U najnovijem Mostu Radija Slobodna Evropa razgovaralo se o tome da li je projekat suočavanja s istinom o ratovima devedesetih godina prošlog vijeka na Zapadnom Balkanu, u koji je međunarodna zajednica uložila ogroman trud i sredstva, doživio poraz.

Sagovornici su bili dva istoričara – Husnija Kamberović, profesor moderne istorije na Filozofskom fakultetu u Sarajevu, i Milovan Pisarri, direktor Centra za primenjenu istoriju iz Beograda.

Bilo je riječi o tome da li o propasti tog projekta najbolje svjedoči žestoki otpor koji je u Republici Srpskoj izazvala odluka Valentina Incka, Visokog predstavnika za Bosnu i Hercegovinu, da se u krivični zakon unese odredba kojom se kažnjava negiranje genocida i veličanje ratnih zločinaca, zašto je lažna tvrdnja rukovodstva Srbije i Republike Srpske da se presudom međunarodnih sudova o genocidu u Srebrenici cijeli srpski narod proglašava genocidnim i koliko takvim tvrdnjama ide na ruku izjava Bakira Izetbegovića o “genocidašima” u Republici Srpskoj.

Razgovaralo se i o tome kolika je validnost zaključaka takozvane nezavisne međunarodne komisije o Srebrenici, koju je formirala Vlada Republike Srpske, u kojima se tvrdi da u Srebrenici nije bilo genocida i da nije ubijeno više od 3000 Bošnjaka, mahom zarobljenih vojnika, kao i o tome da li je Srbija bila bliže priznavanju istine o genocidu u Srebrenici dok je na vlasti bila Demokratska stranka.

Omer Karabeg: Koliko smo daleko od suočavanja sa istinom o zločinima počinjenim u ratovima devedesetih godina najbolje se vidjelo ovih dana kada je visoki predstavnik za Bosnu i Hercegovinu Valentin Incko naložio da se u Krivični zakon Bosne i Hercegovine unese odredba kojom se zabranjuje i kažnjava negiranje genocida i veličanje ratnih zločinaca.

Ta odluka je izazvala toliko ogorčenje u Republici Srpskoj da su lideri svih političkih stranaka odlučili da ne učestvuju u radu institucija Bosne i Hercegovine, što je državu uvelo u duboku krizu.

Da li to pokazuje da smo ponovo tamo gdje smo bili prije dvije i po decenije i da su svi napori da se prizna i prihvati istina bili uzaludni?

Husnija Kamberović: Ja bih rekao da to pokazuje da nismo daleko otišli, ali nismo baš tamo gdje smo bili prije dvije i po decenije jer ipak smo se makar malo pomjerili. Mnogi u Republici Srpskoj priznaju da su se desili zločini a neki čak, doduše malobrojni, priznaju da je počinjen zločin genocida. Nažalost, to su malobrojne skupine, ali one ipak postoje i više ih je nego prije dvije i po decenije. A ove reakcije Dodika i lidera iz Republike Srpske na Inckovu odluku pokazuju da je još uvijek moguće manipulirati narodom tako što se koriste poluinformacije i sije strah.

Milovan Pisarri: Kad govorimo o grupama koje priznaju da su se dogodili ne samo zločini nego i genocid, reč je prvenstveno o aktivistima iz nevladinog sektora i pojedincima iz akademskom sveta. Nema tu političkih stranaka.

Njihov zadatak je veoma težak jer se suprotstavljaju nacionalizmu koji negira zločine i genocid. I što je jako važno, te grupe jako dobro sarađuju na regionalnom nivou, ali to nije vidljivo jer su mediji u rukama onih koji drže vlast.

Zamka

Omer Karabeg: Da li je najveća prepreka priznavanju genocida zamka koju vrlo uspešno koriste rukovodstva Srbije i Republike Srpske? Oni tvrde da je odlukama Međunarodnog suda pravde i Haškog tribunala o genocidu u Srebrenici cijeli srpski narod proglašen genocidnim, mada se u presudama isključivo govori o odgovornosti pojedinaca.

Međutim, uz pomoć neprekidne propagande oni su, čini mi se, uspjeli da ubijede Srbe u Republici Srpskoj i u Srbiji da neko želi da ih proglasi genocidnim narodom.

