Skip to main content

Namik Kabil: Treba nam reset od tabloidizovane stvarnosti

Kultura 03. nov 2022.
7 min čitanja

Preživi li čovek kada ga iščupaju odnekud i presade negde drugde? Zaceli li ikad od tog izmeštanja? Može li ikada više prestati da oseća bol za prostorom koji mu je otet? Da li bi bio ono što danas jeste da nije postao ono što su ga naterali da bude? Kako da napravi rekviriranje prethodnog života i tako ga bar arhivira i oprosti se od njega? Kako to arhiviranje uopšte da počne, odakle – kako od prošlosti ako se u istu vodu dva puta ne ulazi… Rešenje je možda u pisanju, iako je pisanje teško i bolno, ali je i merak pravi, kaže za SEEcult.org pisac Namik Kabil, u Srbiji gotovo nepoznat, a autor tri remarkabilna romana čije upečatljive slike kruže čovekovim softverom dugo posle čitanja, pomno prebirajući sve ono što je svesno ili nesvesno složeno u zaborav, što se otvara tek ponekad, u noćima “kada šejtan nabaci nešto dodatne eksterne memorije za internu upotrebu”.

Romane “Amarkord” i “Isijavanje” objavila mu je hrvatska HENA, a “Yesterday” bosanskohercegovački “Buybook”. Ovdašnjoj publici Namika Kabila najzad predstavlja Akademska knjiga koja mu je ovih dana objavila roman “Isijavanje”.

Dok pišeš – oživiš. Ožive ljudi, kuće, ulice, gradovi, kao što možda nikada u stvarnom životu nisu. Možeš pisati o strašnim i bestidnim stvarima, a opet biti čovečan, reči su Kabila, koji je inače reditelj po obrazovanju. Studirao je film u Americi, autor je nekoliko nagrađivanih scenarija, između ostalog, i za igrani film “Kod amidže Idriza”. Njegov dokumentarni film “Informativni razgovori” dobitnik je nagrade Srce Sarajeva za najbolji dokumentarni film na Sarajevo Film Festivalu 2007. godine, a igrani film “Čuvari noći”, za koji je napisao scenario i režirao ga, imao je 2008. godine svetsku premijeru na Venecijanskom filmskom festivalu.

U razgovoru za SEEcult.org, Namik Kabil govori o svetu u kojem nastaju knjige kakve piše, o svetu koji je preplavila agresija – na ličnom i konsekventno kolektivnom planu, što je, kako smatra, posledica emotivnog kurcšluza koji još dublje, u svom prakorenu, ima osećanje stida i sramote. Agresija nas vodi do radikalnih ideologija, kaže Kabil, a one nas uče da ne poštujemo pojedinačni život, da se stidimo vlastite ljudskosti, da se okrenemo imbecilnoj uniformisanosti u predrasudama prema drugima, što je neretko uvod u zločin.

– U sva tri romana pišete o ličnoj prošlosti koja je istovremeno i priča o geografskom prostoru u kojem događaji nisu postepeno potiskivani onim što nadolazi, već su bivali isprekidani noživima, bombama, prevratima – mržnjom. Traume su se samo kao voće kalemile jedna na drugu, kažete, tako da se na koncu više i ne zna koja je sorta u pitanju. Je li preterano reći da su pisci ovog regiona, bar neki od vas, preuzeli na sebe da izvidaju te traume? (Cvijetić sa “Šindlerom” i “Što na podu spavaš”, Žmirić sa “Pacijentom iz sobe 19”, Grabovac sa “Mulatom”, Nezirović sa “Bojom zemlje” i “Ništa lakše od umiranja”, Ferić sa “Putujućim kazalištem”…)

Namik Kabil: Zajednička stvar za pisce koje ste nabrojali, uključujuči i moju malenkost, je da se ne bavimo zabavnom književnošću, makar ne u onom komercijalnom smislu. To je tako, između ostalog, jer se ovde od pisanja teško može živeti. Mislim da su naše preokupacije i teme mnogo više determinisane takvim, netržišnim okolnostima nego što smo toga i svesni i teško da bismo se hipotetički tek tako mogli prebaciti na drugačiji, komercijalniji kolosek, čak i kada bismo imali priliku. Mi se bavimo stvarima koje su nam bitne, to je i breme i privilegija istovremeno, a trauma je, nažalost, i dalje i te kako aktuelna tema. Pogotovo u Bosni, gde je monstruozni politički okvir u kojem živimo već prilično dugo direktna posledica rata koji nikako da postane završeno istorijsko poglavlje. Ne znam da li pisci vidaju zajedničke rane kada se bave ovako bolnim stvarima, na kraju krajeva neki od nas se uopšte ne žele ili ne mogu suočiti s teškim sećanjima. Ali i ako ne vidaju rane, pisci makar podsećaju na njih, što nije nevažno u vremenu gde nas popularni, idiotski keep positive pristup dugoročno ne čini srećnijim živim bićima.  

