Skip to main content

NIKOLA LUNIĆ: Ultimativna diplomatija Kremlja u Ukrajini i uspavana Srbija

Stav 22. jan 2022.
6 min čitanja

Nedavni događaji po pitanju ukrajinske krize nameću nam opravdanu bojazan da li će brutalnost vojne sile i spoljnopolitička agresivnost ruske diplomatije uticati na novu evropsku bezbednosnu arhitekturu. Protekli razgovori predstavnika Rusije sa administracijom SAD u Ženevi, NATO u Briselu i OEBS u Beču imali su za cilj deeskalaciju i smanjenje tenzija, ali desilo se suprotno.

Niti je Zapad pristao na svojevrsni ultimatum Moskve niti je Rusija ublažila retoriku svojih visokih zvaničnika. Iako je Zapad izrazio spremnost da se nastave razgovori o kontroli naoružanja, raspoređivanju balističkih raketa i merama za izgradnju poverenja, Rusija je ultimativno insistirala na dva nacrta bezbednosnih sporazuma koja se fokusiraju na neširenje NATO na Istok i povlačenje snaga s teritorija novijih članica.

U Brestu su se sastali i ministri spoljnih poslova i odbrane EU, koji su naglasili da je za EU neprihvatljivo da Rusija dovodi u pitanje pravo svake države da odlučuje o ugovorima i savezima, teritorijalni integritet svih država, kao i princip suzdržavanja od upotrebe sile. Pored rekonstrukcije geopolitičkog uticaja u Evropi, predstavnici EU su uvereni da je strateški cilj Moskve minimizacija uloge EU uz prestanak strateškog partnerstva sa SAD.

Uz povratak opštim principima bezbednosne arhitekture, EU će ostati sigurno posvećena uspostavljanju efikasnijeg mehanizma za upravljanje krizama i u tom cilju će dinamizirati rad na suzbijanju dezinformacija i sajber-pretnji iz Rusije, jačati otpornost energetske bezbednosti i pojačati podršku Ukrajini i njenom suverenitetu. Kao nerelevantan vojni faktor bitno je da je EU u Brestu pokazala jedinstvo u odbrani sopstvenih bezbednosnih interesa i interesa Evrope u celini.

U cilju mirnog rešenja i ukrajinski predsednik Volodimir Zelenski je pozvao američkog i ruskog Džozefa Bajdena i Vladimira Putina na trilateralne razgovore o bezbednosnoj situaciji, ali oni u ovom trenutku nisu izgledni jer svaka od strana očekuje odgovor na svoje predloge. Izjava ruskog zvaničnika nakon briselskih razgovora eksplicitno najavljuje pretnju silom ukoliko Moskva ne dobije ono šta želi. Zanimljivo je da je nakon izjave zamenika ruskog ministra spoljnih poslova Sergeja Rjabkova o sumnji za nastavak razgovora, ruska rublja pala za više od dva odsto u odnosu na dolar, a državne obveznice se intenzivnije rasprodaju. To samo potvrđuje da krupni kapital uvek brzo reaguje na nestabilnost.

ESKALACIJA KRIZE: Očigledno je da se sve karte ne pokazuju u ovoj pokerskoj drami, ali Kremlj definitivno podiže ulog. Odmah nakon pregovora usledio je masivni sajber-napad na ukrajinske vladine institucije iza kojeg ne treba sumnjati ko stoji. Očigledno je u toku ceo spektar hibridnih, psiholoških i subverzivnih ofanzivnih delatnosti prema Ukrajini. Novinar Jurij Butusov je izneo detalje o eksploziji ukrajinskog strateškog skladišta municije u Ihniji (Ichnia) 9. oktobra koji je samo treći od šest skladišta uništenih u poslednjih 19 meseci. Na taj način je izgubljeno 95 odsto uskladištene municije ili 69.000 tona, a indikativno je da skladišta u kojima je municija predviđena za izvoz u Ukrajinu eksplodiraju pod sumnjivim okolnostima i u regionu (Češka, Bugarska, Srbija).

Ono što je indikativno je koncentracija snaga na granici sa Ukrajinom koja se konstantno uvećava i premašila je brojku od 100.000 vojnika koji su uglavnom razmešteni iz drugih garnizona Rusije. Istovremeno su u toku železnički transporti jedinica sa opremom na zapad, čak i sa Dalekog istoka Rusije. Ne treba zanemariti činjenicu da je i mirovna operacija ODKB u Kazahstanu u kojoj su ruske snage pokazale zavidnu sposobnost brzog i masivnog vazdušnog transporta iznenada prekinuta, te je logično da će najsposobnije trupe sa ratnim iskustvom biti takođe angažovane u intervenciji. Spekulaciju iz medija o slanju ruskih trupa na Kubu i u Venecuelu Moskva nije želela ni da potvrdi, ni da demantuje. Najnovije obaveštajne informacije govore da bi ruski specijalci u ovoj situaciji lako mogli pod lažnim oznakama i sa ukrajinskim uniformama da “isprovociraju” rusku stranu za početak široke vojne operacije sa razornim posledicama.

