Skip to main content

Lokalna priča o jed(i)nom graditelju orgulja i kraljici instrumenata: Kako su hrabrost i talenat Apro Tibora pokrenuli uspešan biznis

Građani 13. avg 2022.
7 min čitanja

Tibor Apro iz Bačke Topole ima 36 godina. U rodnom gradu je pohađao osnovnu muzičku školu, a kao dete je sa bakom odlazio u rimokatoličku crkvu gde se prvi put susreo sa – orguljama. Njegovo odušeljenje ovim čarobnim instrumentom prepoznao je tadašnji lokalni kantor, koji mu je pružio priliku da se bliže upozna sa orguljama, pa i da ih zasvira. I ovde negde počinje priča o jed(i)nom majstoru za orgulje na području Srbije.

Nakon završetka Srednje tehničke škole “Jožef Šinković”, Tibor nije želeo odmah da se zaposli. Hteo je dalje da se školuje, a voleo je zanat, orgulje i veliki grad. Put do snova otvorio mu je novinski tekst u kojem je pročitao da jedan preduzetnik iz Budimpešte traga za budućim graditeljima orgulja – smeštaj i praksa obezbeđeni, ali i školovanje na Muzičkoj akademiji “List Ferenc”.

Tibor je znao da je taj poziv upućen njemu. Imao je smelosti i u rukama dva talenta – muzički i zanatski, i ispostavilo se ubrzo da je idealna osoba za graditelja orgulja. Ali to nije sve: nakon četiri godine školovanja i prakse u Mađarskoj, naučio je da je za ovaj specifičan zanat potrebno još biti i istoričar, istraživač, umetnik, što je on danas sve po malo.

Poziv iz Subotice menja Tiborov san

Snove o životu u velikom gradu prekinuo je poziv iz Subotice, koji mu je nudio prvi samostalni angažman, priseća se Tibor.

“Trebalo je popraviti pokisle orgulje u Biskupijskoj klasičnoj gimnaziji ’Paulinum’. U tom momentu u Bačkoj Topoli sam imao samo deo nasleđene kuće – jednu sobu ’4 sa 4’, u kojoj je trebalo da improvizujem svoju radionicu. Delovalo je potpuno neizvodljivo i suludo, međutim, nisam previše razmišljao hoću li uspeti”, priča Tibor za Magločistač.

A onda, ubrzo je usledio i drugi poziv: još jedne orgulje su čekale povratak u život.

“Franjevačka crkva u Subotici takođe je tragala za majstorom za orgulje. Čuli su da neko radi u Biskupiji, raspitali su se i došli do mene. Stric me je vozio da pogledam i te orgulje, pošto tad još nisam imao ni auto. Prihvatio sam posao bez dileme. Stric me je pitao kako mogu tako olako da ugovaram poslove, kao da imam firmu i razvijen posao. Odgovorio sam mu da je to jedini način da počnem samostalno da radim”, zaključuje naš sagovornik priču o svojim prvim samostalnim poslovnim koracima.

Tako je Tibor odlučio da ostane u Bačkoj Topoli i radi ono što voli. U kući u kojoj je ovaj specifičan zanat osnovao pre sedam godina, on danas ima svoju registrovanu orguljarsku radionicu čiji alati vrede 20.000 evra. Pored njega, tu su zaposlena još tri radnika. I, kako kaže, posla ima bar za još narednih pet godina.

“Kada nisam u orguljarskoj radionici, ja uređujem travnjak i slušam melodiju orgulja”

Specifičnost zanimanja graditelja orgulja je dugotrajnost i obimnost rada na svakom pojedinačnom instrumentu, od kojih je svaki unikat i nosi svoju životnu priču.

S obzirom na to da nijedna crkvena opština uglavnom nije u mogućnosti da za popravku orgulja samostalno izdvoji po nekoliko desetina hiljada evra, nakon što Tibor izradi ponudu, crkve obično traže donacije koje će pokriti Tiborov rad. Tako od prvog poziva, pa do završetka radova, često prođe i po 5 godina.

Koji je to projekat koji Vam je oduzeo najviše vremena?

Ponudu i vreme računamo po jednom registru – nizu svirala iste boje i jačine. Otprilike nam treba oko mesec i po dana po registru za restauraciju, kad ne moramo ponovo da izgrađujemo delove. Kada smo radili orgulje u evangelističkoj crkvi u Bačkom Petrovcu, to je trajalo tri godine, ali smo u međuvremenu ušli u još jedan projekat, pa možemo da kažemo da nam je najduži posao trajao oko godinu i po dana do dve godine. Kada izrađujemo elemente za orgulje, odnosno kada vršimo rekonstrukciju delova orgulja, onda nam treba više vremena za jedan registar.

