Oslanjanje na „tvrdo jezgro“ aktivista i intenzivna energija koju zahtevaju učestali plenumi čine ovaj model teškim za održavanje na duže staze bez institucionalizacije. A možda i svojevrsne oligarhizacije, kako veli stari gvozdeni zakon. Borba pokreta da pređe iz „antipolitičke“ protestne grupe u političkog aktera sposobnog za učešće na izborima sugeriše da se mnogo ranije moraju razvijati strategije za ovu tranziciju između dva sveta i svetonazora. U tom smislu, velika šteta je i što nije došlo do više razgovora umesto (omladinski arogantne?) samodovoljnosti. Ili, u tome što studentski pokret, poput odistinskog kišobrana, nije nastojao da pokrije sve aktere koji se godinama bore protivu režima. Pa se danas izdašno prebijaju i hapse mnogi od kojih se studenti ograđuju.

Dakle, iako je model plenuma izuzetno efikasan za narušavanje statusa kvo, i za izgradnju unutrašnje kohezije i solidarnosti (ali i oštrih granica prema autsajderima), njegov dugoročni opstanak zavisi od sposobnosti da evoluira iz mehanizma „vanrednog (revolucionarnog?) stanja“ u održivu organizacionu formu. Plenumi su otvorili ogromnu energiju „u narodu“ i stvorili neupitan legitimitet tokom trajanja blokada. Ali, celu gužvu je vraški teško održati kada pokret nastoji da uđe u „normalnu“ (tj. jezivo prljavu) politiku, poput učešća na izborima. Kako onda sačuvati „dušu“ pokreta i odvažne demokratije „odozdo“, a istovremeno delovati kroz „telo“ predstavničke politike? Ako pokret ne izgradi most između ta dva oblika političkog delovanja, rizikuje bolno sazrevanje u formi iscrpljenosti i unutrašnjih podela. A režim to zna, i više je nego spreman da (zlo)upotrebi. Uz svu policijsku, bezbednosnu, propagadnu i drugu grubu silu, naravno. Samo zato, valjalo bi manje bistrenja koliko anđela staje na vrh studentske liste. I manje ograđivanja, a više saradnje, koordinacije i komunikacije. I to je, otprilike, to. Pa onda, studenti pobeđuju.

(Danas/foto: Vojin Ivkov)