Kulturnu scenu u prethodnom periodu obeležili su brojni problemi – od onih u Narodnom pozorištu i Bitefu, do neizvesnosti i izazova sa kojim su se suočavali pozorišni i filmski festivali. Ipak, u takvoj atmosferi, umesto vesti o gašenju i urušavanju kulturnih institucija, stiže priča o stvaranju: Beograd na jesen dobija novi pozorišni prostor.

„Reflektor teatar“ u oktobru prvi put otvara vrata svog doma, nakon što su u poslednjih 13 godina na više lokacija bili „podstanari“.

„Nezavisna kultura je ona bezobrazna i uporna biljka koja raste iz pukotine na betonu. Nju niko ne zaliva, a onda kada to mogu – institucije je čupaju i bacaju, kao da je korov. Ali te uporne biljčice su neverovatno žilave. One se stalno prilagođavaju neuslovima, a prilagođavanje je dokaz inteligencije“, priča za portal N1 Minja Bogavac, dramaturškinja i direktorka „Reflektor teatra“.

Predstave „Reflektora“ igrane su u Bitef teatru, Centru za kulturnu dekontaminaciju, Dorćol Platzu, Kulturnom centru Magacin.

Od svih problema u pozorišnom životu, jedino nikada nisu imali problem sa nedostatkom publike. Drugi problemi, nažalost, nisu ih zaobilazili.

„Mi se bavimo političkim pozorištem i važna krakteristika našeg izraza vezana je za znak jednakosti između umetnosti i aktivizma. Nikada nismo bili neutralni, niti spremni na kompromise oko glavnih vrednosti koje zastupamo. To nas je učinilo rizičnim saradnicima, za sve javne ustanove kulture“, objašnjava Bogavac.

Puna podrška mladima imala cenu

Pozorište je vremenom raslo, projekti postajali veći i kompleksniji, a zajednicu je činilo stotinak mladih. I postalo je jasno da ih čeka poduhvat vezan za sopstveni prostor.

„Ali sve što se desilo u prethodne dve godine, niko nije mogao da predvidi, niti planira. S obzirom na to da radimo sa mladima i za mlade, nismo imali sumnje oko toga gde nam je mesto u periodu koji je obeležilo društveno-političko i aktivističko buđenje ove generacije. Bili smo s njima i uz njih, igrali smo na fakultetima i protestima. To je bio period kada su nam razgovori nakon predstava bili važniji nego predstave. Jer, u neku ruku, desilo se sve što smo godinama priželjkivali: mladi ljudi su postali superheroji i heroine našeg društva, u šta smo oduvek verovali“, navodi.

Ipak, kako dodaje – puna podrška mladima imala je svoju cenu.

„Ponovo smo postali beskućnici, ali sada pod izrazito teškim uslovima – kada je saradnja sa ustanovama kulture postala potpuno nemoguća. Sa druge strane, ni naša zajednica više nije bila mala kao na početku i sada je za naš redovni rad bila potrebna ozbiljnija infrastruktura. Tako smo u prethodnih godinu dana, promenili nekoliko adresa“, navela je.

Kako dodaje, bilo im je jasno da bolja vremena neće doći sama od sebe, te su odlučili da ih naprave – i za njih, i za kolege i saveznike koji se suočavaju sa nedostatkom prostora za rad.

„Reflektor spejs rešenje, ne samo za naše probleme – već i za probleme s kojima se suočava čitava nezavisna scena“, ističe.

View this post on Instagram

A post shared by REFLEKTOR TEATAR (@reflektor.teatar)

„Jedini način da nastavimo da živimo i radimo“

Zgrada nekadašnjeg Srboleka u Sarajevskoj ulici, napuštena fabrika lekova, vratila ih je, kako kaže, na fabrička podešavanja, jer je moto „Reflektora“ od osnivanja – „Svetlimo u mraku“ i odnosi se na činjenicu da je nada – disciplina.

„Doslovno smo se zaljubili u ovu zgradu, ja posebno, jer u njoj nisam videla samo prostor, već i temu za novu predstavu. Istorija Srboleka – istorija je Srbije u malom. I kad se sagleda u kontekstu svega što se danas dešava sa Apotekama Beograd, čini se da je priča o usponu i padu farmaceutske industrije neverovatna metafora tranzicije“, objašnjava.

Bogavac kaže i da je jedna velika soba, u kojoj imaju slobodu i poverenje, u isto vreme njihov mimimum i maksimum.

