O ratnim zločinima u Srbiji se i dalje govori selektivno, politički akteri koji su trenutno na vlasti su isti oni koji su imali poziciju moći devedesetih, kada je region zapao u krvave sukobe. Odnos prema prošlosti kakav je u Srbiji, ocenjuju sagovornici, posledica je dugogodišnjeg veličanja jedne strane, nedostatka institucionalne volje za procesuiranje odgovornih i medijskog izveštavanja koje favorizuje isključivo jednu perspektivu rata.

Inicijativa mladih za ljudska prava objavila je izveštaj pod nazivom “Stanje poricanja – Srbija 2025: Ratni zločinci kao zaslužni građani”, koji analizira način na koji se u Srbiji govori o ratnim zločinima. U izveštaju se ukazuje da dominantni javni narativi i dalje ne obuhvataju sve žrtve ravnopravno, već se pažnja uglavnom usmerava na stradanje srpskog naroda, dok se zločini počinjeni nad drugim narodima često prećutkuju, relativizuju ili osporavaju.

Prema izveštaju, identifikovano je najmanje 110 primera poricanja ratnih zločina iz devedesetih godina od strane vlasti u Srbiji tokom 2025. godini.

Direktorka Inicijative mladih za ljudska prava Sofija Todorović ocenjuje da način na koji se u Srbiji govori o ratnim zločinima doprinosi produbljivanju ratnih trauma i održavanju podela u društvu. Kako navodi, u javnom prostoru i dalje dominira selektivan pristup žrtvama.

“Mahom se govori o jednoj etničkoj grupi žrtava, odnosno o ljudima srpske nacionalnosti, dok se drugi gotovo nikada ne pominju, a kada se i spomenu njihovo stradanje se relativizuje ili negira“, ističe ona.

U istraživanju se navodi i da predstavnici vlasti narative o genocidu u Srebrenici povezuju i sa aktuelnim dešavanjima, poput studentskih protesta i blokada, aludirajući na to da su studenti i opozicija na antisrpskoj poziciji. Todorović ukazuje na to da se genocid u Srebrenici u javnom diskursu veoma često poriče, uz izostanak prihvatanja njegove međunarodno utvrđene pravne kvalifikacije.

“Rezolucijom o Srebrenici građani su danonoćno zastrašivani, iako ona nije bila usmerena protiv Srbije, već je posvećena žrtvama i sećanju na njih. Gotovo da ne postoji predstavnik institucija iz vladajuće strukture koji nije negirao genocid u Srebrenici“, navodi ona.

Prema njenim rečima, iz takvog narativa proizašla je i teza o “genocidnom narodu“, iako je, kako podseća, odgovornost za zločine isključivo individualna.

“Iako je opšte poznato da je krivica individualna i da genocidni narodi ne postoje, ta teza se uporno ponavlja u javnosti i medijima“, kaže Todorović.

Ona upozorava da takav diskurs ima dugoročne posledice po društvo, posebno po mlađe generacije.

“Taj produženi poduhvat širenja mržnje oblikuje mišljenja i stavove ljudi, a posebno je opasan kada su to mladi ljudi“, zaključuje Todorović.

Čak i kada vlast govori o zločinima, izveštaj pokazuje da su česte prakse u kojima se izbegava kontekst, činjenice se prećutkuju, dok se glorifikuje “junaštvo u odbrani zemlje”.

Suosnivačica organizacije “Žene u crnom”, antiratna aktivistkinja i feministkinja Staša Zajović smatra da se u Srbiji ratni zločini potiskuju, a oni koji su osuđeni ili osumnjičeni za ratne zločine veličaju. Kako navodi, takav odnos prema prošlosti nije slučajan, već je posledica dugogodišnjeg izostanka političke volje da se sa zločinima iz devedesetih suoči na institucionalnom nivou.

