Život su spakovali, pre 18. godina, u najlonsku kesu, pokoju putnu torbu, sve to na traktorsku prikolicu i u koloni bez povratka krenuli put Srbije. Bilo je to uglavnom ruralno, mahom siromašno stanovništvo. Urbano je već od 1991. napuštalo svoje domove. Izbeglice ne predstavljaju posledicu, već cilj rata. Mehanički priliv, u ratnim godinama, promenio je strukturu stanovništva, naročito u Vojvodini. Broj izbeglica u Vojvodini čini najmanje 50 odsto od ukupnog broja na teritoriji Srbije. 

Radi opstanka na vlasti, aktuelna politika započela je trgovinu tuđom nesrećom. Sve isto, samo nešto modifikovano, zadržalo se i danas. Nakon dvehiljadite, izbeglištvo je postalo deo partijskog plena za koga su se borile stranke na vlasti od Republike, Pokrajine, do lokala. Armija ljudi započela je rešavanje njihovog pitanja. Kraj se ne nazire, zbrinjavaju se zbrinuti, kuće se dele onima koji ih imaju, zapošljavaju se na budžet dobrostojeće kompletne porodice. Kolektivni centri ostaju kao večita mesta koja političari redovno posećuju u okviru predizborne kampanje, donoseći po koji paket i obećanje. Povratak na prazno, vekovno, njihovo ognjište, aktuelna vlast i ne pominje. Kroz isključivo zalaganje i sprovođenje lokalne integracije, srbijanska vlast trajno “čisti” velike prostore naročito Krajine, za potrebe druge strane države. Ravni Kotari, Krbavsko i druga uparložena polja u Hrvatskoj i u BiH, pripadaju izbeglim Srbima. Deo populacije,  uglavnom, radi na crno, i čini segment najveće regionalne nezaposlenosti, države Srbije.

Izbegličko pitanje, od strane srbijanske vlasti na svim nivoima, svesno se i sistematski zloupotrebljava. Zločin je što su ljudi prognani, ali ništa manji zločin nije ni svesna zloupotreba izbegličke nesreće. Porazni deo naše istorije, morao je biti u razumnom roku zatvoren (porosek je deset godine u svetu, Tito ga zatvara takođe nakon 10 godina). Suštinski  danas ga je pojelo i deformisalo vreme.

Republički Komesarijat, radno telo Vlade, nadležan je za ovu problematiku. Od Bube Morine do danas, sve je partijski plen.Program rešavanja i završetka procesa imao je samo komesar dr Ozren Tošić, koji je smenjen na dan kada je gorelo Kosovo (17.mart ). Tokom kratkog, jednogodišnjeg mandata zatvorio je oko dvesta kolektivnih centara. Danas u Komesarijatu radi šezdesetak ljudi, bez ideja, sa željom da što duže traju, da se bave izdavanjem i gradnjom stanova za izbeglice. Nadležan u Vladi je potpredsednik Krkobabić, bez ugleda, uticaja i znanja o ovoj problematici, iako potiče iz Hrvatske. Najdestruktivniji period u radu Komesarijata je vreme partijske aktivnosti DSS-a, personalno Sande Rašković-Ivić (izbeglica iz Hrvatske), potom pomoćnika, a zatim naslednika Dabetića. U tom periodu je bilo najviše programa, projekata koje je podržavala međunarodna zajednica, a koji su opstruirani od strane Komesarijata, tj. Srbije.

Postoji veliki broj udruženja izbeglica koja su redovno bila eksponenti vlasti. Potpisivanjem peticije, odnosno konačnim saznanjem da država ne štiti njihove interese i definitivnim ulaskom Hrvatske u EU , udruženja konačno počinju da se bave rešavanjem svojih problema, ali nakratko. Gotovo svi predstavnici izbeglica personalno se smeste u “državni posao” i tu je kraj.

Nevladin sektor u početnoj fazi ove problematike odigrao je veoma pozitivnu ulogu, ali danas je ona marginalna i pretvorila se u unosno zanimanje pojedinaca, grupe.

