Književna kritika se slaže da je Erik Vijar trenutno ne samo najbolji pisac svoje generacije, već i da spada u sam vrh francuske književnosti danas.

Ovim upečatljivim pohvalama obasipa ga već od prvog romana, Konkistadori, posle kojeg su došla dela Tuga zemlje: Priča o Bafalo Bilu Kodiju i 14. jul, koja su mu donela i značajna priznanja.

U Francuskoj se književnosti definitivno potvrdio 2017. knjigom Dnevni red za koju je dobio i najprestižniju nagradu – Gonkur.

Zatim je stigao Rat siromašnih 2019, koji je ušao u najuži izbor za Bukera, a tri godine kasnije i Častan izlaz.

Ova poslednja tri romana od nedavno su dostupna i čitaocima u Srbiji koji se mogu iz prve ruke uveriti da književna kritika u ovom slučaju nimalo ne preteruje.

Na srpskom ih je, u prevodu Melite Logo-Milutinović sa francuskog, objavila Akademska knjiga iz Novog Sada, u čijoj će organizaciji u saradnji sa novosadskim Međunarodnim festivalom Prosefest i Francuskim institutom Erik Vijar biti gost od 25. do 29. septembra.

Vijar (1968) je pisac koji bira teme iz istorije, ali ne one opštepoznate svima, ili bar najdostupnije i laicima, nego upravo one koje su naizgled sporedne, ali koji čine njenu srž.

Možda bi se najpreciznije moglo reći – teme iz skrajnute istorije, zatajene standardnoj radoznalosti čitalaca koja se zadovoljava onim što joj je dostupno.

Vijar, međutim, traga po arhivima, lista svedočanstva i dokumente, spise, razgovore, izveštaje, uočavajući one detalje koji promiču i najbudnijem oku: inspirisan tim sitnicama stvara svoje knjige koje ne naziva romanima već – hronikama.

Nepatvorenim, kristalno čistim književnim delima, ispisanim zavidnim poznavanjem jezika, tananim vođenjem radnje i, iznad svega, suspregnuto moćnim moralnim stavom.

Koji se ne čita samo između redova, već se priklanja subjektivnosti, podržanoj istorijskom potvrdom.

U svojim hronikama Erik Vijar govori o istoriji ljudskog nasilja u najrazličitijim vidovima, od pojedinačnog do kolektivnog, i o dugoj povesti bogatstva i nemaštine.

U Dnevnom redu glavna tema je priklanjanje bogatih industrijalaca Hitleru 1933; u Ratu siromašnih buna 1524. u Nemačkoj, u kojoj učestvuje i mladi teolog Tomas Mincer.

I, najzad, u najnovijem delu – Častan izlaz Vijar piše o ratu Francuske u Indokini, u prvoj polovini 1950-ih godina, dok je Indokina bila još njena kolonija.

Samo iz ovih uzgrednih opaski, jasno je da je Vijar na strani potlačenih, u svim vremenima, i na svim prostorima u kojima je filozofija jačeg određivala tokove istorije.

O svemu tome, i o današnjem svetu, iz takve perspektive, sa Vijarom je vođen (imejlom) za Danas i ovaj, ekskluzivni razgovor uoči njegovog dolaska u Srbiju.

Gost Novog Sada i Beograda

Erik Vijar će na poziv novosadskog Međunarodnog festivala proze – Prosefesta, IK Akademska knjiga i Francuskog instituta gostovati u Novom Sadu i Beogradu od 25. do 29. septembra.

U Kulturnom centru Novog Sada 26. septembra u 19 sati održaće se književno veče na kojem će Vijara publici predstaviti pisac Dragan Velikić.

U sredu, 27. septembra u 12 sti, u Karlovačkoj gimnaziji, Vijar će o svom opusu razgovarati sa najboljim gimnazijalcima.

U četvrtak, 28. septembra u 19 sati, u Francuskom institutu u Beogradu, njegova dela će biti predstavljena beogradskoj publici. Sa Erikom Vijarom će razgovarati pisac Vule Žurić.

Izabrali ste istoriju kao izvor moćnih tema. Da li se u savremenom svetu može izbeći istorija moći?

– Svakoga dana, sve više, moćnici sveta nam prete. Naša je sloboda sve manja, topi se, i polako postaje formalna, prividna, nesigurna. Bogatstvo jednog industrijskog magnata kakav je Mask danas je superiornije od bruto društvenog proizvoda Ukrajine, i to ne može a da ne utiče na naše mogućnosti akcije i naših načina spoznaje stvarnosti.