Za početak napada se čeka puna koncentracija snaga do 200.000 vojnika sa odgovarajućim borbenim sistemima. Procena je da bi napad mogao početi tokom februara kada je zemlja smrznuta i idealna za prohodnost oklopno mehanizovanih jedinica. Nije verovatno da bi se Moskva odlučila na okupaciju većih gradova jer bi to zahtevalo značajne protivpobunjeničke snage uz neizbežne velike žrtve. Osnovni cilj intervencije će biti da se nanesu strateški gubici Oružanim snagama Ukrajine u ljudstvu, opremi i infrastrukturi.

Najverovatniji scenario je obezbeđenje kopnenog koridora do Krima, čime bi im se rešio strateški problem vodosnabdevanja. Ipak, uticaj političkih jastrebova u Kremlju bi mogao da početnu stratešku prevlast lako iskoristi na maksimalistički način i kapitalizuje je kroz osvojenu teritoriju. Tako bi potencijalno Moskva mogla da definiše reku Dnjepar kao novu granicu sa NATO, a možda čak i ožive projekt Nova Rusija čime bi uskratili Ukrajini izlaz na more.

MOTIV: Izborne autokratije po pravilu lako privlače većinu glasačkog tela obećavajući efikasnost, stabilnost i vladavinu prava, ali sa kontinuiranim naoružavanjem i generisanjem kriza i virtuelnih neprijatelja. Jedino na taj način mogu opravdavati svoju autokratiju i nametati se kao nezamenljivi. Uprkos tome, Putin je sve manje popularan i pitanje je da li će se taj trend promeniti sa plasiranjem nove pseudospoljne pretnje.

Uz nepromenjeni nivo unutrašnje represije i cenzure, kao i neuspeh u poboljšanju životnog standarda Rusa, neizvesno je da li će se predstojećom vojnom intervencijom smiriti rastuće nezadovoljstvo i očuvati Putinov režim. Raspad sovjetske imperije je po Putinu uvek bila najveća geopolitička katastrofa veka i zato bi autokratijom sovjetskog modela želeo da povrati slavu “istorijske” Rusije. Tom cilju služi i vojska čiji budžet zemlja jednostavno ne može da priušti.

Istraživanje nezavisnog Levada centra pokazuje da do 20 odsto Rusa podržava ujedinjenje sa Ukrajinom, ali 62 odsto strahuje od globalnog sukoba. Kada je reč o popularnosti predsednika, samo 32 odsto Rusa bi sada glasalo za Putina, što predstavlja pad za 50 odsto u odnosu na 2018. godinu. Nakon osvajanja Krima, Putin je uspeo da preokrene opadajući trend svog rejtinga i verovatno se i sada nada kohezionom pristupu ruske javnosti.

Unutrašnji politički kontekst u Rusiji postavlja legitimno pitanje da li je uopšte proširenje NATO primarni problem Kremlja. Moskva zna da ni Ukrajina ni Gruzija neće pristupiti NATO savezu, niti će u dogledno vreme biti otvoreni mehanizmi za njihovo članstvo, pre svega zbog nepromenjenih stavova Francuske i Nemačke. Ali isto tako je svesna da je još veća opasnost približavanje Ukrajine EU i time gubitak sfere geopolitičkog uticaja, ali i bliski uticaj demokratskih procesa na ruske glasače.

POSLEDICE: Dugotrajni sukob u Ukrajini bi bio definitivno preskup za Rusiju, počev od sveobuhvatnih sankcija, pa do neodrživih troškova rata. Sankcije SAD i EU bi stupile na snagu praktično odmah nakon eventualne invazije na Ukrajinu, a podrazumevale bi tehnološke mere, finansijsku izolaciju, zabranu izvoza robe široke potrošnje i ciljane sankcije najvišim ruskim zvaničnicima, uključujući i predsednika Putina.

Paralelno bi se odobrila bezbednosna pomoć Kijevu u vrednosti od najmanje 500 miliona dolara, a Evropa već radi na alternativnom obezbeđenju energetskih resursa. Ovakvim pristupom bi Rusija bila na korak do urušavanja kompletne ekonomije sa neprihvatljivim brojem ljudskih žrtava i neizvesnim ishodom želje za prepravljanje evropskih granica. Ipak, s obzirom na nivo rezervi, Putin bi mogao proceniti da bi posledice sankcija mogle predstavljati prihvatljiv rizik za geopolitički, strategijski, a verovatno i lični politički profit.

Ovakvim brutalnim diplomatskim pristupom Moskva podiže percepciju Evrope o neophodnosti kolektivne bezbednosti, a popularnost NATO raste čak i u vojno neutralnim zemljama poput Švedske i Finske.

