Goran Bašić radio je kao naučni saradnik u Srpskoj akademiji nauka i umetnosti. Bio je savetnik ministara zaduženih u Vladi SR Jugoslavije za resore pravde i ljudskih i manjinskih prava. Obavljao je dužnost zamenika Zaštitnika građana zaduženog za prava nacionalnih manjina, osoba sa invaliditetom i starijih. Osnivač je Centra za istraživanje etniciteta. Član je Ekspertskog komiteta Saveta Evrope za praćenje Okvirne konvenvije za zaštitu prava nacinalnih manjina. Za portal Storyteller, govori o predstojećem popisu, depopulaciji, kao i nedovoljno preko potrebnih istraživanja o efikasnosti nacionalnih saveta.

Zašto je važno da se na predstojećem popisu stanovništva, pripadnici nacionalnih manjina izjasne kao ono što zaista jesu?

Goran Bašić: „Uopšte iskazivanje nacionalne pripadnosti je stvar svakoga od nas i ona predstavlja izraz autonomije, slobode i stanja koje se odražava u društvu. Za pripadnike nacionalnih manjina važno je da se izraze o svom nacionalnom identitetu zbog toga što iz njega proizilaze mnoga prava koja u stvari građani pojedinačno, a i u zajednici sa drugima ostvaruju.
Naš sistem, ustav, zakon su tako postavljeni da neka prava koja se odnose na zaštitu identiteta nacionalnih manjina zavise i od broja pripadnika nacionalne manjine i od toga koliko pripadnika nacionalne manjine želi da taj identitet čuva.

Zbog toga je važno da pripadnici nacionalnih manjina imaju želju da se izjasne, da su slobodni, da neće osećati nikakav pritisak zbog toga što se izjašnjavaju kao manjina što mislim i da nije slučaj.

Ono što je isto bitno jeste da se Srbija, kao i zemlje u regionu, suočavaju sa snažnim migacionim talasima i da se pripadnici nacionalnih manjina, pogotovu oni čije su matične zemlje u Evropskoj uniji i koje imaju određenu politiku prema dijaspori, sve više iseljavaju iz Srbije i prosto se gubi taj etno-kulturni potencijal koji Srbija ima.

Neka predviđanja su da će mnoge nacionalne manjine koje imaju između 20 i 50 hiljada stanovnika za nekih 50 godina potpuno nestati, ako se nastavi sa ovakvim depopulacionim trendom. I zbog toga je važno da se ljudi izjašnjavaju, kako bi naša država mogla da vodi populacione politike koje usporavaju ove trendove.“

Šta je sa građanima koji ne mogu da odrede svoj nacionalni identitet?

Goran Bašić: „Ono što prolazi nezapaženo je što mnogi od nas imaju višestruki identitet, što znači da mogu da pripadaju u dve ili više nacionalne zajednice, to u našim javnim politikama nije prepoznato. Kulturna politika bi trebala da bude takva da omogućava onim građanima kojima pripada više identita, da mogu o njima da se izjašnjavaju na popisu i da javne politike budu usmerene ka zaštiti svih tih identiteta.

Površno je shvatanje da, ako je neko, na primer, hrvatsko-mađarskog porekla, da mora da bira u kom manjinskom nacionalnom savetu može biti. U oba će biti. Možda ne može da bude biran u oba saveta istovremeno, ali ima pravo da oba svoja identiteta štiti.

Problem je što je zaštita identita kulturno pitanje, a politika je mnogo šira i ne bi se smela mešati. Nažalost, tu je kod nas došlo do preklapanja zaštite političkih prava i zaštite kulturnog identiteta, koja je mogla biti drugačije izdvojena. Tu je došlo do greške u postavljaju sistema i sada nam se javljaju neke greške koje je jako teško ispraviti.“

Zašto se neki pripadnici manjina ne izjašnjavaju kao takvi, već kao većinski narod?