„Minimum uslova za rad, ali i maksimum napora koji je potrebno da uložimo, da bi se čitava stvar dogodila. To je jedini način da nastavimo da živimo i radimo, u svom stilu. Zgrada se ubrzano naseljava, a većina novih stanara se bavi delatnostima koje podrazumevaju okupljanje. Zato se iskreno nadamo da će čitavo ovo zdanje postati neka vrsta postindustrijskog kulturnog centra ili velikog prostora za okupljanje“, ističe.

Kampanja „Gradimo pozorište zajedno“ počela je, kako kaže, bolje nego što su se nadali.

„Predložili smo građanima da simbolično kupe stolice u našem gledalištu i obećali da će na svakoj stolici zauvek ostati ime donatora. Kada vidim ko su prvi vlasnici stolica, ostanem zadivljena: u našem budućem gledalištu veći je broj značajnih umetnika, nego na repertoarima nekih ustanova kulture“, dodaje.

Kako kaže, ta imena ostaju podsetnik da „Reflektor spejs“ nisu izgradili sami.

Ni dinar iz budžeta, bez podrške na konkursima

Za trinaest godina rada, „Reflektor teatar“ nikada nije dobio ni dinar podrške iz javnog budžeta Republike Srbije, ističe.

„Odavno smo shvatili da naši projekti ne prolaze ni na jednom državnom ili gradskom konkursu, pa smo prestali i da pokušavamo. A godine koje su usledile, pokazale su da je država spremna i da ukine svoje konkurse za podršku savremenom stvaralaštvu. Ukoliko uopšte postoje, ovi konkursi uglavnom služe za podršku jednom privatnom festivalu ili fiktivnim organizacijama koje često nemaju čak ni sajt. Trenutno, postoje konkursi vezani isključivo za EXPO, pa tako možemo jasno i glasno da kažemo: nismo deo te igranke“, ističe Bogavac.

Podela na nezavisnu i institucionalnu scenu

U polju kulture, dugo pravio jaz i podela na nezavisnu i institucionalnu scenu.

„Sada smo, čini mi se, svi u istom problemu. Ja se nadam da će nas ovaj zajednički problem ujediniti i da će neminovne promene u našem društvu dovesti do većeg stepena solidarnosti među našim kolegama. Potrebno je smisliti potpuno nove modele upravljanja institucijama“, dodaje.

O tome zašto je važno da kultura postoji i van centralnih gradskih scena, Bogavac navodi da promena sistema o kojoj danas maštamo – neće doći od ljudi oblikovanih u postojećem sistemu, te da to alternativnu kulturu čini veoma bitnom.

„Alternativna kultura je, uvek, na neki način – avangarda. U njoj se otvara prostor za promišljenje drugačijih vrednosti, drugačijih sistema i pogleda na svet. U njoj se pilotiraju prakse i rešenja, koja bi jednom mogla da postanu novi standardi“, dodaje.

„Specijalni rat države protiv kulture“

„Poslednjih godina, čini se da svedočimo specijalnom ratu države – protiv kulture. To je bitka Davida i Golijata. Ako ste čitali tu priču do kraja, već znate kako se završava. Kultura nije nemoćna, niti glupa, niti je istina da ćemo pristati da nas zgraze, bez otpora i bez protiv-poteza. Od kada smo se upustili u Srbolek-avanturu, do nas je stiglo nekoliko vesti o sličnim poduhvatima širom Srbije i to nam daje novu nadu i veru u mudre reči Brehta – Teatar cenzura može samo da ojača, cenzora da oslabi. Pa eto, gospodo cenzori, ispostaviće se da je ipak kraj onda kad mi kažemo da je kraj„, navodi Bogavac.

Kako podseća, pre deset godina, „Reflektor“ je vodio svoje male borbe protiv cenzure i postojala je javnost koja je mogla da napravi određen pritisak.

„Ali s vremenom, cenzura se normalizovala. Svaki problem, sveo se na šaljivu frazu: imali smo mi i mnogo većih problema, pa ih isto tako nismo rešili. Sećam se da je jedan deo naših kolega tada smatrao da smo paranoični, da preterujemo, da nije sve što nam se ne dopada cenzura i da nećemo nužno doći u ovu fazu u kojoj smo sada“, navela je.

Nažalost smo došli u ovu fazu, navodi, te dodaje da moramo da “obrnemo igricu” i nešto uradimo.

„U slučaju Reflektor teatra – da gradimo. Naše pozorište, sklonište, utočište i kuću u kojoj važe naša pravila. U suprotnom, nećemo sačuvati razum za bolja vremena koja neminovno dolaze. Stvari su trenutno toliko loše, da više nisu održive. Bolje vreme sigurno dolazi i neophodno je da sačuvamo razum, da bismo ga dočekali. Naša inicijativa može da vam pomogne u tome, pa vas zato pozivamo da se uključite“, zaključuje Bogavac

(N1, foto: Autonomija)