S obzirom na to da je svaki pojedinačni instrument priča za sebe, teško je reći koliko košta popravka jednih orgulja, ali hajde da pokušamo jednim primerom?

Evo, sada radimo orgulje iz Kovačice koje imaju 20 registara. Cena za nove orgulje se kreće između 10 i 15 hiljada evra bez poreza, što zavisi od tipa orgulja – da li će biti mehanika, elektronika, kakva će kućišta biti, i još drugih faktora. Cena restauracije za jedan registar je nešto povoljnija, i iznosi 3.000 evra. Nakon našeg posla, sledi i mermerovanje i farbanje, koje rade specijalizovane firme, a to košta još oko 150 evra za jedan metar kvadratni. Jasno je da ove pare nemaju same crkve. Popravke orgulja po Vojvodini finansira trenutno uglavnom mađarska vlada, ili su podržane raznim donacijama crkvenih centara van Srbije. Zbog toga, nakon dostavljanja ponude, čekam na odgovor i po nekoliko godina, dok crkve dođu do sredstava.

Dosad ste bili u kontaktu sa blizu 200 primeraka orgulja u Srbiji i Mađarskoj. Koji projekat je za Vas predstavljao najveći izazov?

Definitivno su to bile orgulje u subotičkoj Sinagogi. Na tom projektu smo sve ukupno radili od 2019. do 2021. godine. Preko Nacionalnog saveta mađarske nacionalne manjine, mađarska vlada je finansirala renoviranje orgulja sa 20 miliona dinara. Plan za rekonstrukciju je odradila Judit Hajdok, orguljašica, istraživačica i svojevrstan “državni nadzor za orgulje”. Ona je postavila tačne odrednice, šta i kako treba raditi. Rekonstrukciju smo obavili na osnovu samo 20% zatečenog instrumenta – korpusa od sviraonika, jedne dirke i 10 svirala, zračnice, meha, i paravana od zida do zida. Sve ostalo je pojelo vreme, jer 80 godina te orgulje nisu bile u upotrebi. Sreća pa smo našli negde u nekom ćošku bačenu jednu preostalu dirku, koja nam je bila uzorak i smernica za istraživanje, jer nije bilo ni pisanih tragova koji bi svedočili o poreklu instrumenta. Pred nama je bio izuzetno zahtevan istraživački rad. Pola godine smo samo tragali za poreklom i izvornim izgledom tog instrumenta, što je zahtevalo obilazak Vršca, Temišvara, Segedina, Bačkog Gradišta. Tragom uzorka, pregledali smo 6 orgulja iz istog vremena i istog proizvođača da bismo došli do podataka. Na kraju, mislim da smo u ovom slučaju uspeli u 98% rekonstrukcije, što je veliki uspeh. Te orgulje sada imaju 1.301 sviralo.

U ovom slučaju išli ste pravim tragom. Da li je bilo i onih situacija kada ste lutali?

Bilo je i takvih slučajeva, naravno, i oni oduzimaju mnogo vremena i energije. Kada se grade orgulje iz temelja, to je mnogo lakše jer ti praviš kako želiš. U slučaju rekontrukcije sa oskudnim i jako oštećenim uzorkom, put je mnogo komplikovan i težak i ponekad se zaluta dok se ne dođe do pravog pravca.

Na prostoru Vojvodine 173 instrumenta

Većina orgulja u Srbiji ima od 10 do 30 registara, što ih svrstava u red srednjih po veličini. Međutim, najveće crkvene orgulje u Vojvodini nalaze se u rimokatoličkoj crkvi u Somboru i imaju 43 registra – stoji u redovima “Vojvođanskih orgulja” autora Đerđa Mandića.

Prema informacijama iz Tiborove literature, u Srbiji se nalazi blizu 200 orgulja, od kojih su čak 173 u Vojvodini, a samo dva primerka su van crkvenog okrilja – jedne u Muzeju nauke i tehnike u Beogradu koje nisu u funkciji, a druge su koncertne i nalaze se u beogradskom Domu sindikata. Ove druge su ujedno sa preko 70 registara i najveće u Srbiji, te se smatraju dragocenim primerkom za celu Evropu, međutim, već 25 godina čekaju milion evra za restauraciju koja bi ih vratila u život.
Kako saznajemo od Tibora, zvanično najstarije orgulje u Srbiji nalaze se u reformatorskoj crkvi u Subotici. Napravljene su davne 1811. godine, i prenete su na sadašnju adresu iz Sivca. Međutim, nezvanično, najstarija kraljica instrumenata se čuva u Kulpinu u tamošnjoj slovačkoj evangelističkoj crkvi. Ona je iz Mađarske doneta 1868. godine, ali nema podataka o godini njene izgradnje.

