Kada sam od kolega i prijatelja sa portala Tačno.net dobio zadatak da uradim intervju sa nekim od građanskih intelektualaca iz Srbije, bogami sam dobrih par dana proveo razmišljajući ko bi mogao biti taj „idealni sagovornik“. Među srbijanskim građanskim intelektualcima, stvarnim ili samozvanim, nema baš previše onih od kojih se da čuti nešto uistinu novo i drugačije. Većina nekako po inerciji svodi svoju intelektualnu misiju na uobičajenu, uglavnom površnu, kritiku vladajuće elite, ponavljajući do u nedogled teze koje svi, manje više, znamo napamet.

A onda sam se setio knjige „Zatvorski sindrom“, koju sam pročitao pre par meseci. Reč je o zbirci eseja Nedima Sejdinovića, glavnog i odgovornog urednika vojvođanskog portala Autonomija. Način na koji u pomenutoj knjizi secira našu društvenu realnost po širini i dubini, na temeljit a opet tako jednostavan način analizirajući njene mnogobrojne aspekte i bacajući fokus prvenstveno na uzroke umesto na posledice, čini Nedima savršenim izborom za sagovornika o ključnim izazovima koji, u užem i širem smislu, stoje pred današnjom Srbijom.

Poslednji izbori u Srbiji doveli su do određenih promena u strukturi vlasti. Umesto Demokratske stranke, kao stožera prethodne vlade, u novoj vladajućoj koaliciji je Srpska napredna stranka. Reakcije su različite. Iz Brisela i Vašingtona uglavnom poručuju da će ocenu o novoformiranoj vladi davati isključivo na osnovu njenih rezultata. U Srbiji za to vreme možemo čuti prilično neujednačene prognoze. Dok se deo javnosti otvoreno pribojava da smo se i definitivno vratili u devedesete, drugi deo veruje da se ništa naročito neće promeniti, odnosno da ćemo manje-više na sceni imati kontinuitet dosadašnje politike, koja je, iskreno govoreći, u mnogim segmentima često i sama podsećala na to mračno doba. Kojoj ste od ove dve „škole mišljenja“ vi lično bliži i zbog čega?

Teško bih se opredelio za bilo koju od tih „škola mišljenja“, mada i u jednoj i drugoj ima dosta istine. Ako smo nešto mogli da naučimo iz ovih dvadesetak godina političke i društvene agonije, onda je to činjenica da odgovori na kompleksna pitanja ne mogu biti jednostavni. Ako je i bilo kakvih institucionalnih pomaka u periodu posle dvehiljadite, u društvu se one nisu desile. Naprotiv, mislim da je nivo nacionalizma i ksenofobije u Srbiji danas viši nego ikada. On možda nije onako agresivan „na prvu loptu“, ali se interiorizovao, postao sastavni deo naše politike i kulture, spreman da u „odgovarajućim okolnostima“ postane zastrašujuć i sveobuhvatan. U simboličkom smislu, ali ne samo u simboličkom, mi nikada nismo izašli iz devedesetih.

Kod nas se ne vode ozbiljne debate, mi neprestano „fulamo“ važne teme i bavimo se efemerijama. Kao društvo, mi nismo sposobni ni da postavimo važna pitanja, a kamoli da na njih pronađemo odgovore. Srbija nema elitu, a oni koji bi to trebalo da budu ili su korumpirani, ili zaraženi virusom nacionalizma do potpunog slepila, ili potpuno nekompetentni, ili duboko frustrirani vlastitim socijalnim tegobama i neuspesima, ili većina toga zajedno… Neprestano se vrtimo u začaranom krugu bezidejnosti. Izbori su pokazali da građani Srbije nisu ni u naznakama „stekli“ antitela na političku, socijalnu ili nacionalističku demagogiju. Naše društvo liči na predele Koldvelovih romana, u kojima dominiraju ljudi toliko osiromašeni materijalno i duhovno da je iz njih „isisan“ svaki oblik ljudskosti, a preostalo je jedino licemerje, sklonost kriminalu i korupciji, potpuno odsustvo svesti o svetu koji ih okružuje, tragično neshvatanje vlastitog položaja… Dominiraju lažni propovednici-kriminalci, opsenari, i surova i korumpirana država, takođe potpuno slepa za stvarnost.