“Pokazalo se da su se vratili akteri ratnih huškača i ideolozi rata iz devedesetih, koji su ubijali, mučili ili učestvovali u mašineriji rata i nasilja. Oni brišu sve tragove svojih zločina iz prošlosti na svim nivoima“, ističe ona.

Ona upozorava da se obrasci nasilja iz devedesetih godina nisu završili sa ratovima, već su se preneli u unutrašnje političke odnose. Tome doprinosi i činjenica da je tokom 2025. godine mapirano 46 izjava tokom zasedanja Narodne Skupštine u kojima se poriču ratni zločinci i relativizuju sudski utvrđene činjenice, navodi se u Inicijativinom istraživanju.

“Ta matrica rata, nasilja i nacionalističke agresije sada je usmerena na one koji drugačije misle u ovoj zemlji. Taj točak se neće zaustaviti dok ne postoji duboka svest o povezanosti zločina iz devedesetih i današnjeg nasilja“, ocenjuje Staša Zajović.

Dodaje i to da na takvo stanje utiče širi društveni kontekst u kojem se decenijama oblikuje javni prostor.

“Postoji čitava moralna, politička i kulturna klima koja truje javnost. Ta elita je još od početka devedesetih ratne zločine i opravdavala i slavila i proizvodila“, kaže ona.

Glavni nosioci ovakvih narativa su bili predstavnici vlasti i tabloidni mediji, kako se navodi u istraživanju Inicijative, a te prakse variraju od različitih izjava, preko gostovanja sa osuđenim ratnim zločincima, do ustupanja javnog prostora za promociju ratnih zločinaca i njihovih “podviga”.

Sociološkinja Senka Jankov smatra da je društvo i dalje duboko podeljeno kada je reč o prihvatanju odgovornosti za ratne zločine, ali ocenjuje da je javnost ipak bolje informisana nego pre deset ili dvadeset godina. Tome su, kaže, najviše doprineli nevladin sektor i nezavisni mediji, koji su ostali gotovo jedini dosledni u dokumentovanju činjenica i imenovanju odgovornih.

“Narativ zvaničnih medija je, naravno, potpuno suprotan i u njemu i dalje imamo stavove o Srbiji kao žrtvi zločina. Sa svakom novom informacijom ili odlukom, presudom iz međunarodnih institucija potencijalno se povećava i mogućnost da se o nekim događajima ili ličnostima progovori objektivnije i da se javnost suoči sa delima koje je neko činio u ime građana, a bez njihove saglasnosti”, ističe Jankov.

Govoreći o razlozima zbog kojih se društvo teško suočava sa zločinima iz devedesetih, sociološkinja ukazuje na decenije sistematski građenih predrasuda. Građanima je godinama stvarana jasna podela na “nas“ i “njih“, pri čemu su političke poruke bile pojačane snažnim emocijama, zbog čega ih je danas veoma teško razgraditi.

“Taj se narativ veoma sistematično prelivao na građane, iz zvaničnih medija i kroz istaknute pojedince, čak i intelektualce, da je došlo do potpune indoktrinacije. A indoktrinacija koja je praćena i filovana jakim emotivnim nabojem se veoma teško iskorenjuje”, kaže ona.

Dodaje da je upravo zbog toga svaka informacija koja je nudila drugačiju sliku događaja često bila doživljavana kao napad na državu ili narod.

“Ključna stvar koja je izostala nakon ratnih sukoba u bivšoj državi jeste izgradnja i podrška aktivnom građanskom društvu i kulturi sećanja, ovo su jedine dve snage koje društvo mogu ozdraviti i omogućiti da se stavi objektivna tačka na događaje iz prošlosti, jedine dve snage koje neće dozvoliti relativizaciju i reviziju istorije”, smatra Jankov.

Sagovornica Danasa upozorava da nacionalistički obrasci ni danas nisu nestali. Naprotiv, vlast i mediji, prema njenom mišljenju, i dalje insistiraju na narativu o Srbiji kao najvećoj žrtvi, dok se osuđeni ili osumnjičeni za ratne zločine često predstavljaju kao narodni heroji.