Ako već želi da iznova opisuje istrošenost sveta ovakvog kakav je, a s obzirom da ne možemo obilaziti hodnike banaka na Vol stritu i kancelarije SpaceX onako kako se Prust šetkao kroz pariske salone, onda književnost zauzvrat može da se okrene prošlosti. I, budući da postoje arhive, mi pisci možemo da se nadamo da ćemo pronaći pukotine i načine na koje ćemo uspeti da se kroz njih ušunjamo u intimnost velikih. Da se upletemo u tkivo njihovih interesa, da prelistavamo pribeleške, njihovu korespondenciju, da čitamo preko njihovih ramena.

U Časnom izlazu tako mogu i da ispričam sastanak administrativnog komiteta jedne velike banke i njeno licemerno učešće u ratu u Indokini. U Zločinu i kazni Dostojevski je u negdašnje doba opisivao ubistvo jedne stare lihvarke i zamršeni put savesti krivca, jednog bivšeg studenta za njeno ubistvo. Ali u stvarnosti nije student taj koji ubija svoje poverioce i zajmodavce, nije prezaduženi student taj koji ubija bankarski sistem! A jeste interesantno pratiti način na koji se bankari sa svoje strane trude da nas unište.

Danas smo svedoci da oligarsi vladaju svetom. Čime ih književnost može razotkriti?

– Na početku moje knjige Častan izlaz krenuo sam od jednog vodiča za putovanje u Indokinu, koji su mu preporučili. Kao svi vodiči za putovanja, i ovaj poseduje mali rečnik kako bi turisti mogli da se snađu. Ali čitajući prvi put taj turistički priručnik za konverzaciju, bio sam iznenađen autoritativnim tonom: „Podigni krov, spusti krov, vozi u banku, vozi na plantažu, vozi u hotel“. Nijedna jedina uljudna reč. Tokom francuske kolonizacije mogao si, dakle, da putuješ u Vijetnam a da Vijetnamcima ne postaviš nijedno jedino pitanje. Već samo da im naređuješ!

Pisanje je sredstvo da se kradom ušunjamo i u tu skromnu leksiku, da je osluškujemo, da se sagledamo u njoj, da bismo, kroz nasilje kolonizacije, malo bolje dešifrovali duboko asimetrične odnose koji danas određuju ustrojstvo sveta.

Da li je to glavni razlog zbog koje pišete hronike, a ne romane ili novele?

– Časni izlaz počinje posetom inspektora rada jednoj Mišlenovoj plantaži kaučuka u Indokini. Inspektori obilaze moderna postrojenja, dolaze u kontrolu plantažera, a ovi sa njima igraju veliku igru. Ali na kraju cele priče, šta inspektori otkrivaju u skrajnutoj prostoriji, moguće ostavi? Jednog radnika u lancima, i gotovo na samrti.

Naravno, izveštaj kojim sam inspirisan verno je ispričan, i potpuno predočava činjenice kojima ja nisam dodao ni slova, ništa izmislio nisam! Ali učinilo mi se da je bolje da te užasne scene koje sam otkrio upotrebim tako što ću ih ja ispričati, opisati ih, preneti ih u jedan drugi jezik, drugačiji od onoga kolonijalne birokratije. Jezik u koji sam potpuno proniknuo.

Dakle, dok sam, sa moje strane iznova ispisivao tu epizodu, osećao sam da ne mogu da se zadovoljim time što ću sa inspektorima rada samo projuriti kroz plantažu, već da je moj zadatak da u to unesem nešto od sebe, od nas, kao što nas Džozef Konrad, u Srcu tame, obavezuje da idemo protiv rečne struje i da je pratimo, u slomljenoj savesti Kurta, meandrima kolonijalnih zločina, pre nego što se na trenutak ne zaustavimo, preneraženi, kao gromom ošinuti, na samom dnu tog ludila. Kao uhvaćeni u zamku našeg sopstvenog ništavila.

Na koje se načine danas brani istina?

– Jedne noći tokom jednog leta, u planini, moji prijatelji i ja smo videli kako prolazi Starlink. Konvoj satelita kroz noć pradavnih vremena. Naša granica dopuštenog se opet zatvara. Satirični ton mojih knjiga, koji mi dolazi prirodno, možda je jedan oblik odbrane, jedini način na koji još možemo da pojmimo dimenzije moći koja nas široko opkoračuje.

Ceo intervju može se pročitati na portalu Danasa.

Anđelka Cvijić (Danas, foto: promo)