Sledi li ukidanje državnih fakulteta?Prvo je stigla najava da će profesori fakulteta, umesto plate, dobiti krompir. Onda je preko noći usvojena Uredba o normativima i standardima uslova rada univerziteta i fakulteta, kojom je naučno istraživački rad profesora smanjen na pet sati sedmično, umesto dosadašnjih dvadeset. Shodno tome menja se i obračun plata, a kako zbog studentskih blokada nastave na fakultetima nema, mnogi profesori, koji su podržali i stali uz svoje studente, u martu su dobili značajno umanjene zarade.  

Pravnici kažu da usvojena uredba nema pravnog osnova i da nije u skladu sa Zakonom o visokom obrazovanju. Iako je u prvi plan javnosti stavljeno umanjenje zarada, profesori i profesorke fakulteta smatraju da se iza svega krije i dugoročni cilj – gašenje državnih fakulteta.

Nataša Simin i Sanja Belić, vanredne profesorke Prirodno matematičkog fakulteta u Novom Sadu i članice Slobodnog univerziteta u intervju za Storyteller govore o onome što vide kao moguće razloge i posledice  kažnjavanja fakultetskih profesora.

Sa kakvim pritiscima se suočavaju profesori i profesorke na fakultetima i da li ti pritisci urušavaju autonomiju univerziteta?
dr Sanja Belić: „U pokušaju da prekine studentske blokade fakulteta, Vlada Srbije i Ministarstvo prosvete su u poslednje dve nedelje primenili čitav niz nezakonitih represivnih mera na univerzitete. Jedna od tih mera je smanjenje plate univerzitetskim nastavnicima. Druga mera je izmena Uredbe o normativima i standardima uslova rada univerziteta i fakulteta, koja reguliše normu univerzitetskih nastavnika i odnos radnih sati posvećenih za izvođenje nastave i naučnoistraživački rad. Ova izmena Uredbe je poslužila Ministarstvu prosvete kao izgovor da smanji platu univerzitetskih nastavnika na svega 12,5% od ukupnog iznosa plate za mesece u kojima se nije održavala nastava.

Sve represivne mere koje se poslednjih dana primenjuju od strane Vlade na fakultete su atak na autonomiju univerziteta i pokušaj sprečavanja protesta i slobodnog izražavanja mišljenja, što su osnovna ljudska prava.“ 

Napisale ste i otvoreno pismo u kojem navodite da se zbog usvojene uredbe fakulteti veoma brzo mogu suočiti sa finansijskim kolapsom. Koliko je to realno i kako bi se to odrazilo na funkcionisanje fakulteta?
dr Nataša Simin: „Ne znam koliko je široj javnosti poznato, ali fakulteti su javne ustanove registrovane u APR-u i princip njihovog funkcionisanja se značajno razlikuje od srednjih i osnovnih škola. Iako je osnivač fakulteta država, oni se samo delom finansiraju iz budžeta, a delom iz sopstvenih sredstava. Plate nastavnika i saradnika su finansirane iz budžeta. 
Ukoliko Ministarstvo prosvete uplati fakultetima samo deo od 12.5% od ukupnih sredstava predviđenih za plate, a fakultet je kao pravno lice dužan da po zakonu isplati zaposlenima najmanje “minimalac”, razliku između dobijenih sredstava iz budžeta i minimalca mora da isplati iz sopstvenih sredstava. 

S obzirom da sopstvena sredstva na većini fakulteta nisu velika, fakulteti neće biti u mogućnosti da ispune ovu zakonsku obavezu, i već u roku od 2 meseca dolaze u finansijski kolaps. Tada se otvaraju mogućnosti za različite inspekcijske kazne i tužbe protiv fakulteta, što sve može kulminirati gašenjem ili ukidanjem fakulteta kao ustanove.“ 

Da li je cilj ove Uredba kratkoročno kažnjavanje akademske zajednice ili postoji dugoročni cilj? 
dr Sanja Belić: „Donošenje ovakve Uredbe se može tumačiti dvojako. S jedne strane, može se posmatrati kao kratkoročno kažnjavanje univerzitetskih nastavnika i saradnika kroz drastično smanjenje isplata zarade. S druge strane, ovo može dovesti do masovnog odlaska stručnog kadra sa fakulteta i prelaska u privredu (naročito u IT sektor), što vodi rušenju akreditacije fakulteta, jer su fakulteti akreditovani na osnovu specifičnog stručnog kadra. Ovo, udruženo sa finansijskim kolapsom, vodi neminovnom gašenju fakulteta kao ustanova.“ 

U svom pismu navodite još i da sledi zatvaranje, privatizacija i potpuni slom državnog univerzitetskog sistema i situaciju poredite sa državnim zdravstvom. U čemu se ogledaju sličnosti?
dr Nataša Simin: „Državno zdravstvo je tokom poslednjih godina značajno oslabljeno, prvenstveno zbog tzv. tranzicije iz državnog u privatno zdravstvo, koja se dešavala “spontano”, postepeno i nekako ispod radara javnosti. Naime, dok su ranije postojale samo lekarske ordinacije za privatnu praksu lekara, danas u svim gradovima Srbije postoje velike privatne i dobro opremljene klinike u kojima se mogu obavljati svi lekarski pregledi, dijagnostika i operacije.

Kako ove privatne klinike nude bolje uslove medicinskom osoblju od državnih, došlo je do velikog odliva medicinskog osoblja sa državnih klinika i svi smo danas svedoci koliki je nedostatak osoblja u državnom zdravstvu, kolike su liste čekanja i koliko su danas građani osuđeni da se leče u privatnim klinikama i sve plaćaju iz sopstvenog džepa (ukoliko imaju od čega da plate) iako su godinama uplaćivali državno zdravstveno osiguranje, koje je i dalje obavezno. Sve ovo je dozvolila država, koja uopšte ne brine o svojim građanima, već samo o privatnom kapitalu. 