Husnija Kamberović: To je tačno. Političke elite u Srbiji i Republici Srpskoj, a u tome ne zaostaju ni druge nacionalne elite, uspjele su, kad je riječ o zločinama i genocidu, napraviti negativnu sliku o presudama međunarodnih sudova. A te presude su potpuno drugačije od onoga što o njima govore rukovodstva Srbije i Republike Srpske. Sve te presude individualiziraju zločine, svode ih na konkretne počinitelje ili skupine kao što su vojska i policija Republike Srpske. One u suštini skidaju odgovornost sa srpskog naroda.

Milovan Pisarri: Reč je o opštoj manipulacija koja se uglavnom sprovodi kroz medije, pre svega kroz tabloide koji non-stop šire lažne vesti. Nažalost, te tabloide čita dosta ljudi.

Zahvaljući medijima rukovodstvo Srbije je poslednjih godina uspelo da definitivno diskredituje sve ono što su uradili Haški tribunal i Međunarodni sud pravde. Uspeli su da ubede ljude da te međunarodne institucije rade po nalogu onih koji žele da srpski narod proglase genocidnim. Sve to podseća na teoriju zavere. Tako da u Srbiji postoji opšte nepoverenje prema tim sudovima.

‘Genocidaši’

Omer Karabeg: Koliko Vučiću i Dodiku u njihovoj tvrdnji da se presudama o genocidu srpski narod proglašva genocidnim pomažu izjave nekih bošnjačkih političara, poput izjave Bakira Izebegovića, lidera Stranke demokratske akcije, koji kaže “da bi radije umro nego dopustio da genocidaši zavladaju Republikom Srpskom“.

On je, doduše, kasnije rekao da niko nema pravo da entitet i narod nazivati genocidnim, ali je njegovu predhodnu izjavu o “genocidašima” rukovodsatvo Republike Srpske jedva dočekalo.

Husnija Kamberović: Da je htio umrijeti, Izetbegović je mogao poginuti u borbi 1992 -1995 i postati šehid, ali nije. Njegova izjava o “genocidašima” je populistička i pomaže Vučiću i Dodiku da opravdaju svoj diskurs o ratu.

Niko ne voli da mu se kači epitet genocidnog naroda. Znamo kako je to bilo osamdesetih godina kada se iz Srbije širila nacionalistička propaganda o Hrvatima kao genocidnom narodu. Uvijek je važno naglašavati da je genocid kvalifikacija zločina, a ne naroda.

Ne može se prestati pričati o genocidu. Ali se to ne može koristiti kao sredstvo da se nameće hipoteka čitavom narodu. Uostalom, činjenica je da se ni u jednoj presudi, ni u jednoj rezoluciji, koja je posljednjih mjeseci usvojena u parlamentima nekih balkanskih država, ne nameće hipoteka genocidnosti čitavom narodu. Zločin se individualizira i time se skida hipoteka.

Milovan Pisarri: Mislim da je izjava gospodina Izetbegovića bila više okrenuta biračkom telu u Federaciji Bosne i Hercegovine nego narodu i vlastima u Republici Srpskoj. Takve izjave često čujemo u regionu i one služe utvrđivanju vlastitih pozicija u biračkom telu. Nedavno je premijer Kosova izjavio da će Kosovo tužiti Srbiju za genocid. I ta izjava više je namenjena biračima na Kosovu nego Srbiji ili međunarodnoj zajednici.

‘Nezavisna’ komisija

Omer Karabeg: Vlast Republike Srpske ne samo što negira presude međunarodnih sudova o genocidu nego je prije dvije godine formirala komisiju koja se zove Nezavisna međunarodna komisija za istraživanje stradanja svih naroda u srebreničkoj regiji u periodu 1992-1995. godine.

Na njenom čelu je izraelski istoričar, profesor Gideon Greif, a članovi su iz Austrije, Njemačke, Nigerije, Japana, Kine, Italije, Sjedinjenih Američkih Država, Australije i Srbije. Među njima ima forenzičara, advokata, novinara, ali nije jasno da li je iko osim Greifa istoričar. Jula ove godine ta komisija je saopštila da se u Srebrenici nije dogodio genocid i da je tamo pogubljeno ne više od 3000 Bošnjaka i da su to bili zarobljeni vojnici i nekoliko stotina civila. Koliko su relevantni zaključci te komisije?

Husnija Kamberović: Izvještaj te komisiji je ogroman. Moram priznati da sam ga samo djelimično čitao, ne u cijelosti. Zadatak te komisije bio je da poništi izvještaj komisije za Srebrenicu iz 2004. godine koju je formirala Vlada Republike Srpske.