U Koldvelovom „Duvanskom putu“ glavni junak godinama planira da se pokrene i da nešto učini za svojim životom. U toj višegodišnjoj pripremi, on na kraju spali svoju kuću i sebe u njoj. Čini mi se da smo i mi takođe, u dugoj pripremi da učinimo nešto sa ovom državom, spalili do temelja sve ono što bi bili temelji civilizovanog društva. I to važi za sve segmente ovog društva.

Ako bismo uopšte mogli da zamislimo situaciju da na vlast u Srbiji dođu najsposobniji i najpošteniji ljudi (gde su ti ljudi?), oni bi veoma teško mogli da ponesu teret „obogaljenog“ društva. A ovi koji su došli na vlast svakako nisu najsposobniji i najpošteniji, zar to treba posebno dokazivati?! U ovom kratkom periodu otkako su preuzeli „dizgine vlasti“ oni su već pokazali svoje pravo lice i sasvim je jasno da Srbiju očekuje jedan veoma težak period, da će nova vlada biti vlada pajaca i šibicara kojima ni pasti na pamet neće da rešavaju strašne probleme. Prisustvovaćemo predstavi za sluđenu i korumpiranu javnost, u pozadini koje će se voditi rovovska borba unutar vladajuće koalicije, kao i na celoj političkoj sceni.

Formalno i deklarativno, nova vlada ostaje privržena takozvanom „evropskom putu“ Srbije. U praksi, međutim, ta privrženost u minulim godinama nije previše korespondirala sa teorijom. Očekujete li u tom smislu neke promene i, ukoliko očekujete, hoće li one biti na bolje ili na gore?

Treba da nas hrabri, ali možda i plaši to što Srbija ima samo dva puta: jedan je put ka EU, što znači otvaranje tržišta, uvećanje konkurencije, suočavanje sa prošlošću. Sve to podrazumeva ozbiljne i nepopularne ekonomske, političke i društvene rezove… Drugi put je put Belorusije, uz naravno neke naše specifičnosti. Mi kao društvo stremimo ka ovom drugom modelu. Ako nastavi sa jeftinom demagogijom, sada kada su odavno svi resursi iscrpljeni, vlast će nas polako i sigurno zatvarati, čak i ako joj to u ovom trenutku nije namera.

Niko ne postavlja pitanje odakle ogromna sredstva kojima su naprednjaci i stranke oko njih raspolagali u predizbornom i postizbornom periodu. Ako bismo dobili odgovor na to pitanje, možda bismo znali i kuda ova zemlja ide, odnosno koje su namere novih vlastodržaca. Dolazak Tome Nikolića i naprednjaka za vlast je veliki šamar evropskoj Srbiji, ako je tako nešto uopšte i postojalo. Demokratska stranka nas, u prethodnom periodu, nikako nije ubedila da postoji evropska Srbija.

Jedna od stvari koju takođe nismo do sada naučili jeste da u vođenju države nisu mogući nagli zaokreti, odnosno da se stvari ne menjaju preko noći, te da ih treba posmatrati sinhronijski, u dužem periodu. Mnogo puta smo u tumačenju naše stvarnosti čuli metaforu o „skuvanoj žabi“, o tome da žaba iskoči kada je spustite u šerpu sa vrelom vodom, ali da ostane u vodi kada je hladna, da i ne primeti da se ona postepeno zagreva do ključanja. Mislim da ćemo se u dužem periodu nagledati svakakvih „čuda“ i „skuvanih žaba“. Ni Milošević, po dolasku na vlast, nije odmah krenuo u razaranje društva i zločin. A teško je zamisliti da politika koja počiva na potpuno istim temeljima kao i Miloševićeva, pa i istim ljudima, može dati potpuno drugačiji, suprotan rezultat. Tačno je da je naše društvo već razoreno, ali ćemo se možda iznenaditi kako je moguće i mnogo niže pasti.

