Ne živi se od spomenika, ali vjerujem da ima ljudi kojima je draga uspomena na dugogodišnjeg predsjednika zajedničke države. Ipak, ovo pitanje ne bi trebalo da izazove novu raspravu o prošlosti, jer takve debate predstavljaju problem za suvremenost.

Ovako aktuelnu crnogorsku polemiku o spomeniku Josipu Brozu Titu u Podgorici i na Cetinju za Pobjedu komentariše nekadašnji ministar vanjskih poslova Slovenije Ivo Vajgl.

Prije raspada SFRJ, Ivo Vajgl bio je dopisnik jugoslovenske novinske agencije Tanjug, a onda i portparol Saveznog sekretarijata inostranih poslova.

Nakon proglašenja državne nezavisnosti Slovenije, Vajgl postaje ambasador te zemlje u Švedskoj (1992-1996), zatim u Austriji (1998-2002), a onda i u Njemačkoj (2002-2004). Od 2009. do 2019. godine bio je član Evropskog parlamenta, izvjestilac EP za Makedoniju i izvjestilac iz sjenke za Crnu Goru (2014-2019), Srbiju i Hrvatsku. Važi za odličnog poznavaoca političkih prilika u regionu, a Crnu Goru, kaže, posebno voli.

– Dok sam bio izvestilac iz senke za Crnu Goru, Srbiju i Hrvatsku, izvestilac za Crnu Goui bio je gospodin Čarls Tenok, sa kojim sam odlično surađivao. Trudili smo se da harmoniziramo izveštaje; tim pre što smo obojica intimno imali pozitivan odnos prema Crnoj Gori, visoko cenili vašu kulturu i istoriju – kaže ambasador Vajgl.

Osvrćući se na učestale pokušaje revizije istorije u postjugoslovenskim državama, ambasador Vajgl kaže da je Slovenija davno završila sa tim vrstom debate.

– Ne postavljaju se novi spomenici, ali se ne skidaju niti menjaju nazivi ulica ili trgova koji nose ime nekadašnjeg predsednika Jugoslavije Josipa Broza Tita. To se pitanje ne otvara, to je zajednička istorija.

POBJEDA: Taj se period zajedničke istorije ili romantizuje ili se predstavlja kao najgore razdoblje u istoriji jugoslovenskih naroda. Ima li nešto što bismo mogli nazvati dobrim i korisnim zajedničkim nasljeđem?

VAJGL: Ima. To su vrednosti koje su poštovane u vreme zajedničke države. Govorim, na primer, o socijalnoj politici, o poštovanju različitosti u kulturi, u tradiciji, u jeziku naroda koji su živeli u toj državi. Ta se različitost smatrala bogatstvom, a ne uzrokom deoba. Zajedničko nasleđe mogla bi biti i spoljna politika Jugoslavije, države koja je teritorijalno možda bila mala, ali velika po svom uticaju u svetu. Zamislite da danas imamo neki tako snažan savez država kakav su bile nesvrstane, koje su se protivile podeli sveta na dve velike sile.

POBJEDA: Srbija se dugo trudila da se pozicionira kao nasljednica upravo te politike Titove Jugoslavije. Kako Vam to djeluje?

VAJGL: Nema mesta poređenju današnje vanjske politike Srbije sa vanjskom politikom Jugoslavije.

POBJEDA: Zašto?

VAJGL: Moj dojam o ,,fenomenu Aleksandar Vučić“ i nastupima predsednika Srbije na domaćoj i međunarodnoj sceni nije se promenio još od njegovog ulaska u te vode. O tome sam govorio i dok sam, kao jedan od izvestilaca Evropskog parlamenta za Srbiju, boravio u Beogradu. Najzad, i sa Vučićem sam često otvarao ove teme. U njegovom načinu razumevanja politike ima mnogo retrogradnih ideja, rđavog stila; neretko je groteskan način na koji vodi politiku svoje države. Kod dela građana Srbije Vučić očito i dalje uživa izvesnu podršku; možda i zato što u rukama ima dovoljnu moć da suzbije svaku njihovu sumnju u to što govori i u politiku koju vodi. Mislim da je to politika iskonstruisanih, alternativnih istina, što je tek deo onoga što zabrinjava. Taj populizam u sebi sadrži mnogo toksičnog.