– Ova naša geografija i ljudi u njoj ne umeju da žive u sadašnjosti. Kažete da je razlog zašto se toliko vraćamo prošlosti to što nam nedostaju delovi života koji su iščupani iz privatnih arhiva. Ispada tako da prošlost nije omiljena samo nacionalistima koji bi, doduše, da je prekrajaju, već i pristojnom svetu jer je prošlo vreme dokaz postojanja nekog boljeg vremena.

Namik Kabil: Mene zanima to naše istraumatizovano vreme, neki specifični subjektiviteti u merenju samog protoka života, a to je i bez ratova jedna od velikih ljudskih opsesija. Čovek ne želi da se seća teških trenutaka i godina, a ovde ih se poprilično nabralo, i onda kada podvuče crtu neretko ima osećaj da mu nedostaju čitavi blokovi života. U takvim aberacijama imate, na primer, one koji veruju da ne bi toliko ostarili da nije bilo rata. A kako je to samo i humano i blesavo istovremeno. Nigde prošlost nije do kraja završena stvar, uvek se naknadno učitavaju nova značenja, menja se i prepravlja, a ovde iz gore navedenih razloga još i više. Jugonostalgija, koja je postala omiljena tema ismejavanja, nije uopšte tako jednostavna kao što se čini: raspala se država, raspao se i globalno jedan model društvenog uređenja, kakav god da je bio, i sve je dodatno bilo praćeno užasnim krvoprolićem. Neko ko je početkom 1990-ih imao dvadesetak godina, doživeo je svoj intelektualno-biološki zenit, plus-minus, u decenijama koje su obeležene traumama. Nije onda čudo da prizivamo neku drugačiju, ”bolju” prošlost, i pri tome je neretko bolno idealizujemo.

– Vrlo potresno zvuče Vaše reči da ništa nije tako bezočno potrošeno i proćerdano kao što je potrošena tragedija onih koji su stradali… Danas se čini da ništa više nije sveto. Zavladali su drugi duh, pravila, etički kodovi, osećaj sveta… Svet je u međuvremenu toliko poludeo da više ne možemo govoriti da je to ludilo specijalitet ovog prostora: naše devedesete su se izlile na svetskom nivou…

Namik Kabil: Da, svet je kao što kažete baš poludeo, i bez nas, a nama je to još jedna vreća na leđa jer naša društva nisu bila posve normalna i bez toga. Pri tome, ne treba zaboraviti da je tabloidizacija stvarnosti jedan od velikih fenomena realnosti koju živimo. Znamo da su kataklizma i crnilo generalno temeljni žanrovi tabloidne slike sveta i onda se sve to zajedno multiplifikuje na već poludelu stvarnost. Tu svakako nije nimalo lako razlučiti da li je svet postao takav upravo zbog spomenute tabloidizacije, ili ju je prigrlio kao sličnu i komplementarnu samome sebi. Bojim se da će se morati desiti neki novi reset, ne znam kada i kako, jedino se možemo nadati da neće biti nasilnim putem. Samo ne znam baš da su se u istoriji temeljne revolucije dešavale bez teških posledica. 

– Zanimljivo je da veliku količinu potisnute agresije koja nas potresa definišete kao iskonski stid nad činom ubijanja – ljudi, grad(ova), a stid se ovde teško prizanje, dodajete… Da li to znači da i u tom zlom koje se aktiviralo u čoveku Vi negde u dubini vidite grižu savesti?

Namik Kabil: Mislim da je agresija, na ličnom i konsekventno kolektivnom nivou, posledica emotivnog kurcšluza koji još dublje, u svom prakorenu, ima osećanje stida i sramote. Čega se mi stidimo, i čega nas je sramota, nisam siguran da mogu ovo preciznije raščlaniti. Ipak, nekada mi se čini da nas radikalne ideologije, u svom strašnom nepoštovanju pojedinačnog života, uče da se stidimo vlastite ljudskosti i da se okrenemo imbecilnoj uniformisanosti u predrasudama prema drugima, što je neretko uvod u zločin.

– Na jednom mestu u knjizi “Yesterday” optužujete šejtana za “nanošenje dodatne eksterne memorije za internu upotrebu”, a na drugom mestu precizno definišete da šejtan nema veze s tim, nego da je kod nas ovde zagađenje dublje u mentalitetu…

Namik Kabil: Dolazim iz filma i dramaturgije i to je jedan od razloga zašto se bavim karakterizacijama protagonista koje su možda više dramske nego prozne. Kada se likovi u nekoj meri zaokruže i progovore svojim glavama, to je za mene uvek čudesno. Hoću reći – činjenica da sam ja nešto napisao, da je neko to izgovorio, ne znači uvek da ja to mislim. Poznata je stvar da to što napišemo uvek ima ličnu dimenziju, koja ne mora biti i autobiografska. Ako su protagonisti oživeli, i nisu više samo slovo na papiru, onda apsurdno govoreći, misle i svojim životima. Kaže Tarantino – kada moj junak krene da izvuče nešto iz unutrašnjeg džepa mantila, nikada nisam siguran šta će tačno izvući. Ja bih dodao, i šta će reći.

