Mladost se raširila Srbijom. Buja. Student u svakom selu, student na svakom pragu, student šeta, vozi bicikl po Evropi, voli, grli, bori se protiv režima. Student pobeđuje, i to ne samo jedan, već svi, zajedno, složni, odlučni, beskompromisni, predani, sa izlizanim đonovima i raskrvavljenim stopalima. Za zemlju, za domovinu, za kućni prag, za Srbiju.

Studenta ne kritikuješ, reč studentova nedodirljiva je, nežna, a snažna, precizna, a dovoljno apstraktna da se studentu ne uzme za zlo. Ne kritikuj, slušaj, poslušaj, stoj na trgu, stoj na ulici, stoj ispred zgrade, pazi da ne stoji neko problematičan pored tebe, pa da te ne slikaju kako se nasumično i slučajno osmehuješ pored pogrešne osobe. Možda tabloidi iskoriste, možda te ne puste na skup sutra. Štetiš. Štetiš borbi, štetiš zajedničkoj ideji, misiji, štetiš studentu. Možda baš zbog tebe, baš zbog tog tvog postupka, baš zbog nasumično iskrivljenih usana u pogrešnom trenutku, pored pogrešne osobe, bude falio taj jedan glas da se pobedi ono protiv čega se svi zajedno borimo. Složno, jel.

Nema potrebe da ti misliš o borbi, samo se pojavi. Ne misliš o borbi? Izdajico. Daj podršku studentima, sada je najvažnije da smo zajedno. Pazi samo da ne budeš pogrešna osoba koja daje podršku. Možeš da ukaljaš.

Ako si sklon ukaljavanju, nestani. Nestao si? Da nije u Hrvatsku?

U martu, pre dve godine, oportunistička grupa u formaciji studentskog parlamenta na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu zahtevala je otkaz za profesora Dinka Gruhonjića. U lošem pokušaju blokade fakulteta pokušali su da pokažu svoju odlučnost u borbi protiv navodnog govora mržnje. Taj moralni kompas kojim su se vodili nije ih odveo dalje od Pionirskog parka.

Tada, potpisivalo se pismo podrške. Isprva, skupio se, jednom profesoru dostojan, broj potpisa. I onda, iz sata u sat, spisak je okrnjen za jedno ime, pa još jedno, pa dva.

Ako me povežu sa čovekom čije je ime javno ukaljano, posledično, i ja sam ukaljan. Ne, važnije mi je da ostanem čist. Ne mora svaka podrška da bude javna.

Pre nekoliko dana uništen je auto sina tog istog čoveka. U mraku, sa maskama preko glave, neki navodno misteriozni i nepronađeni ljudi u crnom su na parkingu razbili njihov automobil. Šteta na porodičnom automobilu jednog novinara? Ne, direktna pretnja smrću.

I? Ćutimo? Opasno je reći podržavamo profesora Gruhonjića i plašimo se za bezbednost njega i njegove porodice? Nezgodno je pozvati na skup podrške čoveku na čije ime, od toliko ponavljanja, i proteze ispadaju u Skupštini. Zamerićemo se jednom delu onih koji nas podržavaju ako javno istupimo za čoveka sa kojim se jedan deo „naših“ ne slaže. Ukaljaćemo se.

A onda, onda nećemo moći da se borimo. Onda nas neće primiti na svaki prag, neće nam mahati sa svakog prozora, nećemo održati zajedništvo. Nećemo ostati čisti.

Jer, koga briga za život onih koji su se decenijama pre nas borili za tu istu zemlju. Koga briga za prošlost uopšte, mi se ipak borimo za budućnost. Koga briga za one koji gube svaku šansu života u Srbiji, pa sami su se u to doveli kad se nisu na vreme čuvali od neukaljavanja. Koga briga kad smo mi sad tu i pobeđujemo.

Samo da ostanemo složni, samo da smo zajedno. Samo da ostanemo čisti.

(Autonomija/foto: Aleksandar Latas)