Tokom gotovo dve decenije postojanja nacionalnih saveta manjinskih nacionalnih zajednica u Srbiji, oni su prešli put od nejasno definisanih nadležnosti, preko zlatnog doba osnivanja medija i sopstvenih ustanova i zavoda za kulturu, obrazovanje, zatim stvaranja mostova između Srbije i njihovih matičnih država, pa sve do politizacije njihovog delovanja u korist vlasti, navode sagovornici Autonomije.

U poslednjoj fazi, nakon izmene zakona 2018. godine, došlo je do masovnog preslikavanja načina na koji se upravlja državom, kada ni izbori za nacionalne savete nisu lišeni pretnji, ucena, sumnjivih lista i podrške vlasti podobnim predstavnicima. Ipak, naši sagovornici smatraju da to nikako ne bi trebalo da budu razlozi kojima bi postojanje nacionalnih saveta bilo dovedeno u pitanje već naprotiv, da je pravo vreme da se preispita da li postojeći model kulturne autonomije podjednako odgovara potrebama svih zajednica koje imaju registrovane savete.

Istraživačica Instituta društvenih nauka Ksenija Marković objašnjava za Autonomiju da se vreme institucionalne krize u državi odražava i na rad institucija nacionalnih saveta, te da je svrsishodnije razmotriti u kojoj meri su nacionalni saveti bili efikasni, koliko uspeha su imali u svom radu, koliko su koristili nadležnosti koje zakon predviđa. Dodaje i da nisu svi nacionalni saveti bili podjednako uspešni u svom radu, jer svi ne raspolažu istim resursima.

---

Pročitajte i: Nacionalni saveti manjinskih zajednica u Srbiji nevidljivi

---

– U Srbiji je registrovano preko 20 nacionalnih saveta, ove institucije su osnovale manjine i sa 10.000 i sa 250.000 pripadnika. Pre nego što se postavi pitanje da li su opravdali postojanje, treba se zapitati da li predviđeni model zaista odgovara potrebama i interesima svih nacionalnih manjina. Zakon je predvideo da se nacionalni saveti osnivaju samo na nacionalnom nivou, što je dovelo do visokog stepena centralizacije kako rada, tako i odlučivanja. Po mom skromnom ubeđenju, pre nego što se upustimo u preispitivanje svrhe treba postaviti pitanje adekvatnosti modela – ističe Marković.

Ona kaže i da se nameće pitanje koliko su sami pripadnici nacionalnih manjina zadovoljni i kako ocenjuju rad nacionalnih saveta kao manjinske samouprave u oblasti kulturne autonomije.

– Na osnovu podataka kojima ja raspolažem i na osnovu rezultata istraživanja koje su sproveli 2020. godine Institut društvenih nauka i Centar za istraživanje etniciteta, mogu zaključiti da među pripadnicima nacionalnih manjina vlada nepoverenje i nezadovoljstvo radom nacionalnih saveta. Ukratko, samo u slučaju mađarske nacionalne manjine, preko 60 odsto ispitanika ocenjuje pozitivnom ocenom rad svog saveta, u slučaju ostalih manjina procenat onih koji pozitivno ocenjuju rad saveta pada ispod 50 procenata, pa čak i ispod 30 odsto! Ovi podaci su jasno upozorenje da je potrebno dublje istražiti uzroke nezadovoljstva i nepoverenja koje vlada među pripadnicima nacionalnih manjina – rekla je ona, napominjući da se i to mora posmatrati kao deo opštih prilika našeg društva, odnosno opšteg nepoverenja i institucionalne krize sa kojom se suočavamo kao društvo u celini.

Uhodavanje

Prvi akt kojim su regulisana prava nacionalnih manjina u Srbiji, u smislu mogućnosti ostvarivanja prava na manjinsku samoupravu, jeste Zakon o zaštiti prava i sloboda nacionalnih manjina koji je donet 2002. godine i na osnovu njega krenulo je osnivanje nacionalnih saveta. Nekadašnja predsednica Nacionalnog saveta slovačke nacionalne manjine Ana Tomanova Makanova za Autonomiju ističe da je period od 2000. do 2003/04. bio veoma plodan jer su nacionalne manjine bile u fokusu tadašnjih vlasti. Paralelno sa zakonom usvojena je i Okvirna konvencija za zaštitu nacionalnih manjina i pokazana spremnost da se grade dobri odnosi, kako sa susednim državama tako i sa sopstvenim manjinama.

Nadležnosti

Zakon o nacionalnim savetima nacionalnih manjina, usvojen 2009. godine, po prvi put je detaljno utvrdio nadležnosti saveta koje su prethodnim zakonom bile samo ovlaš određene.

