U junu, ili julu 1958. stigli smo s mojim roditeljima i maminom mamom u logor, sabirni centar, u Pidingu. Piding je malo selo u Bavarskoj, na nemačko-austrijskoj granici, gde je oformljen tranzitni centar za prihvat izbeglica, prognanih i iseljenih. Mi smo došli iz Zrenjanina, koji su meštani u to vreme zvali Veliki Bečkerek, a u vreme mog rođenja, za vreme Nemaca, ime Zrenjanina je bilo Grossbetschkerek, gde su u vreme detinjstva mojih roditelja, trećina stanovnika bili Srbi, trećina Mađari, a trećina Nemci.

A, kako smo mi dospeli u Piding? Zbog našeg nemačkog imena, ili zato što smo se osećali Nemcima? Ili zbog toga što su moji roditelji mislili da nas u Zapadnoj Nemačkoj, Saveznoj Republici Nemačkoj (NSZK) čeka bolji život nego u Titovoj Jugoslaviji?

Svaki moj predak je mađarsko-nemačkog porekla. Moj otac je do sedme godine govorio samo nemački, a moja baka Mađarica je žarko želela da moj otac ide u mađarsku školu, da bi naučio mađarski. Tata je kasnije, kao trgovac, govorio mađarski, nemački i rumunski. Jednostavno, takav je bio red.

U Velikom Bečkereku i ja sam išao u mađarsku školu. U Zapadnoj Nemačkoj i u nemačku i mađarsku gimnaziju. Ovo poslednje je bilo iznenađujuće, kad sam bio pred maturom, u SR Nemačkoj su na nekoliko fakultetskih smerova uveli numerus clausus i samo sa izuzetnim rezultatom maturskog ispita mogao sam da računam na prijem na fakultet. Pošto mi je nemački u to vreme još uvek bio stran, morao sam da nadoknadim šest godina latinskog i četiri godine engleskog, jer sam se bojao da mi ocene neće biti dovoljno dobre za upis na fakultet. U mađarskoj školi nisam morao time da se bavim.

Moji roditelji su se, pre i za vreme II svetskog rata, uglavnom družili s Mađarima, ali krajem rata su biciklom hteli da pobegnu u Nemačku. Već su i zapakovali nekoliko važnih stvari, ali su na kraju ipak odlučili da ostanu. Odluka nije bila laka – već i zbog našeg nemačkog imena. Kasnije su pričali da su zbog toga ostali kod kuće, jer je komšija Srbin, čiji brat je bio partizan visokog ranga, garantovao da im se ništa neće desiti, jer su pod njegovom zaštitom. Sin nekadašnjeg komšije je i danas jedan od mojih najboljih prijatelja.

Moji roditelji su se, 1956, ipak predomislili i odlučili da idemo.Valjda je razlog tome bila mađarska revolucija ili izbeglički talas, a možda su čuli i o napretku nemačke privrede. Ali, u to vreme nije bilo lako iseliti se iz Jugoslavije u Nemačku, između dve zemlje nisu postojali ni diplomatski odnosi, a SR Nemačka je prekinula veze sa svim zemljama (osim sa Sovjetskim Savezom) koje su priznale Demokratsku Republiku Nemačku.

Oni Jugosloveni, koji su smatrali da imaju nemačko poreklo, mogli su da se odreknu jugoslovenskog državljanstva samo ako bi mogli da dokažu da će u Nemačkoj imati isti tretman kao i tamošnji Nemci. Dokaz o ravnopravnosti u Nemačkoj je izdavalo Ministarstvo za prognane i izbegle, ali ni to nije bilo dovoljno.

Jugoslovenske vlasti su zahtevale da tadašnji zapadnonemačko Političko predstavništvo, koji je, nakon raskida odnosa, zamenio beogradsko veleposlanstvo, takođe potvrdi da će oni koji žele da se isele imati jednak tretman sa Nemcima u Nemačkoj. Ovo nije bilo lako pribaviti, jer „predstavništvo nije primalo stranke“ – kako Tibor Varadi pominje u knjizi „Zokne na lusteru, život na koncu“.