Goran Bašić: „Mislim da pripadnici nacionalnih manjina imaju tu slobodu da se izjašnjavaju o svom identitetu, i da nemaju više straha da će zbog toga pretrpeti neke neprijatnosti. To može da se svede na jedan manji broj slučajeva. Kod pripadnika romske zajednice, prema kojima je izražena ta diskriminacija, postoji osećaj da ukoliko prikriju svoj identitet, da će imati laku horizontalnu i vertikalnu društvenu pokretljivost.

Istraživanja koja smo uradili zaista pokazuju etničku distancu ispoljavanja diskriminacije svih drugih etničkih grupa u odnosu na Rome. Stvar je javnih politika kako će reagovati na ovu pojavu. U ovom trenutku postoji jedno snažno buđenje Roma zahvaljujući politici obrazovanja koja nije idealna i možda nije potpuno otvorena prema marginalnim grupama kakvi su Romi, ali postoji mnogo više mogućnosti da se romska deca školuju i to je već vidljivo u društvenom životu, koji na organizovaniji način nameću svoje društvene, kulturne i političke interese na agendu. To je proces koji će dosta trajati. Evropska politika prema Romima je takođe daleko od idelane i daleko od toga da suštinski dorpinosi da se brzo rešavaju problemi Roma, ali otvoreni su neki kanali da Romi jasno prepoznaju svoj identitet i da se odupiru etničkoj mimikriji.“

Od broja pripadnika određene manjine zavisi i to koliko će članova imati u svom manjinskom nacionalnom savetu. Koliko broj članova nacionalnog saveta može da utiče na kvalitet života pripadnika nacionalne manjine?

Goran Bašić: „To je pitanje za milion dolara. U ovom trenutku nemamo podatke. Nema u Srbiji, a nemaju ni mnoge druge zemlje, istraživanja i podatke šta su benefiti pripadnika manjina od manjinske politike. Vi kad pogledate, gimnazija u Bačkom Petrovcu je postojala i pre nacionalnih saveta. Da li nacionalni savet doprinosi tome da se deca školuju na slovačkom jeziku ili je to stvar organizacije? Mi ne znamo. U ovom trenutku su takva istraživanja preko potrebna, ali se na žalost, ne organizijuju. I mi ne znamo kakva je uloga nacionalnih sveta u vezi sa zaštitom etno-kulturnih prava nacionalnih manjina.

Mi smo u Institutu društvenih nauka 2020. godine sproveli istraživanje o socijalnoj distanci etničkih zajednica, gde smo posmatrali koja je bliskost pripadnika sedam nacionalnih manjina među kojima su bili i Slovaci. Jedna grupa pitanja odnosila se na to da li su zadovoljni radom nacionalnog saveta. Šest od sedam nacionalnih saveta su dobili izuzetno negativne ocene pripadnika nacionalnih manjina o svojoj ulozi. Jedino su Mađari bili na pola-pola.“

Koliko nacionalni saveti samostalno donose odluke?

Goran Bašić: „Do pre par godina nisu samostalno donosili odluke, do promene Zakona o nacionalnim savetima iz 2019. godine. Samostalno su odlučivali samo u nekoliko slučajeva, a za ostalo su imali podeljene nadležnosti ili savetodavnu ulogu. Ni sada nema previše samostalnosti. I to treba gledati u dve ravni.

Jedna ravan je ta institucionalna, određena zakonom i tu je ta samostalnost jasno određena.

Druga je u odnosu na povezanost sa domaćim političkim strankama i matičnim zemljama. Kada se sve to dovede u vezu, ogromni su pritisci i uticaji na nacionalne savete. Na žalost, mi nemamo te analize, u našim društvenim i političkim naukama nemamo školu koja bi pratila takve odnose. Mi to možemo videti u Mađarskoj koja ima nekoliko instituta i ogromnih projekta koje se bave time. Slično imaju Hrvatska i Slovenija. Na žalost, mi kada smo pokušali tako nešto da uradimo, nismo naišli na podršku ni od javnih politika, niti od samih manjina.“

(Sanja Đorđević, Storyteller / Foto: mc.rs)