Taj izvještaj je rezultirao poznatom izjavom tadašnjeg predsjednika Republike Srpske Dragana Čavića da događaji u Srebenici predstavljaju crnu stranicu srpske istorije.

Ta komisija je većim dijelom bila sastavljena od domaćih istoričara i ponudila je bolje rezutate nego takozvana Nezavisna međunarodna komisija čiji je izvještaj o Srebrenici na tragu izvještaja o stradanju Srba u Sarajevu koji je ta komisija objavila aprila ove godine. Suština oba izvještaja je pokušaj relativizacije zločina u Srebrenici i Sarajevu.

Inače, ja nisam pristalica vladinih “nezavisnih” komisija. Postoje sudovi koji trebaju istraživati razne aspekte rata i izricati kazne za počinitelje zločina, a postoje i akademska istraživanja koja moraju biti slobodna. Ona mogu biti ograničena jedino metodologijom naučnih istraživanja. Rezultati takozvane Nezavisne međunarodne komisije otežavaju dalja istraživanje o događajima u Srebrenici i usmjeravaju ih u krivom pravcu.

Milovan Pisarri: Nažalost, ti zaključci su jako važni za biračko telo vladajućih stranaka kako u Republici Srpskoj tako i u Srbiji. Na primeru te komisije jako dobro se vidi kako funkcioniše manipulacija.

Članovi te komisije su iz raznih zemalja da bi joj se dao međunarodni karakter. Na njenom čelu je profesor Gideon Greif iz Izraela. A čim se pomene Izrael odmah se asocira na holokaust. Tamo su najveći stručnjaci za holokaust i genocid, pa kad neko iz Izraela kaže da se u Srebrenici nije dogodio genocid – to je stvarno tako.

Gideon Greif se nije prvi put pojavio na ovim prostorima. On je pre nekoliko godina došao u Srbiju i napisao ogromnu knjigu o Jasenovcu. Mislim da je to bio državni projekt. Ta knjiga je prepuna manipulacija. U njoj se govori o 700.000 srpskih žrtava u Jasenovcu što negiraju sva ozbiljna naučna istraživanja. On je tada ustvari dobio zadatak da potvrdi srpski mit o Jasenovcu, a pre dve godine dobio je novi zadatak – da bude na čelu komisije koja će da negira genocid u Srebrenici.

Omer Karabeg: Čini se da je od negiranja zločina veći problem veličanje ratnih zločinaca. Ratni zločinci u Republici Srpskoj dobijaju državna priznanja, a u pojedinim gradovima tog entiteta mogu se vidjeti murali sa likom Ratka Mladića, dok navijači na fudbalskim utakmicama u Srbiji slave Mladića kao heroja. Reklo bi se da je mit o Mladiću kao heroju dosta raširen među mladim ljudima. Da li je to posljedica sistema obrazovanja?

Husnija Kamberović: Da. Obrazovni sistem je zatajio. Taj sistem se oblikovao u skladu sa politikama etničkih elita koje upravljaju našim državama posljednjih tridesetak godina. Mladi svijet koji se danas zanosi Mladićem i veliča ga kao heroja ne razumije šta je zapravo Ratko Mladić napravio. Inače, mislim da mit o Mladiću neće drugo trajati. Mladićeva priča je završena.

Indirektno priznanje

Omer Karabeg: Može li se reći da je Srbija bila bliže priznavanju istine o onome što se dogodilo u Srebrenici dok je Demokratska stanka bila na vlasti? Podsjetio bih da je Radio-televizija Srbije 2001. godine prikazala BBC-ijev dokumentarni film o Srebrenici. Film se zvao “Krik iz groba“.

Sjećam se kako je javnost u Srbiji bila užasnuta kada se 2005. godine pojavio snimak, koji je široko emitovan, kako pripadnici paravojne jedinice Škorpioni streljaju šest mladića iz Srebrenice. Skupština Srbije je 2010. godine usvojila Deklaraciju o Srebrenici u kojoj se, istina, ne pominje genocid, ali se indirektno priznaje. Međutim, nakon Vučićevog dolaska na vlast takve su stvari postale nezamislive jer je krenula kampanja negiranja genocida.

Milovan Pisarri: Tada je bila drugačija atmosfera. Napravljeni su veliki koraci. Deklaracija iz 2010. je itekako važan korak. Ona je doneta 15 godina nakon Srebrenice, a danas 26 godina nakon genocida dalji smo od njegovog priznavanja više nego ikad.