Kada je reč o vanjskoj politici, Vučićevo slikanje sa odabranim političarima, sa onima od kojih zna da će dobiti aplauz i koji dolaze iz država za koje građani Srbije verovatno nikada nisu ni čuli, nema nikakvog značaja. To nisu realni interesi države čiji je Vučić predsednik.

POBJEDA: Predsjednik Srbije često srijeće i predsjednike velikih evropskih država. Tokom aktuelne pobune u Srbiji, kada je, tvrde opozicioni lideri, režim u Beogradu upotrijebio zvučno oružje, srpskog predsjednika je veoma srdačno primio predsjednik Francuske Emanuel Makron. Kakva je to poruka?

VAJGL: Reč je o veoma lošoj slici i veoma lošoj poruci upućenoj građanima i Srbije i Francuske. Više puta sam, i kao poslanik Evropskog parlamenta, javno osudio jeftin i površan način na koji evropski političari vode diplomatiju i upozorio da lažno prijateljstvo koje se demonstrira – sva ta teško podnošljiva ljubljenja i grljenja – često deluje banalno. Možda je cilj da oni koji ih posmatraju steknu dojam kako smo svi unutar Evropske unije zapravo prijatelji, kako nema različitih interesa, različitih politika ili zakulisnih borbi. Naravno, realnost je drugačija: svet karakteriziraju upravo borbe za vlastite interese, neretko na štetu drugih. U tom smislu, protokolarna pažnja koju zvaničnici povremeno demonstriraju u evropskim institucijama i državama članicama EU ne koristi ni evropskim interesima, ni interesima Srbije. Jer ako vi neprekidno pokazujete da je neki diktator – a Vučić je diktator – kod vas dobro primljen, to onda znači da su vam ideje i politika koju on vodi prihvatljive. Uključujući sedenje na više stolica.

Vučič je lažni evropejac, kome su strane evropske vrednosti. Njegove ideje slične su idejama i politikama nekih stranaka unutar EU, od čijih bi se politika trebalo plašiti.

POBJEDA: Čijim idejama?

VAJGL: Idejama Alternative za Nemačku (AfD). Pojava krajnje desne, ksenofobne, razbijačke stranke nije nešto što bi, u ime opšte demokratije i njenih standarda, trebalo tolerirati. Proteklih dana je u Nemačkoj napravljen korak koji vodi ka marginalizaciji, čak i zabrani AfD-a, što podržavam.

POBJEDA: Američki državni sekretar Marko Rubio kritikovao je njemačke vlasti zbog odnosa prema neonacističkom AfD-u, optuživši ih da ukidaju demokratiju.

VAJGL: Unutrašnja situacija u Americi sigurno je jedna od najintrigantnijih tema u svetu. Proteklih dana razgovarao sam sa istaknutim intelektualcima iz SAD, sa američkim diplomatama koji su se, stupajući u taj poziv, zakleli da će braniti demokratske vrednosti. Svi su izuzetno zabrinuti za stanje demokratije u njihovoj zemlji. Amerika je danas država u požaru, čija vlast pokazuje unutrašnju nesposobnost da poštuje tradicionalne vrednosti američkog društva – Ustav, demokratiju i sl. Istovremeno, ona nastoji da svoje radikalne poglede nametne drugim državama u svetu. Zato podržava ekstremnu desnicu, zato se Donald Tramp tako rado sreće sa njenim liderima poput italijanske premijerke; zato se, najzad, nova američka administracija javlja kao zaštitnik svih desnih ekstremista i ksenofoba u Evropi. Sreća je da se američko društvo budi. Studenti, profesori, sudije se, baš kao i u Beogradu, aktivno suprotstavljaju Trampovoj politici. Tramp je prolazan i u budućnosti će imati više problema zbog svojih spektakularnih potpisivanja dekreta, čime je zamenio uobičajni način vladanja američkih predsednika. Nažalost, Tramp ima sve simptome neuravnoteženog čoveka.

Na drugoj strani, EU bi morala da podupre sve one u Evropi koji veruju u zajedničke vrednosti, koji su stvarne demokrate i koji žele demokratsku i naprednu državu, a ne autoritarni sistem kakav nude Vučić i njegovi saveznici.