Međunarodne organizacije, takođe su bile zamajac organizovanja protoka ljudi i njihovog smeštaja. Danas su deo profitabilnog kolača koji dele sa svima u različitim odnosima jer im je bolje da borave u Evropi, nego po Afganistanima. Njih se što pre treba otarasiti, njihova uloga je destruktivna, fasadna, veoma dobro unovčena sa pojedinim strukturama vlasti.

Pokrajina, iako ima najveći broj izbeglica, formalno ima poverenika za izbeglice, ali javnost ne zna šta on radi, kome pripada… Na nivou Saveta, narodni poslanik za lične potrebe, a krijući se iza stranke “obavlja” neki posao. Fond deli budžetska sredstva po stranačkom nalogu. Nije poznato koliko je ugroženih, kakav je tempo rada, koja dinamika rešavanja, šta su prioriteti niti kada je kraj. Sve je u trajanju jer se konstantno povlače sredstva, što je – sve su prilike. i cilj. Dr Pajtić nedavno je napomenuo da Pokrajina nema zakonsku, tj. formalnu obavezu,već moralnu!

Na lokalu poverenici čuvaju svoja radna mesta. Uglavnom simuliraju rad, prostorije su gotovo prazne. Nikakve planove nemaju, ne ažuriraju spiskove, ne nude rešenja… plaća ih lokal, posao daje Komesarijat, koji poverenike ignoriše. Nedavno je vršeno anketiranje o potrebama….Posle dvadeset godina započinješ posao!?

Problema još ima. Na svim nivoima sa Hrvatskom. Ona je prognala svoje građane, zatim ih sistematski opljačkala. Sve čini da se povratak oteža, naročito u gradove. Pred svetom, javnošću, deklarativno, zalaže se za suprotno. Na ovom planu, naša država i svi dušebrižnici imaju posla. Međutim u ovoj vrsti angažovanja, nema muljanja i zato je nezanimljivo.

U Bosni i Hercegovini, međunarodna zajednica stala je iza projekta vraćanja privatne imovine, stanova i sl. To je u potpunosti relaksiralo odnose kako među ljudima, svakako i među državama. Predstoji još rešavanje ušteđevine, zatim rekonstrukcije oštećenih objekata…! U procesu je velika akcija BiH oko podnetih zahteva za rekonstrukciju, ali nasu državu – suštinski – to ne interesuje.

Izbeglice dve decenije, posle… Prirodno je da kalkulišu… ostvaruju dobit na obe strane, raznorazne privilegije. Veliki broj su”dupli igrači”, od portira do narodnog poslanika! Grupa po kolektivnim centrima insistira na nekretninama. Svi hoće da žive u krugu dvojke i niko neće ni da vidi kako je u Kikindi (serija tekstova u Politici). Vraćenu i obnovljenu imovinu uglavnom koriste leti kao kuće za odmor. Deo izbeglica, naročito onih koji se bave privatnim preduzetništvom, suštinski se kvalitetno integrisala. Veliki broj pripadnika ove populacije je zaposlen u ustanovama, javnim preduzećima – po zavičajnom modelu. Zauzimaju visoke funkcije u vlasti, partiji, direktori su JP i zapošljavaju lanac zemljaka. Bar trećina poslanika Skupstine Srbije govori ijekavski i ima, ili može da stekne, dupla dokumenta. Većina izbegličke populacije očekuje od siromašne drzave Srbije da im reši sve: stan, posao, decu, standard, imovinu u zemlji porekla… Po vertikali su organizovani zavičajnim modelom i ponašaju se i kao nacionalne manjine (crpe sredstva, za razne folklore, posela, kamena s ramena…) i kao konstitutivni narod kada je reč o vlasti. Osobe koje se nisu na odgovarajući način snašle “antiprotivne” su i ruše svaki oblik normalizacije sa zemljom porekla, dok im je Srbija krivac za sve.

Malo kome od izbeglica pada na pamet da deli sudbinu građana ove zemlje. Naravno, krivicu ne snose, omogućeno im je.

Katica Bengin