Ova vlast, sve i da hoće da Srbija ostane na „evropskom putu“, nema kapaciteta da to izvede. A po svemu sudeći, nema ni nameru. Da li neko misli da ćemo recimo sa sadašnjim ministrom kulture ići ka EU?! Evropa će podržavati „evropski put“ Srbije, bez obzira ko je u njoj na vlasti, pre svega zarad političke stabilnosti u regionu. Od EU ne treba mnogo očekivati. Na kraju, naivno bi bilo da očekujemo da neko drugi rešava naše probleme. Najbolje što možemo da očekujemo jeste „kretanje ukrug“.

Sve liči na situaciju kada sa starim prijateljom godinama dogovarate susret, koji se nikada ne desi, jer niko od vas to zapravo i ne želi. Kada se susretnete, razmenite par reči, i svako negde žuri. U međuvremenu ste postali toliko različiti da nemate više o čemu ni da razgovarate. I tako prođe čitav život. Moj je utisak da Srbija nikada ozbiljno nije ni htela da postane deo EU, čak i onda kada je ogroman procenat građana bio za to. A i građani su tada doživljavali EU kao Deda Mraza koji će, poput gastarbajtera, izdržavati čitava sela. Sada kada je podrška EU pala ispod 50 procenata, iluzorno je verovati da će se sadašnja vlast ozbiljno baviti evropskim integracijama.

Samo koji dan nakon što su rukovodstva Socijalističke partije Srbije i Srpske napredne stranke zvanično objavila da će formirati vladu, Ustavni sud Srbije je, postupajući po zahtevu protivnika vojvođanske autonomije za ocenu ustavnosti Zakona o prenosu nadležnosti, doneo presudu kojom je Vojvodini faktički ukinuto i ono malo autonomije koju je uživala. S obzirom da je tajming odluke više nego indikativan, mnogi veruju da je bila motivisana političkim, a ne pravnim razlozima. Po jednima, USS je takvu presudu doneo kako bi se na vreme dodvorio novoj vlasti. Drugi, uključujući i premijera Ivicu Dačića, podsećaju da na sastav suda nikakvog uticaja nisu imali ni SNS ni SPS, za razliku od bivšeg predsednika Tadića i njegove stranke, što implicira da je možda upravo Tadić iskoristio svoj uticaj da novoj vladi već na početku mandata uvali „vruć krompir“ u vidu tenzija između Novog Sada i Beograda, po svoj prilici iz osvete svojim dojučerašnjim koalicionim partnerima. Koja se verzija vama čini verovatnijom? Smatrate li da eventualno postoji još neko logično objašnjenje?

Možda postoji još jedna verzija: sud radi po nalogu vojvođanskih autonomaša! Naravno, šalim se, ali ova odluka je učinila veliku uslugu onima koji se zalažu za visok stepen vojvođanske autonomije. Pogotovo zbog toga što je ona doneta u kontekstu formiranja nove srbijanske Vlade, koja je proizvela veliku mučninu kod dobrog dela građana Vojvodine. Mi nemamo neka ozbiljnija istraživanja javnog mnjenja koja bi ukazala na tendencije u vojvođanskom društvu, ali i bez toga, jasno je da su mnogi građani Vojvodine, čak i oni koji nisu preterano držali do autonomije, posle ova dva beogradska šamara, postali pobornici čak i vrlo radikalnih rešenja za budućnost pokrajine. Nisam siguran, ali mislim da je USS pokrenuo lavinu koja se neće zaustaviti bez obzira na sva „denfovanja“, „spinovanja“, korumpiranja, „upodobljavanja“ i zavrtanja ruku, kojima prisustvujemo. Za normalnog čoveka nema logičnog objašnjenja za ono što je činio srpski nacionalizam u proteklih dvadesetak godina, pa do danas, ukoliko u pitanju nije pljačka i sumanuta potraga za novim „neprijateljem“ u cilju skretanja pažnje javnosti sa nesposobne i korumpirane vlasti. Beograd trenutno ima „manjak neprijatelja“, a pokazao se veoma veštim u njihovoj produkciji.

