Skip to main content

NIKOLA LUNIĆ: Na raskrsnici opstanka

Stav 03. okt 2022.
6 min čitanja

Već sada se može zaključiti da rat u Ukrajini predstavlja prvi moderan konvencionalan sukob u kojem jedna strana koristi sve prednosti visoko sofisticirane informatičke tehnologije, dok se druga oslanja na masovnost svojih sposobnosti iz epohe druge industrijske revolucije. Ruska vojska se svim svojim sposobnostima trudi da realizuje Putinove snove ili bar da opravda njegovu virtuelnu političku pobedu. Međutim, to u ovom trenutku nije moguće. Ono što je na početku sukoba delovalo nemoguće, sada je realnost – ukrajinska vojska je preuzela stratešku inicijativu i pobeđuje demotivisane ruske snage sa slabom obukom, neredovnim snabdevanjem, izostankom rotacije vojnika i sa zastarelom opremom.

Na samom početku ovog sukoba znalo se da Rusija ne može izaći kao pobednik konvencionalnog rata zbog niza razloga, ali sad je to svima vidljivo, pa čak i članicama ODKB gde se “odmrzavaju” mnogi zamrznuti konflikti. Pobednika u sukobima najčešće determinišu tri faktora: bruto nacionalni dohodak odnosno sposobnost da se materijalno podrže ratni napori, demografski kapital određen kvalitativno i kvantitativno, kao i potencijal za kreiranje saveznika. I nije teško bilo zaključiti da Rusija nema tu vrstu superiornosti kakva se prezentuje brojkama na papiru, ali nažalost ruska istorija je svedok česte izolacije vladara od stvarne situacije u društvu. Isto kao što je nekad Grigorij Raspućin opčinio rusku carsku porodicu i ulepšavao realnost, sada deluje da je njegovu ulogu preuzeo Aleksandar Dugin poznat po svojoj neofašističkoj ideologiji.

Ipak treba naglasiti da rat najverovatnije neće prestati preko noći, a sa sobom donosi niz rizika kako za region, tako i za planetu. Rusija će verovatno i u narednom periodu zadržati prednost u vazduhoplovnim i pomorskim snagama, ali je Ukrajina preuzela superiornost u oblasti komandovanja i kontrole, kao i u prikupljanju obaveštajnih informacija i visoko preciznim udarima sa distance. Pored vojnog neuspeha, Moskva nije ni o strateškom kontekstu uspela da dehumanizuje protivnika na međunarodnom planu. Upravo suprotno, Putinova brutalna agresija je generisala jaku koheziju Zapada i njihovu posvećenost opremanju i obuci ukrajinskih snaga. Time je dugoročno kreirana vojska visokih sposobnosti sa savremenim naoružanjem i mogućnošću brze adaptacije novim uslovima na ratištu. Nasuprot tome, ruska vojska je dokazala da operativni uspesi ne zavise samo od brojki ili od prevaziđenih mitova, već se operativne sposobnosti mukotrpno grade u miru sa tendencijom da se sporo troše u ratu.

U situaciji izgubljene operativne inicijative na ratištu, Putin je pribegao novoj fazi sukoba kako bi sprečio potpuno poniženje svoje vojske. U tom cilju je najavio delimičnu mobilizaciju, sproveo pseudo referendume i anektirao ne samo okupirane teritorije, već i one pod kontrolom ukrajinske vojske. Međutim, ono što zabrinjava ceo svet su sve učestalije pretnje nuklearnim oružjem što takođe eksplicitno govori o svim slabostima ruskih planova.

Obraćanje ruskog predsednika 30. septembra je bilo bazirano na anti-Zapadnoj retorici, a posvećeno domaćem javnom mnjenju i oficirima kojima je on dao “veliku i istorijsku misiju”. Iako pojedini analitičari u Rusiji, ali i u Srbiji, ocenjuju njegov govor kao istorijski, on predstavlja samo demonstraciju nesposobnosti vojske da ispuni sva imperijalna očekivanja svog predsednika. Sagledavajući rusku strategiju od samog početka sukoba, očigledna je kolizija između demonstrirane političke ambicioznosti i vojnih sposobnosti. Zbog toga je diskreditovana ne samo ruska vojska i njen vrhovni komandant, već i geopolitički prestiž Rusije kao svetske sile.

