Prošle godine NIS je ostvario čistu dobit od 16,5 milijardi dinara, odnosno 165 miliona evra i to nije ništa neobično za naftnu kompanije bilo gde u svetu. Međutim, to je za Srbiju prava neobičnost jer je taj NIS, pre nego što ga je kupio Gasprom napravio gubitke od oko 350 miliona evra.
Šta ovo govori? Pa najmanje to da potvrđuje tri stvari koji su svi objektivni ekonomski stručnjaci i tvrdili.
Prva je da je NIS prodat jeftino, druga je da je njime godinama politički i to loše upravljano, a treća je da je firme bila sistematski gurana u gubitke i to naravno zbog politike i nesposobnosti.

Dakle, pre nešto više od dve godine ruska kompanija Gaspromnjeft postala je većinski vlasnik Naftne industrije Srbije. Tada je u javnosti bilo potpuno različitih kometari o ovom potezu. Uz one koji su osporavali prodaju nacionalne naftne kompanije i ukazivali da je ona prodata za veoma malo novca, do onih koji su govorili da neće biti ulaganja, da će ruski partner zatvoriti rafinerije, da će biti velikih otpuštanja…

Takođe, bilo je i onih koji su govorili da je jedini spas za NIS upravo prodaja i ulaganje koje je neophodno da bi ova kompanija i ostala na tržištu. I onda ga i prodali.

I kada se posle dve godine svede računica, može se reći da su mnogi bili u pravu, a da je prodavac ili loše računao ili nije znao šta nudi. A ni jedno ni drugo nije dobro. S druge strane, novi većinski vlasnik, po svemu sudeći, dobro je računao kada je kupovao NIS i gledao je unapred. Jer sada NIS daleko bolje posluje, što bi trebalo da omogući postizanje cilja koji Gaspromnjeft ima pred sobom – da NIS postane regionalni lider na naftnom tržištu.

Treba reći da je ruska kompanija Gaspromnjeft za 51 odsto NIS-a platila 400 miliona evra, uz obavezu ulaganja od više od 500 miliona u modernizaciju rafinerijskih postrojenja. Tako je do tada potpuno državna kompanija postala većinsko vlasništvo ruskog partnera. I, kako stoje stvari, ponaša se kao vlasnik koji ima cilj da ostvari profit i da ga uvećava.

Jer, prošlogodišnji poslovni rezultat NIS-a proizašao je zahvaljujući povećanju prodaje, rastu proizvodnje nafte i gasa, povećanju unutrašnje efikasnosti i stabilizaciji kursa dinara u odnosu na evro i dolar u drugoj polovini godine. Naravno, radeći u istoj zemlji kao i dotadašnji dugogodišnji jedini vlasnik, na istim naftnim poljima, doduše s manjim brojem zaposlenih.

Nema odgovornih
Što se tiče odgovornosti još nije nema nekog ko je snosio posledice zbog loših rezulatata rada NIS-a, a teško da će se to i desiti. Još neverovatnije od toga je i da niko, dugi niz godina, nije bio izazvan, posebno oni kojima je to delokrug rada, da ispita šta se dešava. Ili je i to deo paketa koji je pratio poslovanje NIS-a.

Mi ne znamo, nećemo, ili nešto treće…
E sad, ili mi ne znamo da radimo, ili je nešto drugo u pitanju. Jer ako može Gaspromnjeft zašto nije moglo slično da se odvija i dok je kompanija bila u vlasništvu države.
Možda je deo odgovora i u pitanju da li je NIS, kao državno preduzeće, bio ono što državna i javna preduzeća u Srbiji i sad jesu – mesto za ostvarivanje političkih i stranačkih intresa i moći, u kojem je pojedinačni i sasvim lični interes daleko važniji od opšteg interesa.

Da li je daleko od istine zapitati se da li su ova kompanija i njeno poslovanje, praktično, bili odličan način na koji su se pare prelivale i slivale u novčanike i kase onih koji su bili na izvoru, a da je razvoj kompanije bio prepušten slučaju. A nagomilani dugovi – da li su odraz stanja na tržištu ili loših poslovnih odluka?

Za jednog stručnjaka koji drži do sebe, breme lošeg rukvođenja firmom znači pad u karijeri, ali to, izgleda važi negde drugde, a ne u Srbiji. Oni koji su se smenjivali na rukvodećim mestima u NIS-u, uglavnom su napredovali, i ili rade u nekim drugim državnim i javnim preduzećima, ili su, što je zanimljivo, uspšeni radeći u privatnim kompanijama.

Na kraju, ne treba smesti suma da su takozvane besplatne akcije NIS-a s 500 dinara skočile na 808 dinara, koliko se za njih plaćalo juče.

(Dnevnik)