POBJEDA: Ko su saveznici predsjednika Srbije? Vidjeli ste da je, uprkos upozorenjima Brisela, srpski predsjednik otputovao u Moskvu kako bi prisustvovao proslavi predsjednika Putina.

VAJGL: I kao evropski parlamentarac, uvek sam od svojih kolega tražio da uvaže tradicionalne veze Srbije i Rusije.

POBJEDA: Političke i diplomatske veze Crne Gore i Rusije gotovo su vijek i po duže od veza Srbije i Rusije. Ipak, za razliku od Srbije, Crna Gora je svoju vanjsku politiku uskladila sa politikom EU i, zbog agresije na Ukrajinu, uvela sankcije Rusiji. Da li je, dakle, onda riječ o ,,tradicionalnim vezama“ ili o svjesnom izboru evropskih vrijednosti i evropskog puta?

VAJGL: Crna Gora se nikako ne može jednačiti sa Vučićevom Srbijom. Brisel je pozitivno ocenio privrženost Vlade Crne Gore koja je tu odluku donela saglasno vrednostima EU. Uostalom, Crna Gora je i zbog dosledne vanjske politike dobila status kandidata za članstvo u EU. Danas sa priličnom zabrinutošću pratim unutrašnje prilke u Crnoj Gori i pokušaje mešanja Srbije u unutrašnje stvari Vaše zemlje. Taj deo Vučićeve politike usmeren ka susednim državama u kojima žive Srbi veoma je zabrinjavajući i može da vodi u konflikte i zaoštravanja. Nažalost, u EU ni to nije dovoljno dobro procenjeno. Potencijal štete koju je takva ultranacionalistička politika prema susedima u stanju da izazove – a to jednako važi i za Vučićevu politiku prema Bosni i Hercegovini i Severnoj Makedoniji – veoma je jasno potvrđen prilikom nedavnog susreta partrijarha srpskog Porfirija sa Vladimirom Putinom u Moskvi. To su opasne stvari o kojima bi se u Briselu, kao i državama i glavnim gradovima EU, moralo povesti računa. Posebno bi o tome trebalo da razmisli službeni Pariz, koji Vučiću često prostire crvene tepihe dobrodošlice.

Moram da kažem da je na moju toleranciju odnosa Srbije prema Rusiji umnogome uticao početak ruske agresije na Ukrajinu. Naime, tradicionalne veze negovane vekovima unazad danas ne mogu biti alibi za političko savezništvo sa državom koja je izvela brutalnu i neprihvatljivu agresiju na susednu zemlju. Srećom, Putin nije Rusija. Posle Putina će doći drugi, a Rusija će i tada biti tamo gde je.

POBJEDA: Kad već pominjete glavne gradove država EU, što je sa Ljubljanom? Zašto gradonačelnik Zoran Janković podržava predsjednika Srbije i politiku režima u Beogradu koju kritikujete?

VAJGL: O toj su temi u Sloveniji vođene veoma burne diskusije, a vest o podršci Jankovića Vučiću bila je jedna od prvih vesti u slovenačkim medijima. Sam se, naravno, pridružujem kritici Jankovićeve politike prema Vučiću, kao i njegovih veza sa delom dubioznih srpskih tajkuna, koji se poslednjih godina često pojavljuju kao investitori u Sloveniji. Do pre dvadeset godina, u Sloveniji nismo imali mafiju, pucanja i ubijanja po ulicama; danas ih imamo i, nažalost, veliki deo njenih pripadnika, oni koji ih podržavaju i povezuju, vode do Srbije. Zato je Jankovićeva ekstravagantnost u smislu blikosti sa Vučićem u Ljubljani naišla na veoma oštre kritike, čak i prosvjede.

POBJEDA: Javnost u Sloveniji podržala je studentsku pobunu?