Agresivno koncipiran govor Putina je samo dodatno motivisao Ukrajince da potpuno oslobode svoju zemlju i nastave sa pažljivo planiranom i stečenom inicijativom na ratištu. Međutim, ne treba prenebregnuti činjenicu da sposobnosti ukrajinske vojske umnogome zavise od podrške Zapada koji će nakon ovakvo koncipiranog govora to nastaviti, a verovatno i intenzivirati. Ipak, govor definitivno predstavlja prekretnicu nakon koje ulazimo u opasniju fazu rata koja će za obe strane imati enormnu cenu. Ono što je malo verovatno jeste da će aneksija teritorije i mobilizacija promeniti krajnji ishod ovog rata bez obzira da li će sam rat ostati u konvencionalnim okvirima.

Iako je Moskva najavila da će sprovesti delimičnu mobilizaciju samo vojno iskusnih rezervista sa specijalističkim veštinama, neefikasni birokratski sistem je striktno sledeći uputstva generisao niz grešaka u pozivanju. Već se vidi tendencija da se procentualno više pozivaju rezervisti iz siromašnijih i udaljenijih regiona, a manje iz Moskve i Sankt Peterburga. Obzirom na tajnost podataka o ruskim gubicima i potrebu da se redovno vrši zamena angažovanog ljudstva, očigledno je da će biti mobilisano mnogo više rezervista od 300.000 koliko je zvanično najavljeno. Verovatno će se naredni zimski meseci iskoristiti za mobilizacijsku popunu i ubrzanu obuku između 700.000 i milion novih rezervista. Za tako veliki broj vojnika, ruska vojska u ovom trenutku nema dovoljno opreme, vremena, ali ni oficira za obuku. Zato se među tom populacijom novomobilisanih mogu sasvim sigurno očekivati i veći gubici koji bi mogli iznositi čak do 70% (do 20% poginulih i do 50% ranjenih). Pored toga, mobilizacijom se neće postići ni efikasnost koja će biti neuporedivo lošija od dosada angažovane profesionalne vojske. Ipak, masovnošću bi se mogli rešiti problemi popune i redovne rotacije, ali bez ikakvih naznaka da će mobilizacijom ruska vojska unaprediti moral, poboljšati snabdevanje, modernizovati opremu i pojačati obuku.

Treba naglasiti da bez obzira na proteste protiv mobilizacije i rata širom Rusije, rusko društvo trenutno nije u mogućnosti da spreči odluke diktatora u Kremlju koje će nakon medijske promovisane egzaltacije dovesti do gubitka hiljada mladih života i generisati nepopravljivu demografsku štetu za naciju. Dugoročno će se to odraziti i na povećanje stope kriminala u društvu kroz povratnike bez ikakvih ideala i siročad bez uzora očeva.

Sve češćim verbalnim nuklearnim pretnjama Putin govori o sopstvenom očaju u kojem su zaglibljeni njegovi osvajački planovi. Po prvi put od Hirošime i Nagasakija, civilizacija je suočena sa mogućnošću upotrebe nuklearnog oružja u ratu, što osuđuju sve zemlje sveta jer su posledice toga nepredvidive. Niko nije naivan da ne zna da je prisajedinjenje osvojenih teritorija Putin obznanio nakon lažnih referenduma kako bi obezbedio doktrinarnu legislativu. Naime, službena ruska nuklearna doktrina opravdava upotrebu nuklearnih potencijala u slučaju ugrožavanja teritorijalnog integriteta Rusije. Sada kada po dekretima Putina pet ukrajinskih oblasti pripadaju Rusiji, on nema internih legalnih prepreka za naređenje da se oružje za masovno uništenje i upotrebi. Ali ne treba sumnjati da je i Zapad podigao nivo gotovosti za nuklearni odgovor, te da su u toku vežbe i simulacije u kojima se analiziraju najefikasniji odgovori na hipotetičke scenarije.

