Policija ne sprečava gotovo svakodnevne oružane sukobe mafijaških grupa koje krijumčare migrante u šumama oko Subotice, dok ulje na vatru dolivaju i pojedini lokalni mediji i beogradski tabloidi. Oni zbog klikova i lajkova šire paniku među građanima, prenose izjave spornih izvora, bez proveravanja dobijenih informacija. Pored gotovo ratnog stanja na severu zemlje, građani postaju i žrtve koje bez proveravanja prenose svaku glasinu koju čuju, svaki snimak koji se pojavi na mrežama.

„Imao sam susret sa naoružanim krijumčarima iz Avganistana, nisam znao šta da radim: Strah i jeza u subotičkim šumama gde ni ptice više ne pevaju”, jeste samo jedan od mnogobrojnih tabloidnih naslova koje viđamo u medijima, a koji se mahom površno bave migrantskom krizom na severu Vojvodine, što prema rečima sagovornika Cenzolovke dodatno doprinosi uznemirenosti i strahu koji već više od godinu dana okupira stanovništvo na obodu šuma u Subotici, u blizini granice sa Mađarskom.

Osim što policija za to vreme nije sprečila nove oružane sukobe među krijumčarskim grupama na teritoriji Subotice, a kojih od jula ima gotovo svakodnevno, ulje na vatru dolivaju i pojedini lokalni mediji i beogradski tabloidi. Dodatno šire paniku među građanima, prenoseći izjave iz spornih izvora, jednostrano izveštavajući, bez proveravanja dobijenih informacija. Tako objavljeni članci nisu u dovoljnoj meri informativni, tačni i sveobuhvatni, već služe isključivo za prikupljanje klikova i lajkova.

Jedan od najaktivnijih medija, koji gotovo svakodnevno prati dešavanja na terenu i izveštava o migrantima, jeste Pannon RTV, najveća medijska grupacija mađarske manjine. Neretko u svojim prilozima Pannon RTV ima anonimne izvore, meštane koji govore za njih van kamera o tome šta se dešava u njihovom naselju po pitanju migranata i oružanih sukoba.

S druge strane, ne postoje dodatne provere istinitosti tako dobijenih informacija ili pretpostavki iznetih u tekstovima, što život mađarske zajednice koja se informiše putem ovog medija čini znatno težim, dok ljudi ostaju nedovoljno informisani.

U pitanju je medij čija se uređivačka politika poklapa sa aktivnom antimigrantskom politikom koju godinama unazad vodi premijer Mađarske Viktor Orban.

Stiče se utisak da se mediji sve manje okreću zvaničnim podacima i proveri dobijenih informacija. U većini izveštaja dominiraju „ispovesti” meštana koji žive na obodu subotičkih šuma, dok je sve manje izjava iz policije, tužilaštva, Hitne pomoći, bolnice koji bi mogli da potvrde ili opovrgnu tvrdnje građana.

Mediji se zbog toga sve više okreću raznim vajber grupama u kojima se svašta piše, gde postoji veliki broj neproverenih, poluinformacija, pa i lažnih tvrdnji.

Kako lokalni novinari da izveštavaju „sa terena” u jednoj ovakvoj kompleksnoj, nezvanično „ratnoj” situaciji ako nemaju dovoljno zvaničnih informacija ili ako ne dobijaju odgovore na postavljena pitanja? Da li su građani bezbedni? Vlast tvrdi da jesu i da treba da imaju poverenje u policiju, ali oni ne misle tako.

Kada se na ulazu u šumu suočite sa „do zuba” naoružanim policajcem koji vam savetuje da ne idete dalje, iako ste taj dan naumili da malo odmorite od posla i provozate se biciklom u prirodi, ne preostaje vam ništa drugo nego da odstupite zbog sopstvene bezbednosti.

Pavkov: Često se „pliva u mraku” usled nedostatka zvaničnih informacija

Novinarka televizije N1, koja od početka prati migrantsku krizu u Subotici, Ksenija Pavkov, kaže za Cenzolovku da bi mediji u slučajevima izveštavanja o migrantskoj situaciji trebalo da budu posebno pažljivi, jer se često „pliva u mraku” usled nedostatka zvaničnih informacija.

„Profesionalnog i objektivnog izveštavanja je generalno malo i kada se izveštava o drugim temama, pa je teško očekivati da nešto bude znatno drugačije kada govorimo o izbegličkoj krizi i njenim posledicama”, navela je.