Tri su tada glavne nadležnosti date nacionalnim savetima: da predstavljaju i zastupaju nacionalnu manjinu; da učestvuju u procesu odlučivanja u četiri vitalne oblasti – obrazovanju, kulturi, informisanju i službenoj upotrebi jezika i pisma; mogućnost da u pomenute četiri oblasti nacionalni saveti mogu da osnivaju ustanove u smislu očuvanja individualnih i kolektivnih prava.

Između ostalog, to je značilo da učestvuju u izboru personalnih rešenja u organima upravljanja u ustanovama poput škola, medija, predškolskih, kao i ustanova kulture.

Konačno je utvrđen i način izbora članova nacionalnih saveta, uvođenjem takozvanom manjinskog biračkog spiska. Ustavni sud Srbije 2014. godine poništava više odredbi zakona, da bi izmene bile usvojene tek 2018. nakon čega su ponovo održani izbori.

– Zakon je u jednoj rečenici definisao nacionalne savete i već tu je dao tri ovlašćenja savetima: da predstavljaju i zastupaju nacionalnu manjinu; da učestvuju u procesu odlučivanja u četiri vitalne oblasti – obrazovanja, kulture, informisanja i službene upotrebe jezika i pisma; i treća nadležnost ili ovlašćenje jeste da nacionalni saveti mogu iz ove četiri oblasti da osnivaju ustanove i privredna društva, u smislu da sačuvaju svoja individualna i kolektivna prava – rekla je Makanova.

Podseća da je zakon predvideo i formiranje Republičkog saveta za nacionalne manjine, kao najznačajnijeg političkog tela u sprovođenju manjinske politike, te Fonda za nacionalne manjine.

Miroslav Hočak iz Nacionalnog saveta ukrajinske nacionalne manjine za Autonomiju precizira da je, što se tiče te nacionalne zajednice koja broji svega oko 5.000 pripadnika, najbolji period bio 2003- 2010. godine. Njihov savet je osnovan među prvih 10, što po njegovim rečima pokazuje da su bili među organizovanijim zajednicama. Najveća koncentracija Ukrajinaca je u pet sredina – Kula, Vrbas, inđija, Novi Sad i Sremska Mitrovica i tamo se nalaze i njihova kulturno-umetnička društva, radio stanice, a u tamošnjim školama učenici pohađaju nastavu ukrajinskog jezika s elementima nacionalne kulture.

– Mnogo jači je kadrovski bio taj sastav nacionalnog saveta koji je, u suštini, godinama radio. Svi ti pojedinci prethodno su bili aktivni u zajednici i u raznim organizacijama. I u tom početnom periodu jako mnogo je urađeno – osnovana je Novinsko-izdavačka ustanova, mesečnik „Ridne Slovo“, dečji časopis „Solovejko“. Od 2001. je već krenula mesečna polusatna emisija na ukrajinskom na RTV Vojvodine. Obrazovanje je uvedeno u svim sredinama, zatim su osnovani festivali ukrajinske kulture i dečjeg stvaralaštva – rekao nam je Hočak, koji je u tom prvom savetu bio potpredsednik.

Formirano 22 nacionalna saveta

U Republici Srbiji postoje 22 nacionalna saveta, a jevrejska manjina predstavljena je kroz Savez jevrejskih opština Srbije.

Svoje nacionalne savete od 2002. godine do danas formirali su Albanci, Aškalije, Bošnjaci, Bugari, Bunjevci, Vlasi, Grci, Egipćani, Mađari, Makedonci, Nemci, zatim Poljaci, Romi, Rumuni, Rusini, Rusi, Slovaci, Slovenci, Ukrajinci, Hrvati, Crnogorci i Česi.

Prvi sazivi nacionalnih saveta formirani su putem elektorskih skupština, u skladu sa posebnim pravilnikom tadašnjeg saveznog ministarstva zaduženog za manjinska pitanja, jer tada još nije postojao poseban birački spisak. Tomanova Makanova navodi da se ubrzo nakon formiranja saveta otvaraju brojnih pitanja u njihovom funkcionisanju, a prva sredstva, prema njenim rečima, stižu tek godinu i po do dve nakon formiranja.

– Taj prvi zakon je bio jako štur, nije uopšte precizirao nadležnosti nacionalnih saveta, tako da je bilo jako teško definisati šta su nadležnosti, ovlašćenja i kompetencije nacionalnih saveta u te četiri oblasti a šta nisu, u čemu možemo da radimo, šta da planiramo, kako da koncipiramo rad – dodaje ona.