Ista stvar će se desiti i sa visokim obrazovanjem na državnim fakultetima, i to vrlo uskoro, ako se vlast ne promeni. Zašto? Zato što je zatvaranje, privatizacija i potpuni slom državnog univerzitetskog sistema u interesu autokratskog i kriminogenog režima koji je trenutno na vlasti, i to iz više razloga. 

Prvo, državni univerziteti su veliki trošak za državu i njihovim gašenjem oslobodio bi se značajan deo sredstva u budžetu koji bi se mogao preusmeriti u druge svrhe pogodnije za malverzacije. Drugo, autokratama ne treba jaka akademska zajednica koju čine slobodni ljudi sa kritičkim mišljenjem. Oni su mu velika smetnja kao što se i u trenutnoj situaciji može videti.“     

Kako bi se privatizacija fakulteta odrazila na dostupnost i kvalitet visokog obrazovanja?
dr Sanja Belić: „Privatizacijom ili ukidanjem državnih univerziteta država sa demokratskim uređenjem ostaje bez svog temelja i jednog od osnovnih nosećih stubova. Ostaje samo prazna ljuštura kojom upravljaju interesi moćnih, dok građani postaju obespravljeni i zavisni. 

Zašto to kažem? Pa zato što zaposleni na privatnim fakultetima nemaju ni približan stepen slobode u izražavanju svog mišljenja kao zaposleni na državnim univerzitetima. Zavise od volje vlasnika fakulteta. Takođe, da bi se na privatnim fakultetima, koji tržišno posluju, postigao kvalitet u obrazovanju, potrebna je velika konkurencija, koja je jedini motiv zbog čega bi se kvalitet držao na visokom nivou. 

Do postizanja takve konkurencije u Srbiji koja je siromašna zemlja, malo je verovatno da će ikada doći. Mnogo je realnije da će postojati mnogo malih privatnih fakulteta koji će nuditi nizak kvalitet za visoku cenu. Time dolazimo u situaciju da će većina građana biti slabo obrazovana, što će direktno voditi malom broju stručnih ljudi sposobnih da pokreću i vode privredu, leče ljude, rade u obrazovanju itd. Sve ovo stavlja Srbiju u situaciju da bude nerazvijena zemlja pogodna za eksploataciju jeftine radne snage od strane stranih korporacija u najtežim industrijskim granama kao što je rudarstvo, hemijska industrija, industrija gume i sl.“     

Ko bi bili najveći gubitnici, a ko dobitnici ukoliko bi se ovaj scenario ostvario?
dr Nataša Simin: „Najveći dobitnici su u tom slučaju diktator i mala interesna grupa ljudi oko njega. Najveći gubitnici su svi ostali građani Srbije.“  

Kakva je uloga akademske zajednice u trenutnim okolnostima i kako ocenjujete odgovor akademske zajednice na postojeće izazove?
dr Sanja Belić: „Akademska zajednica, pored uloge u obrazovnom procesu i naučnoistraživačkom radu, ima i jednu veliku društvenu odgovornost i zadatak da prati šta se u društvu dešava i da ukazuje na sve anomalije i nepravilnosti koje mogu imati štetan uticaj na građane. Zato je potpuno prirodno da je akademska zajednica bila ta koja je pokrenula lavinu protesta protiv autokratskog korumpiranog sistema vlasti koji je odgovoran za nesreću koja se desila 1. novembra prošle godine u Novom Sadu. 

Akademska zajednica zbog toga trpi ogromne pritiske. Studenti kao deo te akademske zajednice i glavni nosioci pobune su izloženi najvećem pritisku. Zaposleni na državnim univerzitetima koji većinski podržavaju studentske zahteve i pomažu studentima u organizovanju protesta su takođe pod velikim pritiskom, što ih ne sme sprečiti da istraju u borbi za pravdu.“  

Da li u društvu postoji dovoljna svest o ozbiljnosti situacije i da li ima dovoljno solidarnosti?
dr Nataša Simin: „Studenti su uspeli da svojim akcijama probude iz “dubokog zimskog sna” veliki broj građana i da im vrate nadu da će Srbija ponovo biti demokratska zemlja u kojoj se primenjuju zakoni. Međutim, mislim da veliki broj građana nije svestan dubine krize u kojoj se Srbija nalazi i da je u “terminalnoj fazi bolesti” jako blizu konačnog uništenja. Pod tim mislim na uništenje zemlje slobodnih građana. 

Jer zemlja bez državnog obrazovanja i zdravstvenog sistema, u kojoj nema vladavine prava, kojoj su oduzeta sva javna dobra i prirodna bogatstva ne može biti zemlja slobodnih građana, već postaje zemlja robova. 

Zbog toga građani moraju hitno da shvate da ovo što se trenutno događa u Srbiji nije borba samo studenata i akademskih građana, već mora da bude borba svih. Sistem se neće srušiti sam od sebe. Ako sada ćutimo, izgubićemo sve za što su prethodne generacije borile i uspele da izgrade u ovoj zemlji, a budućim generacijama nećemo ostaviti ništa.“

Šta bi trebalo da bude sledeći korak?
dr Sanja Belić: „Sledeći korak je svakako politička artikulacija borbe, kako bi se smenio postojeći vladajući režim, kako bi se institucije pokrenule, a zatim postepeno izmenili štetni zakoni koje je trenutni režim doneo.

Međutim, ovo neće biti lako, režim će se do poslednjeg daha boriti da ostane na vlasti i zbog toga je neophodno da se svi delovi društva aktivno uključe u borbu.“ 

(Storyteller, foto: Autonomija)