Ona je rekla da se u takvoj situaciji novinari koji profesionalno prate ovu temu često okreću svojim izvorima, kolegama iz lokalnih sredina, pa i ličnoj proceni onoga što vide na terenu.

U tom smislu, vajber grupe i svedočenja građana jesu legitimni izvori, istakla je Pavkov i dodala da sve što se u njima pojavljuje zahteva da bude provereno pre nego što bude objavljeno.

„Tokom godina smo izgubili važne sagovornike, a to su sami pripadnici izbegličke populacije. Prvih godina izbegličke krize, od 2015, pa do 2020, oni su u medijima videli saveznike, rado delili svoja svedočanstva i priče. Poslednjih godina, paralelno sa razvijanjem čvršće strukturiranih krijumčarskih mreža, izbegavaju kontakt sa novinarima, verovatno iz straha od samih krijumčara, ali i lokalnog stanovništva koje je tokom godina postajalo neprijateljski raspoloženo”, podsetila je.

Prema njenom iskustvu, u praksi najčešće vidimo upravo tabloidno izveštavanje, koje doprinosi širenju straha i ksenofobije, dok marginalizovane ili nevidljive ostaju priče ljudi koji su prinuđeni da koriste usluge krijumčara.

„U medijima više nema priča o patnji izbeglica, već se ta populacija poistovećuje sa krijumčarskim bandama”, upozorila je naša sagovornica.

Ocenila je da je vrlo važno da imamo otvorene institucije koje će pružiti informacije o tome šta se događa na severu zemlje, kao što je i važno da imamo medije koji će donositi priče ljudi koji u krijumčarima vide način da se domognu boljeg života, ali i ljudi kojima je izbeglička kriza promenila živote time što su se njihovi domovi našli na izbegličkoj ruti.

„Važno je građanima objasniti kako funkcionišu krijumčarske bande, da li su povezane sa delovima sistema u Srbiji i šta može da se uradi da se spreče pucnjave u blizini nečijeg dvorišta, ali u velikoj većini medija to izostaje”, istakla je Pavkov.

Institucije su zatvorene, napominje, a i nedostaju kapaciteti ili znanje u redakcijama kako bi se uradile kompletne priče, to je jedini „cilj uređivačke politike broj klikova, koji se lakše ostvaruje ukoliko se jaše na talasu straha”.

„U takvoj situaciji, potpuno je očekivano da se građani za informacije iz svoje zajednice okreću lokalnim vajber grupama u kojima ne postoji filtriranje ili provera informacija, pa je veća šansa da imate uplašene i dezinformisane građane”, upozorila je Pavkov.

Ona je istakla da novinar mora da se pita šta je istina, jer to prvo pitanje ili sumnja vodi do toga da postavlja nova pitanja, kako sebi, tako i drugima, što bi za rezultat dalo medijski proizvod koji sadrži relevantnu informaciju.

„Međutim, ono što novinar mora da uradi jeste i da saopšti ono što je zvanično rečeno, ali to ne uključuje prećutkivanje informacija do kojih smo sami došli, pogotovo ukoliko smo potvrdu nečega dobili iz više međusobno nepovezanih izvora”, objasnila je novinarka N1.

Janjić: Čitaoci često do određenih zaključaka dolaze na osnovu recikliranih snimaka

Redakcija FakeNews Tragača je u nekoliko navrata slala pitanja Ministarstvu unutrašnjih poslova u vezi sa ovom temom, a ishod je takav da odgovora nema ili da stigne toliko kasno da je u međuvremenu postao irelevantan, rekao je za Cenzolovku novinar ovog portala, Stefan Janjić.

On je objasnio da čitaoci koji su im slali prijave često do određenih zaključaka dolaze na osnovu starih (recikliranih) snimaka, na osnovu snimaka s pogrešno predstavljenim kontekstom (zamena lokacije ili izmišljeni zaplet), na osnovu govorkanja ili manipulativnih tekstualnih objava na društvenim mrežama i čet aplikacijama.

„Kad ugledate snimak koji deluje uznemirujuće, teško je suzdržati se od njegovog prosleđivanja. Međutim, upravo u takvim okolnostima, gde se kod velikog broja građana može očekivati impulsivna reakcija, od neprocenjive je važnosti da novinari ne reaguju u afektu, već da pažljivo razmotre detalje snimka i pokušaju da utvrde kada je i gde nastao”, ističe je Janjić. Dodaje da, ukoliko snimak nije ekskluzivno poslat novinaru, može se očekivati da već postoji na internetu.