VAJGL: Naravno. To što su studenti pokrenuli od epohalnog je značaja za Srbiju, posebno imajući u vidu da tu odavno nije reč o izoliranom revoltu mlade generacije, nego o opštoj građanskoj pobuni protiv Vučićevog nedemokratskog režima, za koji se vezuju korupcija, pritisci na medije, manipuliranje javnim mnjenjem… Nisam iznenađen što je pre nekoliko meseci, dok je još držao stvari pod represivnom kontrolom, Vučić obećavao raspisivanje vanrednih parlamentarnih izbora, a što danas taj studenski zahtev odbija. A odbija ga jer ga se plaši. Putin se, na primer, ne plaši izbora; budući da drži sve pod kontrolom, može ih raspisivati svakog dana. Vučić je, pak, svestan da više nema moć koju je imao. Oduzeli su mu je studenti, koji predvode rudimentarni proces demokratizacije društva. Sa druge strane, gadi mi se način na koji Vučić organizira svoje podanike, o čemu svedoči piknik u centru Beograda, ispred Skupštine. To je ruglo, koje je svoj vrhunac doživelo 15. marta, kada je režim upotrebio zvučni top i na taj način pokušao da uplaši slobodne građane Srbije.

Mislim da je na evropskom nivou porasla svest o tome da EU mora podržati pobunu mlade generacije u Srbiji, koju su već podržali građani i Srbije i regije.

POBJEDA: Region se nadao da bi nova komesarka EU za proširenje Marta Kos, koja dolazi iz Slovenije, mogla bolje da razumije političke prilike na Zapadnom Balkanu i ubrza put ka EU onim državama regiona koje to žele. Imaju li ove nade utemeljenje?

VAJGL: Mislim da imaju. Marta Kos dobro poznaje prilike na Balkanu, ali je evidentno da nema veliko iskustvo u tom poslu. Pre svega, neophodna bi joj bila opreznost kada je reč o javnim istupima, ocenama i izjavama. Javno sam komentirao njen susret sa Vučićem u Briselu i mislim da je važno to što je kasnije korigirala neke svoje stavove. Ohrabruje što je prilikom nedavne posete Beogradu i Novom Sadu jasno dala do znanja kakvu Srbiju podržava i ko može da računa na njenu pomoć. U tom smislu, dok je Marte Kos, region je u dobrim rukama.

POBJEDA: Novoizabrana komesarka Marta Kos najprije je posjetila Crnu Goru, a onda i ostale države regiona. Pripisujete li neiskustvu ili nedovoljnoj pripremljenosti to što je komesarka Kos proruskom predsjedniku crnogorske Skupštine rekla da je zadatak njihove generacije da Crnu Goru uvedu u EU?

VAJGL: Jedno su izjave koje imaju svoju kurtoaznu vrednost, a drugo one koje se daju da bi se izrazio politički stav. Naravno, gošća iz Brisela nije birala predsednika parlamenta ili Vlade Crne Gore i siguran sam da je, pre dolaska u Podgoricu, dobro pripremljena o tome ko je gde i ko je što. Mislim da je važno to što je Marta Kos ocenila da je Crna Gora napravila ozbiljne korake u pravcu EU, prethodno pristupivši NATO kao odbrambenom vojnom savezu.

POBJEDA: Upravo je ta ocjena komesarke Kos zabrinjavajuća, ali… Kako vidite ulogu Slovenije u podsticanju Crne Gore i ostatka Zapadnog Balkana na putu ka EU? Pitam i zbog toga što je bivši predsjednik Slovenije Boris Pahor nedavno afirmisao ideju Otvorenog Balkana. Je li Slovenija tradicionalno na (veliko)srpskoj strani?

VAJGL: Ne, nije. Pre će biti da je problem u političaru koga spominjete. Naravno da imam mišljenje o Pahorovim nastupima, posebno u BiH i u Severnoj Makedoniji, ali bih Vas možda mogao umiriti ako kažem da gospodin Pahor nema veću ulogu u političkom životu Slovenije, u definisanju njene politike i uticaju na javno mnjenje. Mislim da je bivši predsednik svoje iskustvo i godine koje je proveo na najvažnijim funkcijama u Sloveniji pokušao kapitalizirati dobijanjem neke važnije međunarodne funkcije na Balkanu. Prema informacijama koje imam, nije mu pošlo za rukom i to upravo zbog površnih izjava i pogleda koje je demonstrirao na određenim konferencijama.

