Ovogodišnji izveštaj Evropske komisije (EK) o napretku Srbije u evrointegracijama ponovo je konstatovao bazične probleme novinarske i medijske zajednice: bezbednost novinara i dalje na niskom nivou, verbalni napadi i govor mržnje najviših državnih zvaničnika ne prestaju, a ukupni ambijent u kom novinari rade ne doprinosi medijskim slobodama niti slobodi izražavanja.
„Ograničen napredak“, kako Evropska komisija ocenjuje oblast medija i slobode izražavanja, suštinski se odnosi na neke formalne mere, kao što su uvođenje SOS telefona za novinare, sprovođenje ograničenog seta koraka iz Akcionog plana za Medijsku strategiju, formiranje dve radne grupe za praćenje strategije i bezbednost novinara i sl.
Mogu to najviši zvaničnici predstavljati kako god žele, osnova je ostala ista: akcenat je na formi a ne na suštini. Za taj nedostatak suštine ne mogu preuzeti odgovornost novinarska i medijska udruženja. Niti možemo očekivati od udruženja da ulažu više poverenja u procese i u institucije. Oni su nekoliko puta demonstrirali dobru nameru, profesionalan pristup i spremnost da pomognu da se situacija popravi u medijskoj sferi. Odgovornost je u rukama Vlade Srbije i institucija. Ispostavilo se da dobra pravna i druga rešenja ne znače ništa, ukoliko nema političke volje (ili političke sile koja bi zvaničnike naterala) da se zakoni i propisi poštuju. Pa tako, suština je već godinama na čekanju.
Stiče se utisak, da su formalne stvari bile dovoljne Evropskoj komisiji da se jezičak napretka pomeri ka pozitivnijoj oceni, dok na primer agresivne kampanje protiv naših kolega i koleginica u Skupštini Srbije, hajke protiv profesionalnih novinara u tabloidima, nerešeni sudski procesi u kojima se traži pravda zbog ubistva novinara, uništavanje imovine novinara, klevetničke kampanje nisu bili dovoljni za konstataciju da forma ne sme da zameni suštinu.
A da nije novinarska zajednica ta koja pogrešno procenjuje situaciju potvrđuju i releventane međunarodne institucije kao što je američka nevladina Freedom House ili Centralnoevropski institut u svojim izveštajima o stanju sloboda i demokratije u Srbiji i to već godinama.
Kako se onda jezičak uspeha u tom izveštaju EK pomeren ka polju napretka? Kako je moguće da osim konstatacije lošeg stanja izostaje ozbiljan i odlučan pristup? Zašto je rešavanje izazova zamenjeno guranjem problema pod tepih? Na ova pitanja još niko nije odgovor medijskim i novinarskim zajednicama. Šteta koja se na taj način nanosi ovim zajednicama se direktno meri izgubljenim šansama da Srbija konačno napusti princip ispunjavanje forme umesto suštinskih promena.
STUPS: Hulja