Isti taj Ustavni sud je, sa druge strane, dobio dosta pohvala od građansko-proevropskih krugova kada je zabranio delovanje dva ultradesničarska pokreta, najpre Nacionalog stroja, a nedavno i Obraza. Verujete li da zvanična zabrana rada ovakvih grupa može sama po sebi biti dovoljna da se opasnost od ekstremizma i sa njim povezanog nasilja u Srbiji konačno eliminiše ili makar svede u podnošljivije okvire (ukoliko se kad je o nasilju reč uopšte sme govoriti o podnošljivosti)?

Zabranu ultradesničarskih organizacija je više od pola decenije, neprestano, tražila grupacija nevladinih organizacija „Građanska Vojvodina“. Na odluku Ustavnog suda čekali smo jako dugo. Zabrinjava to da su zabranjene samo neke od tih organizacija, dok druge i dalje deluju, i jačaju. Naravno da je je besmisleno očekivati da će zabrana dovesti do eliminisanja ultradesničarskih organizacija, pa to se ne dešava ni u mnogo ozbiljnijim i normalnijim državama nego što je to Srbija… Taj socijalni talog, koji je instrument moćnih krugova, uvek će se pojaviti u ovom ili onom obliku. Već je postalo dosadno ponavljati da je potrebna široka društvena i politička akcija da se te organizacije potpuno marginalizuju. U Srbiji, koja ima ovakvu elitu, nemoguće je i očekivati da bi se tako nešto moglo desiti. Ipak, zabrana ima svoju svrhu, a to je da se građanima pošalje poruka da je veoma ružno, kažnjivo i društveno neprihvatljivo mrzeti, tući i ubijati nekoga samo zbog toga što je drugačiji. Takvih poruka, nažalost, u našem društvu skoro da i nije bilo. Pa, i „isporuka“ zločinaca Haškom tribunalu, po zvaničnom tumačenju, nije izvršena zbog njihovih nedela već zbog „viših državnih interesa“. Znate, civilizacijski napredak ima dva osnova – a to su prosvetiteljstvo i kaznena politika. U Srbiji i jedno i drugo nedostaje, pa onda nije čudno da Dveri prerastu u političku partiju i ostvare relativno dobar rezultat, da je DSS još uvek značajan politički faktor, da imamo Vladu ovakvu kakvu imamo, da recimo Aleksandar Vučić bude predstavljen kao borac protiv korupcije i za slobodu medija… I tako dalje, i tako dalje.

Kada govorimo o ultradesničarskim organizacijama i tim obezglavljenim i sluđenim, duboko frustriranim mladim ljudima (ovim atributima ih nikako ne opravdavam) – treba uvek imati na umu da oni nisu nikakav incident u Srbiji, već da je to seme pažljivo sađeno i đubreno na plodnom tlu. Ako su nam Dobrica Ćosić ili Matija Bećković (govorim figurativno, jer dobrica i matija imamo u ogromnim količinama!) vrhovni intelektualci i bezupitni autoriteti, i ukoliko se naši nesrećni građani, oni koji nešto i čitaju, okreću prema njima kao suncokreti, onda je pojava ekstremista koji mrze i ubijaju – najlogičnija stvar na svetu. Naravno, kada govorimo o tome, ne treba zaboraviti ni instituciju koja se naziva Srpska pravoslavna crkva i o čijoj će ulozi u moralnoj i svakoj drugoj propasti države Srbije nekada valjda biti napisani tomovi i tomovi.