– Naše ulice su izbušene i prljave, reke zagađene, a planine i brda zatrpani smećem, dok istovremeno kuhinjske pločice ribamo varikinom, a rese na ćilimu češljamo ravnanjem. Zajednički prostor, nažalost, ne osećamo kao svoj. Osećaj zajedničkog i zajedništva umro je zajedno sa empatijom za čoveka koja je takođe na izdisaju… Je li priča da su nekad, u Jugoslaviji, postojale empatija i osećaj zajedništva bila deo političke korektnosti, ili su zaista i postojale?

Namik Kabil: Bilo je definitivno više reda, i kažnjavanja nereda nego što je to danas, uzimajući, naravno, u obzir tadašnji društveni kontekst i merila. Bosanski muslimanski subjekt meni je iz očiglednih razloga naročito zanimljiv. Mi kao da prostor izvan vlastitih kuća, što ste spomenuli, ne doživljavamo kao vlastiti, i to nije samo detalj iz kulture, ili nekulture, življenja već i teška, rekao bih a priori predrasuda prema onome što nismo mi sami.

Zanimljivo mi je bilo kada sam se juče vraćao sa Sajma knjiga iz Beograda i prolazeći kroz Šabac i Loznicu po ko zna koji put shvatio koliko su Srbi i Bošnjaci slični po tom, na žalost, neredu i aljkavosti. Zbog toga je naša tragedija još teža. To je možda dobra scena: našli se Srbin i Musliman na deponiji koju su sami napravili, prebiraju i skupljaju, i tu se na kraju sprijatelje. Mi smo braća poderanih gaća, mogao bi biti soundtrack.

– Čitateljke će vas zbog jedne – gotovo MeeToo – rečenice posebno zgotiviti, ali odmah potom Vam i zameriti. Kažete da su žene, inače bolje u mnogo stvari, ali da im to nikada nipošto ne treba priznati. Kakav to Balkan proviruje iz Vas?

Namik Kabil: Balkanci su predatori, ne kažem da su svi takvi, ali nisu ti stereotipi tek tako nastali, osim ako to nisu osvestili, ili imaju neke druge inhibicije. Uglavnom su goniči, nekad malo više suptilni, s malo više stila ili manje potentnosti, ali je to generalno jedan agresivni muški mentalitet. A lično se, između ostalog, bavim ovim stvarima jer znam da je umetnička istina vezana za neke druge istine, intimne i ne uvek tako očigledne. Verujem u onu staru misao, uverio sam se u to više puta, koliko god ona bila opšte mesto – da umetnost može iz čoveka izvući ono najbolje.  

– Nekada se o velikom svetu govorilo da je hladan i surov i da se u njemu ljudi jako teško sreću, a danas i mi tako živimo: retko se srećemo, kao trolejbuske žice, tek ponekad i tek katkad zaiskrimo, vaše su reči. Iako su ljudi lepi kad se vole, zbog odsustva iskri, malo je lepote. Da li možda zato što se samo fotkamo i više ne uživamo?

Namik Kabil: Evo samo uzmite svu tu priču oko fotografije, koju ste pomenuli. To je eklatantan primer inflacije medija i značenja, do te mere da to verovatno i nije više onaj medij koji smo poznavali. Ali ne treba biti banalno reakcionaran i reći da je isključivo ono pre imalo više smisla. Mislim da je u pitanju količina informacija, a tu svakako spadaju i fotografije, koja nas svakodnevno zatrpavaju, sve je teže odbraniti se i zadržati neki senzibilitet kao kriterij. Čujemo kako svi zajedno ponavljamo da se život ubrzao, nema se vremena. Meni se čini da smo se zatrpali ne toliko bitnim ali sveprisutnim informacijama, da ne znamo više odvaditi, i vratiti se elementarnom i važnom. Najbolji je primer kada izađemo iz kuće i shvatimo da smo zaboravili mobilni, to kako se onda panično vraćamo da bi ponovo prigrlili svoju rezervnu pamet. Možemo se za početak zapitati šta će se suštinski promeniti ako se odmah ne vratimo, hoće li se svet izvrnuti naopako, ili je u pitanju zavisnost s koje treba da se počnemo skidati. Pri tome, naravno, ne mora biti mobilni u pitanju, već neki drugi gadžet ili društvena platforma koja nas povezuje sa velikim svetom, gde se neretko i skoro recipročno diskonektujemo od važnih stvari. Treba se vratiti ljudima i knjigama.

Snežana Miletić (SEEcult.org, screenshot Bookstan)