Ne treba imati sumnju u superiornost ruske vojske nad ukrajinskim potencijalima i sposobnost da osvoji velike delove Ukrajine, ali bi upravljanje okupiranim područjima i obezbeđenje linija snabdevanja predstavljao veliki, gotovo nerešivi problem. Da bi se obezbedila sposobnost asimetričnog ratovanja, Ukrajina će biti snabdevena svim mobilnim oružanim i komunikacijskim sistemima koji bi mogli naneti velike, za javnost Rusije neprihvatljive gubitke. Paralelno, verovatno će se raditi i na kontinuiranoj informativnoj kampanji koja će obezbediti informisanost ruskog naroda o masovnoj korupciji establišmenta, o njihovom kapitalu na Zapadu i članovima najuže porodice koji uživaju privilegije evroatlantskih zemalja. Jer žrtve iz Ukrajine sigurno neće biti iz privilegovanog Putinovog okruženja.

Uprkos činjenici da Moskva demantuje planove za invaziju na Ukrajinu, rat je izgledan. Tome u prilog ide i promenjena diplomatska retorika Kremlja koji konstantno dezavuiše ukrajinski suverenitet koji je po njima moguć “samo u partnerstvu s Rusijom”. Bilo kakav ustupak Zapada Moskvi pred ultimatumom zasnovanim na vojnoj sili bi predstavljao presedan koji bi podstakao niz zahteva u zamrznutim konfliktima. Iako se Kijev definitivno percipira kao partner, Zapad mu u ovom trenutku nije u mogućnosti ponuditi previše. Finansijska pomoć ne bi imala brzi efekt, predstojeće reforme za EU integracije će biti duge i teške, a bezbednosne garancije učlanjenja u NATO su u ovom trenutku neprihvatljivi rizik za pojedine članice saveza.

USPAVANA SRBIJA: Zanimljivo je šta radi i kako se priprema Srbija u situaciji bliskog, potencijalno najvećeg sukoba u Evropi nakon Drugog svetskog rata. Opravdana je dilema da li Srbija može nastaviti da balansira između transatlantskog bloka i geopolitički osnažene Rusije. Isto tako, razumljiva je bojazan građana ko nam vodi bezbednosni i energetski sektor u očekivanju krize i njenih posledica.

Odnos Rusije i Srbije je uvek bio odnos velike imperijalne sile u skladu sa sopstvenim interesima kako bi globalno projektovala svoj uticaj. Sa takvim kapitalom se često moglo trgovati na geopolitičkom tržištu moćnih sila, ali po pravilu isključivo na štetu “malih” naroda. Radeći na sabotiranju srpske istorije i fetišizaciji prošlosti, ruska nas propaganda posvećeno ukalupljuje u ulogu monete za potkusurivanje na globalnom planu. I ne treba za to kriviti Moskvu koja samo sprovodi državnu politiku, već se moramo zapitati da li želimo žrtvovati budućnost nerazumljivim zabludama, spoljnopolitičkom slepilu i građanskoj ravnodušnosti.

Srbija je omogućila kompromitaciju strateških dokumenata u oblasti odbrane partijskim pristupom resornog ministra koji je u ime cele nacije odlučio da je jedan od vitalnih nacionalnih interesa “očuvanje postojanja i zaštita srpskog naroda gde god on živi”. Takvim pristupom i nepostojanjem definisane spoljnopolitičke orijentacije zemlje promoviše se nepoverenje i nepouzdanost u međunarodnim i regionalnim odnosima. Proklamovana vojna neutralnost Srbije, koju sve češće promovišemo i kao spoljnopolitičku neutralnost, može biti održiva samo ukoliko nametnemo poverenje u međunarodnim odnosima kao sistem vrednosti, i to pre svega u regionalnom bezbednosnom kontekstu.

Ne treba posebno apostrofirati da bi usaglašavanjem spoljnopolitičkih stavova sa Briselom, odnosno sa Zajedničkom spoljnom i bezbednosnom politikom EU, jasno pokazali vrednosne kriterijume kojima težimo i opredeljenje za integraciju kojoj se nadamo. U bezbednosnom kontekstu suštinski nam je potrebno pouzdano savezništvo sa moćnim i uticajnim zemljama ili integrisanje u kolektivni sistem bezbednosti koji nam garantuje mirnu budućnost. Ukoliko neko misli da bi uprkos ratu sveobuhvatnim sankcijama i hibridnim i subverzivnim dejstvima mogli da zadržimo balansiranu politiku između EU i Rusije, onda je u zabludi koja može da skupo košta celu naciju.

U ovakvim kriznim situacijama treba se podsetiti da postoji samo jedna gora stvar od ratovanja sa saveznicima, a to je ratovanje bez njih (Čerčil). Ukoliko ćemo zabijati glavu u pesak, zanimati se TV rijalitijima i deklarativno “proširivati i produbljavati saradnju sa ODKB”, nismo zaslužili ni održivu budućnost, ni poštovanje mlade generacije.

*Autor je izvršni direktor Saveta za strateške politike

(Novi magazin)