Pored toga od jugoslovenskih vlasti je trebalo pribaviti izvoznu dozvolu za one proizvode koje je iseljenik hteo da ponese sa sobom. Pod ovakvim okolnostima opraštanje od jugoslovenskog državljanstva trajalo je dve godine. Na iseljeničkim papirima, u poslednjim redovima, pisalo je – „Smrt fašizmu, sloboda narodu!“

Tako smo dospeli u logor u Pindingu, gde smo proveli oko dva meseca. Odande smo dospeli u Rastatt, jedan drugi kamp, jer u logoru u mestu Karlsruhe nije bilo mesta. Roditelji i baka mogli su, tek posle više meseci čekanja, da se presele u Karlsruhe, gde je već živelo više porodica iz Velikog Bečkereka. Među njima Erich Szvojanovszki, koga su, valjda zbog starije sestre Alice, zvali Ocsi, a neki su ga zvali i Kliker. Njegova majka išla je u isti razred s mojom.

Ja sam mnogo kasnije dospeo u Karlsruhe, jer sam od jeseni 1958. do proleća 1959. u Beuronu, istočnom delu pokrajine Baden-Württemberg, u blizini izvora Dunava, učio nemački u jednoj specijalnoj školi, zajedno sa nemačkim đacima pristiglim iz Poljske, čije znanje nemačkog jezika je umnogome prevazilazilo moje. U manastiru u Beuronu prvi put sam dospeo u kontakt s Kinom, zahvaljujući jednom našem nastavniku nemačkog jezika, nekadašnjem svešteniku, koji je pobegao iz kineskog zatvora, gde su ga kao misionara zatvorili 1949. nakon proglašenja Narodne Republike Kine.

POVRATAK U LOGOR

Za šezdeset godina ni jednom nisam bio u Pidingu, ali u poslednje vreme sam osećao čežnju – makar to nazvali i nostalgijom za logorom.

Logor, naravno, nisam mogao da prepoznam. Samo sam se setio toga da smo u jednoj prostranoj hali dobili četiri kreveta, nakog čega su nam dali da jedemo, sledio je lekarski pregled i, razume se, američka tajna služba, CIA je ispitala moje roditelje. Sigurno ih je zanimalo šta znaju o bečkerečkim komunistima. Ali, moju sedamdesetogodišnju baku i mene, dete, nisu uznemiravali.

U Pidingu sam sada saznao da se u jednoj seoskoj kući postoji spomen-arhiva, gde se može naći ime svakog ko je bio u logoru. I naša imena, dakle, treba da su tamo. To sam saznao od jedne gospođice iz Pidinga u petak u podne na terasi kafeterije i jako sam se obradovao, ali, ispostavilo se prerano, jer je gospođica dodala: „… ali ko još ovde radi petkom popodne?“ Tako je izostao doživljaj pronalaska naših imena.

LJUDSKO SKLADIŠTE – POJAM UŽASA

Logor u Pidingu je bio prolazni logor, tranzitni tabor, koji je od skladišta municije pretvoren u logor za prihvat muškaraca. Sad je tek zapravo izašlo na videlo koliko mnogo značenja ima reč logor u nemačkom jeziku. Svako zna šta je užasna reč nacističkog nasleđa – Konzentrationslager (koncentracioni logor), kao i tome slične izraze: Kriegsgefangenenlager (logor za ratne zarobljenike), Zwangsarbeiterlager (radni logor), Arbeitserziehungslager ( logor za obuku radnika), NS Zwangsarbeiterinnenlager (nacionalsocijalistički ženski radni logor), Polizeiliches Durchgangslager (policijski prolazni logor), Vernichtungslager (logor smrti)…

Nisam, pak, znao da reč „lager“ znači i skladište, kao na primer Materiallager (skladište za materijal), Zwischenlager (prolazno skladište), Flüssigkeitslager (skladište za tečnosti), Gefahrlager (skladište za opasne metarije)… Ne bih ni da ređam dalje, ali znam još bar dvadeset vrsta „lagera“.

