„Dobro došli u Izrael!“ # Za Beograd bez doručka # Dan za melanholiju # Prava slika stanja na Univerzitetu # Ovo društvo je u celini jedna granična situacija # Moja Jovina gimnazija – žrtva tiranije osionih i nerazumnih # Na fakultetu nemam snage da se javim pojedincima

Petak, 22.5.

Shvatila sam da sam retko sama sa svojim mislima ovih dana, jer nemam mira. Mogućnost da se povučeš u svoje misli u miru, deluje sad kao veliki luksuz. S obzirom na sve što se dešava u ovom razvaljenom društvu, ali i šire, na ovoj razvaljenoj planeti, deluje nemoguće naći mir za razmišljanje. Pokušavam da pobegnem od misli koje se opsesivno vraćaju. Do mene je danas stigla vest o snimku koji je objavio Ben Gvir, izraelski ministar bezbednosti, na kome je prikazan način na koji se izraelska vojska ophodi prema „teroristima“. Misli koje počnu da se roje, od kojih instinktivno želiš da pobegneš, procure u krvotok i ne daju mira.

Smrkne ti se pred očima, srce potone u želudac, dah se zaglavi u grlu. Ministar, čija figura neodoljivo podseća na domaćeg osuđenog zločinca protiv čovečnosti iz vremena kad je bio u punoj ratno-huškačkoj snazi, likuje nad mučenjem i dehumanizacijom uhapšenih aktivista humanitarne flotile. Ben Gvirova poruka „Dobro došli u Izrael!“ fraza je koja će mi se vrteti u glavi ceo dan – dok slažem sudove u mašinu, dok sedim u gradskom autobusu na putu do fakulteta. U poslednje vreme na miru mislim još samo na časovima sa svojim studentima.

Na današnjem času, nastavljajući razgovor o osnovnim pojmovima filozofije politike, pričamo o čudnovatom institutu rimskog prava, autoritetu i privilegiji koju ima pater familias . Njegova je privilegija da ubije svog sina bez sankcija. „Eto jedne definicije moći“, rekla sam studentkinjama i studentima, „privilegija ubijanja bez sankcija“. Strahovita je to moć, koja ne poznaje uslove niti granice. Opet se navrzla „Dobro došli u Izrael!“, ta vraška misao koja ne popušta danas. Predivnim koncertom, koji je uveče održala koleginica, saborkinja i pevačica, razdvojen je mučni dan od lake noći. Moći će da se spava.

Subota, 23.5.

Nije bilo baš tako. Nakon pet sati sna, uzbuđeni, krećemo na put za Beograd bez doručka. Ma ko će još misliti o hrani usred protestne euforije! Misliće, naravno, moja majka, koja nam je spakovala pitu sa sirom. Pojedena je bez traga dok smo čekali da se svi skupe, te da se posložimo automobilima u kolonu. Na autoputu prolazimo pored značajnog broja kamiona oblepljenih sa „Srbija pobeđuje“, ali i još značajnije kolone punih „SOS taxi“ vozila. Šaljemo poruku radiju Beograd 202, da Novosađani dolaze, jer verujemo da će ih ta poruka obradovati.

Parkiramo na Novom Beogradu, uhodani u ovakvim stvarima, nastavljamo peške ka Trgu republike. Tamo nas dočekuju raspoloženi i užurbani ljudi, zauzeti oko postavljanja štandova i tendi. Smejemo se na činjenicu da je javni servis za dezinformisanje utvrdio da će tog dana padati led. Dok uživamo u muzici, delimo bedževe i nalepnice, ćaskamo sa dragim ljudima i prolaznicima o delovima programa studentskog pokreta, mali tim saboraca šest sati štancuje „studenti pobeđuju“ na majice. Dok su se dovršavale poslednje, štandovi pakovali, a većina građana i građanki krenula ka Slaviji, palo je malo kolo, da se što bolje uvežba za dan posle. Ka Slaviji se krećemo polako, kao reka u širokom koritu u ravnici, ljudi mašu, pište, skandiraju. Vijore se zastave.

Mi se ponosno okupljamo oko zastave grada Novog Sada i našeg zbora. Mislim kako ne prestajem da se smejem. Bilo da se probijamo kroz masu ili sedimo kao sardine negde sa strane, dok istežemo vratove da uhvatimo prizore sa video-bima ili da čujemo delove govora, ja se smejem i uživam u miru u svojim mislima. Razmišljam o Anriju Lefevru i konceptu revolucije-kao-parade i nalazim opis za ono što osećam – žena „opčinjena mogućim“ i nepopravljiva romantičarka! Krenuli smo nazad u drugačijem sastavu, gladni i oduševljeni prizorom Brankovog mosta prepunog ljudi koji idu svojim kućama. Poslušaću govore po povratku, jer internet nije funkcionisao – što je uvek znak da nas je bilo, ne reka, nego more.

Nedelja, 24.5.