Makanova podseća da je tada oformljeno Koordinaciono telo svih nacionalnih saveta nacionalnih manjina iz potrebe da svi saveti sarađuju i zajednički artikulišu primedbe i potraživanja i zahteve u odnosu na državu.

– Prvi mandat nacionalnih saveta trajao je sedam godina zato što nisu bili regulisani izbori za nacionalne savete. Taj pravilnik je bio važeći samo za prve izbore, a zakon nije regulisao izbore u zakonskom smislu, nije donet nikakav podzakonski akt – navela je ona.

Naša sagovornica kaže da ni zakoni iz oblasti kulture, obrazovanja, informisanja i službene upotrebe jezika i pisma uopšte nisu bili ujednačeni i usaglašeni sa Zakonom o zaštiti prava i sloboda nacionalnih manjina.

– Nailazili smo na zatvorena vrata. Nismo znali gde idemo, šta radimo, kod koga da se javimo, ko je nadležan, koje institucije, kakva je institucionalna podrška nacionalnim savetima – kazala je Makanova, uz napomenu da ni Republički savet za nacionalne manjine nije odmakao dalje od konstitutivne sednice, dok je Fond za nacionalne manjine, koji je trebalo da bude finansijska podrška radu nacionalnih saveta i odbora iz oblasti kulture, obrazovanja, informisanja i službene upotrebe jezika i pisma, osnovan tek pre nekoliko godina i nikad nije zaživeo.

Podrška vojvođanskih institucija

Tek 2009. godine donet je Zakon o nacionalnim savetima nacionalnih manjina koji je precizno utvrdio okvir njihovog delovanja. Ana Tomanova Makanova, koja je od 2015. godine bila i predsednik Koordinacionog tela svih nacionalnih saveta nacionalnih manjina, napominje da je klima u AP Vojvodini bila značajno povoljnija za manjine u odnosu na ostatak Srbije. Između ostalog, iz pokrajinske kase su stigla i prva sredstva, a AP Vojvodina je samoinicijativno formirala i Pokrajinski savet za nacionalne manjine.

– Pokrajina je napravila i sledeći korak odmah nakon usvajanja Zakona o nacionalnim savetima nacionalnih manjina – iskoristila je svoju zakonsku mogućnost i prenela osnivačka prava nad medijima, nedeljnicima i mesečnicima na jezicima manjina, na nacionalne savete, uz nastavak finansiranja od strane Pokrajine. Pa je u oblasti kulture inicirala osnivanje ustanova kulture – zavoda za kulturu vojvođanskih Mađara, Slovaka, Rusina, Hrvata, Rumuna, tradicionalnih manjina čiji jezici jesu u službenoj upotrebi na teritoriji Vojvodine. To je takođe bilo jako značajno jer smo dobili još jednu institucionalnu podršku i garanciju razvoja u oblasti kulture, za razliku od ostatka Srbije gde to nisu imali – napominje Tomanova Makanova.

Ksenija Marković smatra da je najveći problem u funkcionisanju nacionalnih saveta aktuelni izborni model, jer se postavlja pitanje da li je on adekvatan i da li podjednako odgovara potrebama i interesima svih nacionalnih manjina.

– Potrebno je osmisliti model koji će omogućiti pripadnicima nacionalnih manjina da imaju veći uticaj na proces donošenja odluka i nakon izbora za nacionalne savete. Potrebno je unaprediti transparentnost rada nacionalnih saveta, kako bi se povratilo izgubljeno poverenje građana. Ukratko potrebno je uključiti građane u rad nacionalnih saveta – rekla je Marković dodajući da se, izgleda, zaboravilo da je svrha nacionalnih saveta da predstavljaju interese građana, odnosno pripadnika nacionalne manjine koji su im i dodelili mandat.

Politička instrumentalizacija

Makanova kaže da je njen utisak da su nacionalni saveti danas politički instrumentalizovani i da su, kao i sve drugo, samo oruđe u rukama vladajuće stranke.

– Izgubilo se sve ono za šta su nacionalni saveti osnovani. Zakoni koje imamo se ne implementiraju ili se implementiraju selektivno, a poslednjih godina planovi i programi u velikoj meri nisu onakvi kakvi bi trebalo da budu. Došli smo do situacije da se po kriterijumu stranačke pripadnosti ili simpatizerstva svuda menjaju svi članovi upravnih odbora svake školice, jaslica i svih ustanova. Sve mora da bude pod kontrolom i to je jedini kriterijum, na račun profesionalnosti, standarda, na račun vrednosti čak i cele nacionalne zajednice – rekla je ona dodajući da poslednjih godina ne funkcioniše ni Pokrajinski savet za nacionalne manjine.