Vratimo se, ipak, u tranzitni logor Piding.

U septembru 1945. je vojno skladište u Pidingu preuređeno u tranzitni logor za izbeglice Flüchtlingsdurchgangslager. Četiri hale je Wermacht nekada uredio za negu bolesnih i ranjenih nemačkih vojnika. Tamo su bile i dve razrušene barake kao i nekoliko olupina železničkih vagona. Pored 150 ležećih boelsnika, tamo je bilo smešteno 4.500 izbeglca.

U Piding je 15. oktobra 1945. u prvom transportu stiglo 2.200 izbeglica. Nemački Crveni krst je obezbedio 12 vagona. Svakog pridošlog su DDT-om zaprašili protiv vašaka, pregledao ga je lekar, dali su mu toplu hranu i krevet. Posle toga su, s hranom za put, nekolicinu njih peške poslali u druge logore. Ni situacija s osobljem za negu nije bila sjajna. Za 248.885 izbeglica 1946. je stigla 281 pošiljka sa 660 tona osnovnih životnih potrepština.

U Piding su prvo stigli izbeglice i iseljenici, a potom i oni koji su dobrovoljno napustili Jugoistočnu Evropu, Jugoslaviju, Rumuniju i Mađarsku, najviše Austriju. Početkom 50-tih dnevno je stizalo na stotine Folksdojčera, uglavnom iz Jugoslavije. Zanimljivo je da su došli i potomci Nemaca iz Kine, iz provincije Šandong, koja je za vreme Prvog svetskog rata bila nemačka kolonija.

Kasnije su, one koji su dolazili u logor Piding, dočekivale spavaonice sa 30 kreveta, sa tuševima i dnevnim boravkom. Imali smo i čitaonicu, zabavište, ambulantu sa rendgen aparatom, čak i baraku za bogosluženje.

Uprkos tome za mnoge je život u logoru bio veliko razočaranje, naročito za one koji su, sredinom pedesetih godina, došli sa decom i morali nedelje da provode u tom primitivnom okruženju. Najverovatnije zbog toga jer je bilo poznato da je u Nemačkoj već krenuo privredni procvat, što je najčešće i bio istinski razlog za iseljenje.

Sve je to prošlost. Prvog jula 1962. zatvorili su tranzitni logor Piding, kroz koji je, za 17 godina, prošlo dva miliona izbeglica, prognanih i iseljenih.

Potomci tadašnjih izbeglica, prognanih i iseljenih do današnjeg dana održavaju porodične i druge veze sa nekadašnjom domovinom. Nemačka teniska šampionka Angelique Kerber je, posle pobede u Vimbldonu, izjavila da će odmah posle te pobede ići u Poljsku kod bake i deke.

Mesut Ösil, fudbaler, nije ni izbeglica, ni iseljenik, već je rođen u Gelsenkirchenu u Nemačkoj, ipak se, uprkos teškim kritikama, pojavljuje sa turskim predsednikom Redžepom Erdoganom, nekadašnjim fudbalerom.

U današnjem Pidingu, na mestu nekadašnjih baraka, video sam sasvim nešto drugo nego pre 60 godina: Lepe porodične kuće, stambene blokove, proizvodne hale. Tamo se danas nalaze poznata predzeća, kao što je Schowanek (drvna industrija), Chiba (proizvodnja rukavica) i Kiefel (mašinska industrija).

Ali u Pidingu u Ahornstrasse-Lindenstrasse, meštani taj deo grada još uvek zovu samo „lager“.

Messmann István (Prevod Branislava Opranović)