Vlasti koriste ekstremiste za brze intervencije bez velikih troškova, ekstremisti su spremni za akciju, svi ih se plaše i poslednjih godina primetan je ozbiljan rast ekstremizma desnice – neke su od ocena sa okruglog stola održanog u petak na kome su razmatrani stateški odgovori na ekstremizam u Srbiji.

Po oceni Izabele Kisić iz Helsinškog odbora za ljudska prava zvanični narativ doprinosi radikalizaciji nove generacije mladih desničara, jer oni nemaju realnu predstavu o događajima iz devedesetih godina. Zbog toga, smatra ona, odgovornost za rast ekstremizma nije na mladim ljudima, već na srpskim nacionalističkim političarima.

Za crtanje murala Ratka Mladića nisu odgovorni mladi ljudi koji su to nacrtali i koji su to čuvali, već su odgovorni političari koji šire poruke da on nije odgovoran, koji negiraju genocid u Srebrenici, koji ne uviđaju srpsku odgovornost za ratove i za zločine koji su se desili u tim ratovima, kaže Kisić u izjavi za Glas Amerike:

“Država, često se to zanemaruje da postoji i državni ekstremizam. I pojam ekstremizma se shvata mnogo šire nego što su to recimo akti nasilja. Recimo diskriminacija je takođe vid ekstremizma i ono kako se država odnosi prema političkim neistomišljenicima, što vidimo i kroz medije, način na koji se odnosi prema manjinama, pre svega prema Bošnjacima i prema Albancima, jeste vid ekstremizma koji može voditi i u nasilje. Jer kad imate jednu diskriminacionu politiku prema manjinama, ili ignorantsku politiku prema manjinama, onda imate nasilne incidente kao što su nedavno imali u Sandžaku, u Prijedoru, u Novom Pazaru na utakmicama, gde se uzvikuju užasavajuće parole protiv Bošnjaka.”

Kisić je navela da još postoji rizik odlaska državljana Srbije u Ukrajinu da bi se borili u redovima proruskih separatista, dok godinama nema odlazaka radi učešća u ratu u Siriji.

A prema podacima koje je izneo pravnik Nikola Kovačević, borci iz Srbije koji su se borili u Ukrajini imaju pred ovdašnjim pravosudnim organima daleko povoljniji tretman nego što su imali učesnici u sirijskom sukobu, pre svega što se tiče same kvalifikacije dela, ali i kazni i procesne prinude.

Povratnici iz Ukrajine javno istupaju i pričaju o tome gde su bili i šta su radili više nego što su prethodno naveli u sporazumu o priznanju krivičnog dela, kaže Kovačević i ističe da ne postoji suštinska razlika delovanja boraca u ratovima u Ukrajini i Siriji.

Ipak, niko u Srbiji nije pokušao da utvrdi li postoji organizovani odlazak u Ukrajinu, prethodna vojna obuka, finansiranje, rekao je Kovačević i dodao da se izricanjem uslovnih presuda podstiče povratak tih ljudi u Ukrajinu.

Kako je rekao Predrag Petrović iz Beogradskog centra za bezbednosnu politiku, proteklih desetak godina u Srbiji je naglasak bio na islamističkom ekstremizmu uz poruke da je Sandžak leglo terorista. Muslimanska zajednica je pokazala da je otporna na takve pojave, kaže Petrović, a Fahrudin Kladničanin iz organizacije Forum 10 podseća da je početkom 90-tih godina prošlog veka država bila previše agresivna kada su u pitanju Bošnjaci:

“Čini mi se da država često koristi tu poziciju da se ne obračunava sa ekstremizmom na način na koji bi trebalo da se obračunava, jer je ekstremizam zapravo dobra osnova koja može da se iskoristi u različite svrhe i za potrebe države tada kada ekstremizam zatreba državi u nekom momentu”, kaže Kladničanin.

Govoreći o ekstremizmu u medijima, novinarka Tamara Skroza je istakla da su devedesetih godina mediji uglavnom prenosili ono što govori država, a danas iz medija zapravo saznajemo šta vlast zaista misli. Po njenim rečima način izveštavanja u medijima u Srbiji o ekstremizmu rezultat je činjenice da su njihove uređivačke politike decenijama pod direktnim uticajem vlasti.

(Glas Amerike)