Kad smo pomenuli ultradesničarske organizacije, teško je ne primetiti da su njihovi pripadnici posebno aktivni na teritoriji Vojvodine, gde su međuetnički ali i drugi ideološki motivisani incidenti koje oni izazivaju u poslednje vreme postali sve učestaliji. Mislite li da je to puka slučajnost i imate li utisak da ove grupacije rade samostalno i na svoju ruku ili ipak imaju nalogodavce i zaštitinike u određenim političkim krugovima i drugim centrima moći?

Slažem se da su ekstremni desničari veoma aktivni na teritoriji Vojvodine. Ali, nisam siguran da li su ovde brojniji nego u drugim delovima zemlje ili su pak samo vidljiviji. A vidljiviji mogu biti iz dva razloga: prvi je zbog toga što je Vojvodina šarolika i što je ovde moguće lako proizvesti incidente koje dobijaju „ultradesničarsku dimenziju“, drugi je taj što ovde – a siguran sam u to – postoji i najveći otpor ekstremizmu, te ih je u opozitu lako primetiti. Setimo se impozantnog antifašističkog mitinga koji je 2007. godine organizovan u Novom Sadu – teško da bi mogli pronaći pandan tom skupu u drugim delovima zemlje. Građani Novog Sada i Vojvodine izašli su „na crtu“ neonacistima i klerofašistima i moje je duboko uverenje – pobedili ih na lokalnom nivou. U odnosu na hiljade građana koji su protestovali protiv fašizma, pripadnici tih organizacija delovali su prilično smešno. Da nismo tada izašli na ulicu, mislim da bi sada ovim gradom slobodno marširale nacističke i klerofašističke grupacije. Da nisu dobili jasnu poruku – no pasaran!

Sa druge strane, nema nikakve sumnje da su takve ekstremne organizacije potrebne nacionalističko-centralističkim krugovima. Manje-više se i ne krije ko njih finansira i podržava. Njihova uloga je uvek bila – sejanje straha i reketiranje! Ako želite da ne ulazite u sukob mišljenja jer znate da ćete biti poraženi, vi onda zaplašite nekoga da uopšte iznese svoj stav. Ta „fora“ još uvek prolazi kod dobrog dela vojvođanske političke i intelektualne elite, ali nekako verujem da to neće dugo trajati. Takođe, oni znaju da na razne načine i naplate „zaštitu“ nacionalnih interesa, bar neki od njih.

Postoje recepti kako se suzbijaju te grupacije, a u svakom od tih recepata uloga „običnog građanina“ je veoma bitna. Pitanje je međutim koliko u Srbiji ima „običnih građana“ koji smatraju da je fašistička ideologija – zlo. Kada se govori o nacizmu i fašizmu, čini mi se da „obični građanin“ odmah zamisli nemačke trupe sa šlemovima i kukastim krstovima. Ako bi se ti simboli otklonili, oni ne bi ni prepoznali o čemu se radi. I plašim se da bi „priča“ koja se krije iza tih simbola za veliki broj njih bila svakako prihvatljiva. Zbog toga, ekstremiste i doživljavaju kao „našu decu“, pogotovo ako se odreknu kukastog i zamene ga običnim krstom!

Srbija je izrazito centralizovana država. Najveći otpor centralizmu, ili kako se to popularno kaže „beogradizaciji“, dolazi, što je i razumljivo, iz Vojvodine. Potreba za decentralizacijom se, doduše, s vremena na vreme pomene i van Vojvodine, ali jako se retko čuju neki konkretniji predlozi i ideje. Pominje se, pored ostalog, da Vojvodina u tom procesu treba da ima poseban status, odnosno da se uvaže njene očigledne specifičnosti. Iz centralne Srbije takve ideje nailaze na snažan otpor, i to ne samo među zakletim nacionalistima, pa se često inicijative koje stižu iz Vojvodine povezuju sa separatizmom. Da li je strah od mogućeg otcepljenja Vojvodine opravdan i da li će možda upravo insistiranje na centralizmu, a sve kako bi se navodno sprečilo „cepanje Srbije“, doprineti tome da sve više Vojvođana poželi da svoju budućnost vidi zvan Srbije?