“Tema ratnih zločina kod nas se i dalje posmatra prvenstveno kroz emocije, a ne kroz činjenice. Upravo zato se emocijama najlakše manipuliše, što se danas posebno vidi kod mladih generacija koje nasleđuju iste obrasce razmišljanja”, kaže ona.

Predsednik Srbije u septembru 2025. godine obaveštava javnost da će osuđeni ratni zločinac Nebojša Pavković, na zahtev Srbije, biti prevremeno pušten na slobodu zbog lošeg zdravstvenog stanja. Sociološkinja Jankov ističe odluku da se general Nebojša Pavković sahrani u Aleji zaslužnih građana kao jedan od najupečatljivijih primera institucionalne revizije istorije.

„To nije samo odluka o jednom čoveku. To je poruka države da priznaje samo svoju verziju istorije. Na taj način ne rehabilituje se samo Pavković, već se relativizuje odgovornost svih ratnih zločinaca, koji se predstavljaju kao heroji i zaštitnici nacije”, zaključuje Jankov.

Pavković je pred Međunarodnim tribunalom za ratne zločine u bivšoj Jugoslaviji u Hagu, osuđen za zločine protiv čovečnosti, za deportaciju, prisilno preseljavanje, ubijanje i progon, kao i za kršenje zakona i običaja ratovanja tokom sukoba na Kosovu i Metohiji 1999. godine. Pavkovića je Haški tribunal februara 2009. godine osudio na 22 godine zatvora.

Glavni i odgovorni urednik Vremena Filip Švarm smatra da se u Srbiji već godinama sistematski gradi iskrivljena slika o ratovima devedesetih.

“Danas se ne govori o ratnim zločinima u Srbiji, govori se o ratnim zločinima nad Srbima, ali se ne govori o ratnim zločinima koji su počinili Srbi. Ako se to i pominje, onda se to obično relativizuje“, kaže on.

Prema njegovim rečima, istorijski revizionizam nije slučajan, već predstavlja politički projekat aktuelne vlasti, čiji su vodeći ljudi tokom devedesetih bili deo tadašnje radikalske politike.

“Današnji naprednjaci su tada bili radikali. Tada je Šešelj pretio zarđalom kašikom, Vučić govorio o ‘sto za jednog’. Danas pokušavaju da od tog perioda naprave zlatno doba Srbije, kao da su Srbi uvek bili u pravu i kao da nemaju nikakvu odgovornost za ono što se dogodilo”, zaključio je Švarm.

Trenutni predsednik Srbije Aleksandar Vučić tog 20. jula 1995. godine, na sednici Skupštine, kao poslanik Srpske radikalne stranke izjavio je: “Ubijte jednog Srbina, mi ćemo stotinu muslimana, pa da vidimo sme li međunarodna zajednica ili bilo ko drugi da udari na srpske položaje.”

U Srbiji se prošlost i dalje ne gleda kroz činjenice, već kroz tumačenja koja se menjaju u skladu sa političkim i društvenim interesima. Ratni zločini ostaju u senci selektivnog sećanja, u kom se jedne žrtve jasno vide, dok druge ostaju nevidljive ili sporne.

U istraživanju Inicijative se navodi i da se praksa poricanja ratnih zločina iz devedesetih godina u Srbiji ogleda i u grafitima mržnje, muralima ratnih zločinaca, huliganskim ikonografijama, emitovanjima šovinističkih pokliča i pesmama na javnim skupovima.

Između poricanja i relativizacije, između institucionalnih narativa i glasova civilnog društva, prostor za istinsko suočavanje sa devedesetima gotovo da ne postoji. Zato se, umesto jasne granice sa prošlošću, ona neprestano vraća u sadašnjost kao postojan odjek koji oblikuje način na koji mi kao društvo razumemo sebe i način na koji se kao društvo odnosimo prema drugima.

Milica Stevanović (Danas)