Prema mišljenju Janjića, oprezan i odgovoran novinar, rešen da ne objavljuje ništa za šta nema čvrste dokaze i potvrde, veoma lako u ovim okolnostima može biti označen kao neko ko cenzuriše, kao neko ko prikriva krivična dela migranata ili krijumčara.

„Ipak, uprkos takvim pritiscima očekivanja, treba podsetiti da odgovorni mediji – za razliku od društvenih mreža – nisu protočni bojler”, podsetio je Janjić.

Snimci i slike mogu biti objavljeni, uz oprezno opisan kontekst, tek kada se učine svi napori da se identifikuju vreme, lokacija i sadržaj pristiglog materijala”, dodao je.

Kako još utvrditi činjenice i šta nalaže Kodeks novinara Srbije?

U svakoj situaciji novinari moraju da izveštavaju tačno, objektivno, potpuno i blagovremeno, a to znači da bi svaku informaciju trebalo proveriti. Da li je to i u praksi tako i kako novinari da se postave u delikatnim ili nesvakidašnjim situacijama u kojima im manjka zvaničnih i kredibilnih informacija?

Članica Saveta za štampu Jelena Petković kaže da u situaciji u kojoj o nekom događaju zvanični organi ne žele da daju informaciju, pa ni policija, tužilaštvo, kao ni bolnica i Hitna pomoć, a jedino znamo da su građani prijavili neko kriminalno delo, ostaje nam da utvrdimo činjenice.

„Ako je moguće, potrebno je da odemo tamo gde se zločin dogodio, da pokušamo da nađemo tri nezavisna izvora o tom događaju, osobe koje su to videle, da se konsultujemo sa kolegama, sa organizacijama koje prate dešavanja na terenu. Da pokušamo da nađemo što više potvrda o samom događaju, jer je to jedini ispravan put”, navela je.

Kada proverimo, moramo voditi računa i kako o tome izveštavamo. Senzacionalističko, neprovereno izveštavanje može biti siguran put za podizanje panike, ali i klikova, što je realnost današnje medijske scene, kaže Petković i dodaje:

„Iskustvo i novinarska praksa izveštavanja u kriznim situacijama, situacijama povećanog nasilja, sukoba i tenzija pokazali su da to istovremeno znači povećan strah kod građana koji su neposredno ili potencijalno izloženi tom nasilju, ali i kod šire javnosti. To je plodno tlo da se glasine šire brzinom munje, a neprofesionalnim radom i predstavljanjem glasina kao činjenica, mediji mogu da se nađu u situaciji da učestvuju u daljem povećanju i širenju straha, panike ili nespokoja.”

Ona podseća da su glas i iskustvo građana veoma važni, ali da moramo jasno razdvojiti i obavestiti javnost da li su naši sagovornici bili na „licu mesta” i govore o tome što su videli, ili samo izražavaju svoje mišljenje i utisak, govore o atmosferi i osećanjima.

Građani koji su direktne ili posredne žrtve nasilja mogu biti uplašeni, dodaje, možda čak i izloženi pretnjama, što bi ih navelo da nešto prećute, a mogu biti izloženi glasinama, a na osnovu tih glasina mogu formirati mišljenje koje saopštavaju novinarima.

„To nisu činjenice, već informacije iz druge ili treće ruke, koje mogu biti obojene i predrasudama i preterivanjima. Takvi stavovi se ne smeju uzeti zdravo za gotovo, iako naš sagovornik živi u gradu u kome se dešava nasilje. Osim što ne smemo slepo da verujemo, ne smemo ni da zloupotrebljavamo emocije ili neznanje sagovornika”, podseća Petković.

Prema njenim rečima, zvaničnici često nerado komuniciraju sa novinarima jer se plaše reakcije svojih šefova, a zaduženi za komunikaciju sa medijima možda nemaju informacije ili nemaju dozvolu da ih „proslede”.

„Zvanične informacije su često spore, jer moraju da prođu proceduru provere i kontrole, što jeste izuzetno frustrirajuće za novinare jer nemaju informacije u tom trenutku, a nadležni možda ne mogu da ih saopšte zbog istrage koja je u toku, političkih i drugih razloga. Naše je da ih podsećamo i pitamo”, poručila je Petković.

U situaciji povaćenog nasilja novinari bi trebalo da imaju na umu da su građani direktne ili posredne žrtve i trebalo bi da budu odgovorni i urade sve što je u njihovoj profesionalnoj moći da građani ne postanu žrtve i novinarskog izveštavanja, dodala je.

(Magločistač, Foto: MUP Srbije)