Kao što rekoh, već površnim uvidom sasvim je jasno da značajan broj građana Vojvodine, otvoreno ili prikriveno, prepoznaje da je njihov interes u što većem distanciranju od Beograda i tog paketa „zle sudbine“ koji ovaj grad nosi sa sobom, i još se ponosi njime. Stvara se tu i prostor za populizam, koji meni nikako nije blizak. Verujem naime da će se Vojvodina za svoja prava izboriti i bez njega, ali je ipak teško sagledati u kom pravcu će stvari ići.

„Autonomaši“ se pojavljuju tamo gde ih beogradski centralisti najmanje očekuju i ne treba se iznenaditi ako dođe do preokreta i Beogradu leđa okrenu baš oni u koje je on najviše novca i nade ulagao. Da se projekat „etničkog inženjeringa“ Vojvodine okrene protiv svojih kreatora. Naravno, sve su ovo pretpostavke.

Sasvim je druga stvar koliko su vojvođanski političari dorasli ovom izazovu…

Pitanje decentralizacije Srbije je, kao i pitanje položaja Vojvodine, demokratsko pitanje prvog reda. Ako neko očekuje da će ta ogromna i deformisana glava, što jeste Beograd, na malom telu, što jeste ostatak Srbije, sama prepustiti poluge vlasti nižim nivoima, taj se grdno vara. Međutim, ne treba smetnuti s uma ni to da velikom broju građana centralizam odgovara (ili misle da im odgovara) kao jedan od oblika „bekstva od slobode“. Svako, naime, „ima nekoga“ u Beogradu ko može nešto da mu „sredi“. Ko ima jaču „vezu“, taj bolje prolazi. Kao da se ostatak Srbije nalazi na „privremenom životu“ u „unutrašnjosti“… Beograd se i prema Vojvodini i prema unutrašnjosti tzv. centralne Srbije ophodi kao kolonijalna sila, i to veoma surova kolonijalna sila. Ako već pravimo paralelu, možemo reći i da postoje različiti oblici ukidanja kolonijalizma.

Da li su i u kojoj meri neki od pionira autonomaštva tokom poslednjih godina možda otupili oštricu političke borbe za autonomiju Vojvodine? Pre svega mislim na optužbe na račun Nenada Čanka i LSV da su radi „mira u kući“ prečesto pristajali na kompromisna rešenja sa Beogradom, uključujući na prvom mestu podršku prethodnoj vlasti na čelu sa DS-om, čime su donekle naneli štetu projektu vraćanja istinske autonomije Vojvodini? Takođe, može li ova novonastala situacija, odnosno zaoštravanje odnosa između Novog Sada i Beograda, pomoći da se autonomaške snage u Vojvodini efektivno ujedine i nastupe jedinstvenije nego do sada?

Ukoliko to ne učine, ukoliko ne iskoriste priliku koja im se nudi, ovaj takoreći politički „zicer“, mislim da će biti ozbiljno kažnjeni. Očekujem ozbiljno prestrukturiranje vojvođanske političke scene i nadam se da će „internacionalizacija vojvođanskog pitanja“ tome doprineti. One vojvođanske političare koji ne budu prepoznali da su se desile ozbiljne promene u stavu građana Vojvodine prema položaju pokrajine, progutaće vreme.

Oni koji ne poznaju događaje u Vojvodini, misle da su autonomistički građani samo oni koji glasaju za vojvođanske partije. Međutim, oni greše. Mnoge partije u Vojvodini u predizbornim kampanjama zalažu se za visoki stupanj autonomije, ali to ubrzo zaborave kada dođu na vlast. Sada su stvari postale prilično vidljive, i takvu su već polako počeli da dobijaju „crvene kartone“. Treba pažljivo posmatrati i šta se dešava u Demokratskoj stranci i kako će one snage koje se zalažu za veći stepen vojvođanske autonomije proći u očekivanim promenama u ovoj partiji.