Ne treba zaboraviti da se iza fasade Srpske napredne stranke kriju oni isti ljudi koji su 1990. godine imali itekako važnu ulogu u širenju mržnje i nacionalizma što je dovelo do zločina i genocida. Oni su danas mnogo veštiji. Koriste populizam za negiranje genocida. Tako im u ovom trenutku odgovora. Mada nisam siguran da bi oni jednog dana možda bili spremni i da ga priznaju ukoliko bi im to donelo nekakav dobitak.

Omer Karabeg: Čini mi se da neće doći do prihvatnja istine o zločinima dok se ne odustane od ratnih projekata zbog kojih su zločini počinjenii. A vidimo da se od njih ne samo ne odustaje nego se u ovoj ili onoj formi oživljavaju.

Husnija Kamberović: Istoričarka Dubravka Stojanović često govori da je danas istorija neka vrsta predvojničke obuke, da je priprema za neke nove ratove kojima bi se ostvarili neki stari ciljevi. Mi doista svjedočimo kako se stari ratni ciljevi na ovaj ili onaj način oživljavaju. Pogledajte, recimo, ideju o “srpskom svetu” koja se plasira u posljednje vrijeme. Političke elite danas pokušavaju drugačijim sredstvima realizirati ratne ciljeve s početka devedesetih.

Može li se to zaustaviti? Promjena vlasti je moguća na izborima, ali naše političke elite se ne mogu smijeniti na izborima jer su postale vladajuće klase. A vladajuće klase je teško promijeniti na izborima, one se uklanajaju revolucijama. Čini se da naša društva nisu spremna za takvu vrstu revolucija.

Nema poraza

Omer Karabeg: Pojedini političari u regionu ističu da ne treba da se bavimo prošlošću jer se o tome nikada nećemo složiti. Oni kažu – okrenimo se budućnosti i saradnji. U tom smislu je karakteristična izjava mladog gradonačelnika Banjaluke Draška Stanivukovića koji kaže da “ono što se dogodilo prije više od 30 godina ne može i ne treba uticati na to da zajedno gradimo mostove zajedništva i saradnje“. Mogu li se graditi ti mostovi, a da se ne prizna istina o devedesetim?

Milovan Pisarri: Iskreno da vam kažem – teško. Stvari se mogu sakriti, ali u određenim trenucima one će se ponovo pojaviti. To je proces koji se ponavlja u istoriji. Nerešeni sporovi će u nekom trenutku ponovo izaći na videlo i nove vladajuće elite će ih iskoristi za konflikte. Naravno, u tumačenju prošlih događaja ne treba da se slažemo oko svega.

Moramo da se složimo jedino oko utvrđenih činjenica. Kad je reč o Srebrenici međunarodni sudovi su utvrdili činjenice i to je nešto što treba da bude prihvaćeno. Ako se to svugde ne prihvati, teško se mogu graditi mostovi zajedništva i ozbiljna i iskrena saradnja.

Husnija Kamberović: Moramo prošlost ostavljati iza sebe, ali ne možemo je zaboraviti. Moramo znati istinu o onome što se dogodilo – ne da bismo se nekom svetili – nego da bismo razumjeli zbog čega smo u prošlosti toliko patili. Jedino na takav način možemo graditi bolju budućnost.

Omer Karabeg: U zaključku, da li je projekt suočavanja sa prošlosću doživio poraz ili je ipak ostavio nekog traga?

Milovan Pisarri: Ne mislim da je doživeo potpuni poraz. Aktivisti iz nevladinih organizacija intenzivno na tome rade u celom regionu i to ima nekog efekta. Mnogi mladi ljudi su prošli kroz razne projekte suočavanja sa prošlošću.

Meni je fascinantno ono što se desilo na poslednjim izborima u Zagebu gde je pobedila koalicija koja obećava u svakom pogledu, a pogotovo kad je reč o procesu suočavanja s prošlošću. Mislim da će pre ili kasnije tako nešto biti moguće i u Srbiji.

Husnija Kamberović: Nema poraza. To nije opcija. Moramo ohrabriti sve da se suočavaju s tamnim stranama nacionalne prošlosti i da se to shvata kao čin hrabrosti, a ne kao čin izdaje. Svjesni smo, naravno, da će nam političari još dugo praviti prepreke, ali predaja definitivno nije opcija.

(Omer Karabeg, Slobodna Evropa)