Sagledavajući razvoj ratnih operacija, a pod uslovom da se zadrži aktuelni nivo podrške Zapada, tendencija je da Ukrajina oslobodi sve svoje privremeno okupirane teritorije. Ukoliko u takvom razvoju događaja dođe do naglih gubitaka teritorije i vojnika ruske vojske, realno je očekivati taktičke nuklearne udare po utvrđenim položajima ukrajinske vojske ili po objektima kritične infrastrukture. Odgovor Zapada na takav presedan verovatno neće biti recipročan odnosno nuklearan, ali se mogu očekivati devastirajuće posledice po Rusiju. U takvom scenariju, opremanje ukrajinske vojske bi bilo bez ograničenja po pitanju sofisticiranosti konvencionalnog oružja, ali i po pitanju njegovog dometa, a verovatno i legitimnih ciljeva čak i na prostoru međunarodno priznate teritorije Ruske Federacije. Takav scenario može lako da dovede do spirale sve razornijih odgovora, a naposletku i do upotrebe interkontinentalnih balističkih nuklearnih raketa. Bez obzira što imamo osnovu da sumnjamo u tehnološki nivo, način održavanja i sposobnosti ruskog nuklearnog potencijala, posledice po civilizaciju bi bile apokaliptične. U takvom scenariju ne bi bilo previše bitno ko je pobedio, a ko izgubio ovaj rat.

Ovakav Putinov govor je došao tačno nakon 84 godine od potpisivanja Minhenskog sporazuma kojim je Nemačkoj priznato pravo na Sudete. Te daleke 1938. Evropa je poklekla pred teritorijalnim zahtevima jednog diktatora želeći da izbegne rat, ali je samo uspela da svoju politiku popuštanja fašizmu ovekoveči u bojama sramote za tadašnje predsednike britanske i francuske vlade. Ukoliko njegov nastup uporedimo sa govorom Hitlera o aneksiji Ostmarka (nacistički naziv za Austriju) iz marta 1938. uočljiv je identičan duh, sličnost formulacija i istovetnost argumentacija. Današnja Evropa, poučena iskustvom, teško je došla do kohezije i jedinstvenog stava prema agresoru, ali očigledno neće ponoviti greške Nevila Čemberlena i Eduara Daladjea bez obzira na cenu. Zato posvećenost zajedničkoj bezbednosti, vladavini prava i poštovanju ljudskih prava ostaje postulat ne samo EU, već i celog slobodarskog sveta, pa čak i onih koji su suštinski ili samo deklarativno za takve vrednosti.

Bez obzira na sumorne perspektive razvoja i eskalacije rata, treba naglasiti da nije nemoguća i smena Putina. Bez obzira na zatvorene medije, ovakvi Putinovi performansi, kao i posledice rata koje se osećaju u Rusiji, dovode do slabljenja njegove moći. Pored toga i sam Putin ima sve manji stepen poverenja u svoje najbliže saradnike koji sve češće ginu pod nerazjašnjenim okolnostima. Smena predsednika Rusije bila bi najpoželjniji scenario ne samo za Ukrajinu i Zapad, već i za samu Rusiju. Treba znati da o aktuelnom stanju i razlozima napuštanja Rusije mnogo bolje od svih eksperata sa Zapada znaju upravo Rusi koji su pobegli iz svoje otadžbine. I ne treba ih optuživati za manjak patriotizma, već ohrabriti da i oni budu deo kreiranja nove, demokratske i odgovorne Rusije.

Svi moramo biti svesni da nikad u istoriji, civilizacija nije bila suočena sa svojim opstankom kao što je to sada. Upravo zbog toga, neophodno je spoljnopolitički iskazati pripadnost vrednosnom sistemu jer jednostavno nema ni mogućnosti ni tolerancije za bilo kakvu neutralnost. I bez obzira na sve opasnosti, svet će ostati posvećen svojim vekovima sticanim vrednostima. U takav svet je uvek dobrodošao i ruski narod i sama Rusija, ali bez uticaja Vladimira Vladimiroviča Putina.

Autor je izvršni direktor Saveta za strateške politike

(Medija centar Beograd, Foto: Lična arhiva)