Mislim da je vreme trgovanja vojvođanskom idejom prošlo, ali sam možda tek veliki optimista.

Da pređemo malo na međunarodne teme. Evropsku uniju potresa ozbiljna ekonomska kriza koja sve više prerasta u političku. Predviđanja idu od krajnje pesismističkih, po kojima će se unija sigurno raspasti, do umereno optimističkih očekivanja da će, uprkos svemu, opstati. U jednome se ipak svi slažu: ukoliko preživi, sigurno je da neće ostati ovakva kakvu smo je poznavali pre nego je kriza izbila. Kakav ishod vi očekujete i na koji način će sve to uticati na dalju perspektivu Srbije kada je reč o procesu evrointegracija?

Čitajući tekstove raznih svetskih ekonomskih i političkih analitičara, optimistički i pesimistički raspoloženih, ja ipak živim u uverenju da su snaga institucija i društava vodećih evropskih zemalja i tradicija demokratije – garant da će ova kriza biti prevaziđena. Tim pre jer je EU potrebna i vanevropskim velikim silama. EU je veličanstvena ideja, i veoma je teško vratiti točak istorije unazad. Naravno, desiće se ozbiljna prestrojavanja, ali će Evropa iz svega ovoga, moguće je, izaći još jača. Tradicija demokratije podrazumeva da se greške iz prošlosti ne ponavljaju.

Mislim međutim da evropska kriza ne utiče odveć na srbijanske „evropske integracije“, jer, kako rekoh, Srbija se dubinski opire ovoj ideji. Ako ni po čemu, onda to vidite po sladostrasnom uživanju naše javnosti zbog evropske krize, koja se predstavlja, kao i uostalom i sve ostalo, na sasvim pogrešan način. Mi živimo na dnu okeana, ispod kamena, i ne možemo ni da naslutimo šta se to dešava u Evropi, šta ona predstavlja, koji je njen smisao i kuda ona ide. Kao i sve male i nesrećne zemlje, pridajemo sebi važnost. U najboljem slučaju, ostaćemo u poziciji „večitog mladoženje“. Naravno, ako se ovde ne dese ozbiljne, baš ozbiljne promene, koje, složićete se, niko i ne očekuje.

Odnos Srbije prema nasleđu iz devedesetih značajno utiče na odnose u celom regionu. Reklo bi se da u Srbiji i dalje ne postoji spremnost da se pogleda u ogledalo i prihvati puna i neulepšana odgovornost za sve što se dešavalo tada, a čiji dubinski uzroci ni do danas nisu otklonjeni; štaviše, retorika koja je prethodila raspadu zajedničke države i užasnom ratu za „srpske zemlje“ kao da se u poslednjih nekoliko godina potpuno vratila u mejnstrim. Pošto Srbija danas ne poseduje vojnu silu da bi ponovila takav poduhvat, naši susedi, bar u dogledno vreme, ne bi trebalo da strahaju od nekakve reprize. Koliko, međutim, taj agresivni nacionalistički naboj može predstavljati unutrašnju opasnost po Srbiju samu?