Kad je riječ o pomoći Slovenije, verujem da su interes i namera političkih struktura u tom smislu nesporni i da je Slovenija, kroz različite vidove ne samo političke, nego i stručne podrške, uvek pokušavala podstaći evropske težnje država Zapadnog Balkana. Da li je taj angažman bio dovoljan, intenzivan i kredibilan, o tome možemo razgovarati. Lično mislim da Slovenija nije u dovoljnoj meri iskoristila potencijal koji je imala kroz poznavanje problema i karakteristika zemalja nastalih raspadom nekadašnje zajedničke države. U tom smislu, iako ne mogu reći da je to bila veoma uigrana, veoma homogena politika, siguran sam da se niko u Sloveniji nije ogrešio o princip da mora biti zagovornik i da mora promovirati pomoć i podršku državama nekadašnje Jugoslavije.

EU je ekonomski gigant, a politički patuljak

POBJEDA: Koliko je na porast desnice u Evropi uticala nesposobnost liberalnih i socijaldemokratskih vlada, a koliko pokušaji sa strane da se EU destabilizuje i destruira iznutra?

VAJGL: Evropske političke snage levo od centra su, zajedno sa svojim partnerima, potcenile uticaj globalnih promena u svetu – od klimatskih do socijalnih i političkih. Svi se teško snalazimo u tim promenama, što se kod tzv. običnih ljudi reflektira kao strah. Ljudi se plaše neizvesnosti, na koju vlasti obično nemaju odgovor. Zato se birači okreću onima koji nude jednostavne i lake odgovore. Za krajnju desnicu karakteristično je da ima demagoški odgovor na svako pitanje. Taj odgovor može biti više ili manje glup, ali je svakako većini ljudi prihvatljiv. Tim pre što demagozi i populisti govore jezikom koji većina ljudi razume.

Sa druge strane, u svom razvoju nakon Drugog svetskog rata, Evropa se više okretala svojim tradicionalnim, konzervativnim vrednostima i prednostima nego što je nastojala držati korak sa novim tendencijama. Zato ljudi misle da su desni populisti valjana alternativa. Ovi za koje smo glasali nemaju rešenje za probleme koja nas pritiskaju; možda imaju ovi drugi, tako rezonuje većina.

Svoje prste u toj igri oduvek imaju velike države, pre svega SAD, koje nikada nisu bile zainteresirane za napredak Evrope, izuzev ako Evropa ne podržava njihove geostrateške i ekonomske ciljeve. Na globalnom planu, Evropa se uvek nudila ispod realne cene, zato nikada nije postala relevantan globalni igrač. EU je ekonomski gigant, a politički patuljak. Tako smo živeli nekoliko decenija. E, sada bi trebalo – trenutak je povoljan i zbog stava Amerike prema Evropi – da se EU konačno konstituiše. A ne može se konstituisati po uzoru na američku praksu – neke ,,sjedinjene evropske države“ i sl.

POBJEDA: Nego?

VAJGL: Uvek će to biti unija različitih država, različitih kultura, jezika, pa i različitih političkih i ekonomskih interesa. Između tih krajnosti bi trebalo pronaći zajednički jezik i zajedničke vrednosti. To je epohalno važan zadatak. Nadam se da je konačno učinjen prvi korak.

Štampa je prije tri decenije bila slobodnija

POBJEDA: ,,S obzirom na to da sam i sam nekada bio novinar i da sam i živeo u Beogradu, mislim da je pre trideset godina ovde bilo možda više kreativne i slobodne štampe, nego što je danas ima u Srbiji“, rekli ste prije nekoliko godina. Kako to objašnjavate?

VAJGL: I dalje to mislim. Beograd je bio evropska metropola kulturne, medijske i stvaralačke slobode. Aleksandar Vučić je sve to ugušio. Danas je turbo i pseudonacionalna muzika, baš kao nastupi i idoli koji uz njih idu, obrazac poželjne kulture. Verujem da studenti koji danas traže promene u Srbiji veoma dobro znaju što je sloboda, što je kultura i kakvu kulturu žele. Zato bi EU morala jače podržati slobodu medija i slobodu kulturnog i umetničkog stvaralaštva u Srbiji.

Tamara Nikčević (Pobjeda, foto: Wikimedia)