Nedelja je uvek nekako dan za melanholiju. Danas je ovo raspoloženje jače i neminovno posle praznične euforije od juče. Što više razmišljaš, to si više melanholična, rekao bi mi Ruso, koji je bio sumnjičav prema dobrobiti refleksije. Izveštaji mučenih aktivista, koji su bili deo flotile, plave društvene mreže. Licemerne osude zlostavljanja aktivista od strane pojedinih vlada glasno govori o njihovoj tvrdoglavoj ćutnji o genocidu nad Palestincima. Modrice, opekotine, unezverena lica dodatno potpiruju bes u meni i on izbija iz čela i obrva koji su mi u grču. Skreću mi na to pažnju. Nedelje uglavnom posvećujem brizi da moja deca budu „lepo obučena“ i „dobro nahranjena“, pa tako i ovu.

Ponedeljak, 25.5.

Počela sam dan sitnim administrativnim poslovima. Početak nove radne nedelje obično i bude takav. Uspela sam da ugrabim par minuta da se čujem sa svojim ujakom, da ga malo obradujem jednim našim ritualom koji se ponavlja iz meseca u mesec. On obožava rutinu. Na fakultet stižem na čas tačno u podne. Pričamo o smislu biološkog determinizma danas, o rođenju i smrti, o plastičnosti mozga i rodnim identitetima, tokom čitavog semestra. U razgovoru sa studentkinjama i studentima shvatam da je samo par njih gledalo „Terminatora 2“, a niko od prisutnih „Osmog putnika“. Shvatam da mi postavka današnjeg predavanja o dodiru mesa i metala, o augmentaciji ljudskog bića, stoji na loše odabranim primerima.

Ništa lično, ali domaći zadatak da odgledaju bar jedan od tih filmova su morali da dobiju. Atmosfera na fakultetu je, barem iz mog ugla, atmosfera prigušenog nezadovoljstva. Srećom u kantini ima ljudi sa kojima je moguće popiti kafu i prodiskutovati o poslednjoj, elektronskoj sednici Nastavno-naučnog veća. Razgovor nas je odveo na temu slučaja kolege čiji reizbor stiže na sledeću sednicu Senata, najvišeg organa odlučivanja na Univerzitetu. Nesigurnost svačijeg posla, akreditacije programa koja nam predstoji, dobijanja dozvole za rad – to je prava slika stanja na Univerzitetu. Neki iz generacije moje majke danas proslavljaju Dan mladosti i nek im je sa srećom.

Utorak, 26.5.

Rečeno je da su granične situacije okidač za filozofiju, a gde ćeš veće granične situacije od posete nekom od kliničkih centara u našoj državi. Znaš šta te sve čeka, ali opet ne znaš šta te sve može dočekati kad kročiš u jednu takvu zgradu. Mi smo danas prošli dobro, čekali smo samo nekoliko sati i imali posla sa veoma ljubaznom doktoricom. Dobili smo terapiju, koja nije skupa, kao i uveravanja da će sve biti u redu, kontrola za mesec dana.

Osećam se kao da imamo ludu sreću. A kako i ne bih, kad oko nas padaju nadstrešnice i radnici sa skela, iskaču tramvaji i vozovi iz šina, gore lokali i deponije, dok automobili jurcaju u suprotnom smeru na putevima. Ovo društvo je u celini jedna granična situacija. Na času govorimo o slomu društva, o političkim sukobima i zaraćenim frakcijama, o svemu što je obuhvaćeno antičko-grčkim pojmom stasis. Paralele sa savremenim okolnostima je nemoguće izbeći, kao ni misao da su mehanizmi reprodukcije ovog društva politički plen i ništa više. Ulovila sam vest da je Severina dobila nazad starateljstvo nad sinom i iskreno me je obradovala.

Sreda, 27.5.

Kada uzmem u ruke telefon, kao da sam popila vodu iz reke Stiks, zaboravim se. Zaboravim na literaturu, na mejlove, koji me čekaju, palim cigaru za cigarom. Haos sa Jovinom gimnazijom ne jenjava. Pitam se u kom pravcu bi stvari još mogle da eskaliraju i šta još preostaje da se uništi i čime još može da se ucenjuje. Razmišljam o proslavi mature koja je tu. Pre dvadeset i pet godina je moja generacija maturirala u toj školi. Ona je danas razvalina, još jedna žrtva tiranije osionih i nerazumnih.

Četvrtak, 28.5.

Čitam uz jutarnju kafu da se prilikom nalivanja betona obrušio zid susedne zgrade, pa se beton izlio ljudima u dnevnu sobu. Nema povređenih. Na fakultetu nemam snage da se javim pojedincima, a na čas ulazim bežeći sa hodnika. Razgovaramo o Šelingovim argumentima o mogućnosti filozofije umetnosti, temi koja pruža eskapizam. Nakon nastave, otići ću na javni čas suspendovanih profesora ispred Jovine.

Autorka je profesorka Filozofskog fakulteta u Novom Sadu koju je prijavio dekan zbog „govora mržnje“ na protestu 5. septembra 2025.

(Danas/foto: N1)