Pogledajte slučaj u opštini Bač. On je veoma indikativan. Prvi politički potez naprednjaka koji čine vlast u Baču bio je oduzimanje titule počasnog građanina Đorđu Balaševiću. Potom su dobili šamar iz centrale, pa su vrlo brzo poništili tu odluku. Slučaj je tragikomičan i poučan. Tragičan zbog toga što je Balaševiću oduzeta ova titula jer ga smatra „arhineprijateljem“ zbog toga što je svojevremeno govorio protiv agresorskih ratova koje je Srbija vodila, i zločina koji su činjeni u njeno ime. Takođe, njegov „greh“ je i taj što je prepoznat kao Vojvođanin. Komičan je ovaj slučaj zbog toga što su lokalni vlastodršci očekivali da će dobiti tapšanje po ramenu i zahvalnost centrale, a dobili su ozbiljan šamar. To već liči na Nušićeve komedije ili dela ruskih satiričara koji su kritikovali totalitarne režime. Poučan je zbog toga što mislim da će se ovakvih slučajeva biti veoma mnogo u skoroj budućnosti, jer je trenutno rukovodstvo naprednjaka u sukobu sa svojim članstvom. Članstvo ne razume politiku koja ova stranka trenutno vodi, pa su mogući „nesporazumi“ ove vrste ne samo u odnosu centrale i lokala nego generalno između viših i nižih oficira stranke. Vratimo se na trenutak na „kuvanje žabe“. Mislim da će na kraju rukovodstvo ove stranke da počne da primenjuje iste metode, jer, kako rekoh, nemoguće je da ista politika, sa istim ljudima koji su uživali u zločinima, da potpuno drugačiji rezultat nego što je to bilo devedesetih. Treba sačekati da padnu maske. Dolazak na vlast „ovih“ ohrabrilo je siledžije raznih profila da sprovode neku vrstu nasilja nad političkim neistomišljenicima.

Već je toliko puta rečeno da se zlo uvek vraća svojoj kući. Kada siledžija dobije batine u komšiluku, on se vrati kući i pretuče ženu i decu. To se nama već dešava i dešavaće se. Pitanje je samo kog će obima biti to nasilje i u kojoj meri ćemo uspeti da mu se odupremo.

Sveukupno posmatrano, čini li vam se da mi kao društvo uopšte posedujemo kapacitet da napravimo odlučujući zaokret, ne samo ka formalnom članstvu u EU, već da načinimo jedan istinski civilizacijski pomak kojim bismo zaslužili mesto među modernim i razvijenim svetom?

Devedesetih sam verovao da, i pored svega, u Srbiji postoji kapacitet za ozbiljni zaokret, ali danas više u to ne verujem. Nemam nikakvo poverenje u ovdašnju elitu, doduše nisam polagao odveć nade u nju ni tokom devedesetih. Razlika je međutim u mladim ljudima. Dok su mi u miloševićizmu oni ulivali nadu, sada ih se plašim. Oni su u međuvremenu „pripitomljeni“, u njihovo vaspitanje i obrazovanje unet je virus nacionalizma kojeg se mnogi od njih do kraja života neće osloboditi. Oni koji su drugačiji zatvaraju se u svoje male krugove, getoiziraju se, potpuno su dezavuisani. Imamo generacije koje će biti hronično nesrećne, a od svojih roditelja naučili su da su za sve njihove probleme krivi oni drugi i drugačiji. Verovatno će taj teret nesreće nositi do kraja života. Oni drugi i drugačiji odlaze, a neki prekidaju i sve kontakte sa Srbijom, osim porodičnih. Kaže mi jedan poznanik, koji živi u Engleskoj, da bi se pre ubio nego vratio u Srbiju.

Mi nemamo ne samo kapaciteta, nego ni ideju kakvo bismo društvo želeli da postanemo. Nemamo osećaj za socijalni život, sve iza našeg plota, na bilo kom nivou, doživljavamo kao stranu, neprijateljsku teritoriju. Busajući se u grudi, uz nesnosnu galamu, mi pokušavamo da prikrijemo ono što je svima jasno, da smo mali, beznačajni i nesposobni. Srbija je kao lokalni fudbalski tim koji, što svesno, što podsvesno, beži od igre na velikim terenima, uz prisustvo publike, jer opravdano sumnja da će svaku utakmicu izgubiti dvocifrenim rezultatom. Zadovoljava se time što ponekad pobedi tim iz nekog susednog ili dalekog sela.

(Milan Marinković, Tačno.net)