Rimokatolička crkva Bezgrešne Device Marije u Bačkoj Topoli, kao najviša katolička crkva u Srbiji, ima orgulje koje datiraju iz 1907. godine, napravljene u Pečuju. Rimokatoička crkva Svete Ane u Malom Iđošu takođe čuva orgulje koje datiraju s kraja XIX veka.

Vi sad imate, rekla bih, jednu ozbiljnu firmu. Da li je zaista moguće u Srbiji u današnje vreme krenuti od nule i posle nekoliko godina imati firmu koja uspešno posluje?

Rekao bih da je moguće, uz malo sreće i dosta hrabrosti. Kada sam počeo, nisam imao ni 1.000 evra. Kupio sam džak kreča i okrečio sobu u kojoj mi je bila improvizovana radionica, jer 10 godina u toj prostoriji niko nije živeo. Nisam imao nikakve mašine, niti alat. Odrađivao sam ručno delove instrumenta koje sam mogao, ostalo sam naručivao kod stolara i plaćao kad meni plate. Prva mašina mi je bila polovan cirkular koji sam kupio od kolege iz Mađarske, koji mi je rekao: “Ma ovo je staro, ne treba ti ovo”, međutim, evo, služi me i 7 godina kasnije. Sav alat sam kupovao postepeno i po potrebi, kako sam dobijao veće poslove i zarađivao.

Iz današnje perspektive, smatrate li da ste pogrešili što ste se vratili iz Budimpešte?

Mislim da sam pogrešio što sam se vratio u Bačku Topolu, ali ne i u Srbiju. Volim velike gradove, gužvu i takav život, nebitno u kojoj zemlji da su, tako da mi to fali. Međutim, na početku nisam imao mogućnosti da jednu ovakvu radionicu osnujem u Beogradu, na primer, jer nisam imao početni kapital. U gradu bih za prostor ili zakup plaćao mnogo, ovde sam imao kuću za koju sam plaćao samo račune. Danas, za ovaj posao bi bilo jako teško naći radnika u jednom Beogradu, a da ne govorimo o troškovima preseljenja svih ovih mašina, kupovinu prostora. Tako da ostajem u Bačkoj Topoli.

U kojim ste poslovima trenutno?

Trenutno obnavljamo dva instrumenta – jedan je iz Sombora, i drugi iz Kovačice, dok za treći čekamo potvrdu za početak radova. Neke ponude su nam na razmatranju i na njih čekamo odgovore. Računam da imamo obezbeđen posao sigurno za narednih 5 godina, kako sada stvari stoje.

Kako izgleda radni dan jednog graditelja orgulja? Često ste na terenu. Je li naporno?

Meni su orgulje hobi, zanat i život uopšte. Kad nisam u radionici, ja uređujem travnjak i slušam muziku orgulja. Ima perioda kada smo stalno na terenu, i tada radimo montaže ili demontaže orgulja. Onda, kada počnu radovi u radionici, uglavnom ne izlazimo po godinu dana, osim kada imamo male popravke, štimanja pre koncerta i slične poslove. Dakle, sve zavisi u kojoj smo fazi posla. Nije naporno kad volite ono što radite.

U Srbiji nedostupno obrazovanje na koncertnim orguljama

Preteče orgulja datiraju još iz vremena stare ere, da bi svoju ekspanziju i svoje najbrojnije varijacije doživele u vreme renesanse i baroka, kada ulogu dobijaju i van crkve. Tako je kompozicije upravo za ovaj instrument stvarao i Bah, dok ih je Mocart prozvao – kraljicom instrumenata.

O orguljama kao najvećem i najsloženijem muzičkom instrumentu na našim prostorima se danas malo govori, i još manje zna. Međutim, pre izuma industrijske revolucije, upravo su orgulje – zajedno sa časovnikom – smatrane najkompleksnijom ljudskom kreacijom.

Sve do 40-tih godina 20. veka, na području Vojvodine bilo je više orguljarskih radionica koje su imale posla na pretek, dok danas orgulje prepozajemo pretežno samo kao instrument koji se koristi u rimokatoličkom i evangelističkom bogosluženju, te smatramo da jedino u crkvama i možemo da ih čujemo.

Ukoliko biste u Srbiji danas želeli da postanete profesionalni orguljaš, to je moguće na novosadskoj Akademiji umetnosti ili u Beogradu na Fakultetu muzičke umetnosti, međutim, praksu ćete u tim slučajevima steći samo na električnim orguljama. Dakle, školovnje za koncertnu orguljašku muziku na pravim orguljama kod nas nije dostupno, takvo iskustvo biste morali steći u crkvi, saznajemo od Apro Tibora.

Ipak, naš okrug je uspeo da iznedri nekoliko orguljaša koji su se školovali na svetski poznatim muzičkim akademijama. Među njima su Silvija Tot iz Bačke Topole i Šandor Kadar iz Malog Iđoša.

(Tekst i foto: Maja Savić, Magločistač)