Srela sam ga samo jednom – u Somboru, 2022. godine, na obeležavanju Dana kulture ili nečeg sličnog.

U petak sam prolazila pored prostorija u kojima se održavao taj događaj i smejala se naglas, sama sa sobom, odnosno sa njim, sa tom scenom koja je podsećala na film „Majstori, majstori“.

Govorili smo Aleksandra Bosnić Đurić, Darko Šper, jedna otmena penzionerka i ja. U krilu mi je sedela pudlica Svetlana. Pitala sam Špera: „Kako da pričam o robovskom radu i kulturi, leba ti?“ Odgovorio mi je kratko da se ne boji da ću se snaći. Kameru je uključio moj drug Markuš: „Jedan, dva, tri, idemo.“

Siniša Stričević vodio je program. Bio je uzbuđen kao malo dete. Govorio je da je srećan što ima priliku da radi svoj posao novinara. Iako tada nisam znala njegovu životnu priču, mogla sam samo da naslutim da se izdigao iznad nečeg veoma bolnog.

Najavio je violinistkinje, zatim nas, pa se vratio na penzionere koji izlažu skulpture i akvarele. Onda opet na gospođu koja je bila panelistkinja: predsednica udruženja žena „Nešto nešto“, pišu poeziju, organizuju književne večeri, mese kiflice, takmiče se u vezu i šta sve ne. Gledala sam u tu ženu i pomislila kako je gotovo svaka koju poznajem na takvoj funkciji nadmena kao da vodi najmanje jedno ministarstvo.

Govorili smo redom – ni danas ne znam o čemu, ali bilo je urnebesno. Siniša je, pomalo bledunjav, ponovo najavio violinistkinju. Iznenađeni, zaćutali smo dok je devojčica izvodila ono što je naučila u muzičkoj školi.

Nastavili smo razgovor, kada je rekao da se izvinjava jer je prevideo da je jedan od umetnika preminuo. Predložio je da, usred programa, ustanemo i održimo minut ćutanja.

Kao opareni, svi smo skočili.

Program se potom nastavio kao da je to sasvim prirodno: osedeli dekica, zalizane bele kose, u odelu dva broja većem i sa kravatom, recitovao je poeziju.

Po završetku programa prišla sam Siniši i od srca mu zahvalila na najneobičnijem događaju na kojem sam ikada govorila. Da je u tom trenutku iz publike iskočio klovn ili da je sledeća tačka bila predstavljanje knjige o pecanju – sigurna sam da bi i to izneo kao jednu celinu. Urnebesnu tragediju.

Kada sam stigla u Bezdan, otvorila sam Fejsbuk i pročitala vest da će Siniša Stričević, novinar Radio Sombora i osnivač Novog Radio Sombora, biti sahranjen danas, 13. jula 2026. godine. Možda je baš tada, kad sam prolazila pored mesta gde smo se sreli, zauvek otišao.

Ne bi mi bilo nimalo neprijatno da na nekom narednom događaju prekinem program na pola, bez reda, sa smislom: „Siniši u pomen, molim vas za minut ćutanja.“

Zaslužio je.

Tim jednim gestom pokazao je da mu je stalo do čoveka – do onoga kome smo tada odavali poštu, ali i do svakog drugog. Pokazivao je to kroz svoj profesionalni rad, volonterski rad i način života.

Slava ti, Siniša.

Tara Rukeci Milivojević (Autonomija, foto: Novi Radio Sombor)