Miroslav Hočak ocenjuje da je jasno vidljiv pad u odnosu na dostignuća iz prvih godina. Ukrajinci, dodaje, nemaju političku partiju, te stoga ne mogu svoje probleme da rešavaju u političkoj areni.

– Znamo da preko nacionalnog saveta ne možeš baš nešto mnogo politički da odradiš. Imaš neku autonomiju i neko si savetodavno telo. Problem je kadrovski, ljudi koji su bili tu na početku, nema ih više. A ovi novi kadrovi, neki koji su zaseli nemaju baš ambicija, uljuljkani su, nema inicijative – kaže Hočak.

Saradnja sa matičnim državama

Saradnja sa matičnim zemljama je nešto što nacionalni saveti nacionalnih manjina praktikuju od samog početka. Miroslav Hočak iz Nacionalnog saveta ukrajinske nacionalne manjine kaže da je saradnja sa Ukrajinom na zadovoljavajućem nivou, te da nacionalni savet ima potpisane memorandume o zajedničkoj saradnji i sa tri pokrajine, odnosno administrativne oblasti u Ukrajini.

– Zvanično oko 20 miliona Ukrajinaca živi u dijaspori, postoji Svetski kongres Ukrajinaca, Evropski kongres Ukrajinaca. Ja sam čak 10 godina bio predsednik svetskog kongresa ukrajinskih omladinskih organizacija, a sada sam trenutno na funkciji potpredsednika Evropskog kongresa Ukrajinaca i na taj način su mi mnoga vrata otvorena – rekao je Hočak.

Ana Tomanova Makanova, nekadašnja čelnica Nacionalnog saveta slovačke nacionalne manjine kaže da se od početka ulazilo u zajedničke projekte sa Republikom Slovačkom, zahvaljujući čemu su rešene velike kapitalne investicije.

– To povezivanje na zajedničkim projektima je nešto najdragocenije što smo se trudili da radimo, a ima uspeha i uzajamno je korisno i za Srbiju i za Vojvodinu. Od finansijske pomoći, zajedničkih projekata, preko zajedničkih nagrada, zajedničkih festivala, zajedničkih manifestacija, edukacija, da li novinara, glumaca ili koreografa. Sve kad podigneš na taj neki nivo, onda to ima još više smisla – ističe ona, uz opasku da je u tom procesu došlo i do povezivanja sa Slovacima iz Mađarske, Rumunije, Ukrajine, iz Hrvatske.

I Ksenija Marković smatra da saveti jesu politički instrumentalizovani, ali upozorava da postoji više uzroka koji su doveli do toga, između ostalog to je i model izbora koji je institucionalizovao vezu između nacionalnih saveta kao organa kulturne autonomije i političkih stranaka.

– To je dovelo do toga da se politička borba za glasove unutar biračkog tela date zajednice neoprezno prenela u domen kulturne autonomije i tako smo ušli u rizik da su saveti, kao organi kulturne autonomije, stavljeni u službu političkih elita i stranaka koji ih vode. Rešenje za ovaj problem nije u depolitizaciji nacionalnih saveta, već u pluralizaciji aktera koji će predstavljati interese nacionalnih manjina – smatra Marković.

Ona objašnjava da ne može da se depolitizuje telo koje je de facto političke prirode.

– Rešenje je da se proces izbora otvori za sve zainteresovane građane i organizacije i da se uvede institut političke odgovornosti. Drugo, političke stranke nacionalnih manjina boluju od istih „bolesti“ kao i većinske stranke, i jedne i druge se teško odupiru iskušenjima koje donosi politička moć, kao što je zloupotreba vlasti i javnih resursa – kaže Marković.

Četvorogodišnji mandat

Redovni izbori za članove nacionalnih saveta nacionalnih manjina održavaju se svake četiri godine, koliko, prema Zakonu o nacionalnim savetima nacionalnih manjina, traje mandat jednog saziva nacionalnog saveta.

Poseban birački spisak je službena evidencija u koju se upisuju pripadnici nacionalne manjine koji imaju biračko pravo. Poseban birački spisak je stalan i redovno se ažurira, putem savremenih tehnologija, kao elektronska baza podataka.

Dalibor Stupar (Autonomija)

Ovaj tekst je pripremljen uz finansijsku podršku Evropske unije i Saveta Evrope, u okviru projekta „Promocija različitosti i ravnopravnosti u Srbiji“. Stavovi izraženi u njemu ni na koji način ne odražavaju zvanično mišljenje bilo koje strane.