Skip to main content

DRAGAN RISTIĆ: Umetnost više nije instrument u promociji društvenih interesa (INTERVJU)

Intervju 19. јун 2024.
9 min čitanja

Lider benda KAL govori za Autonomiju uoči koncerta na Festivalu pomirenja u Novom Sadu

Valjevac s raskošnim muzičkim pedigreom. Diplomac beogradskog Fakulteta dramskih umetnosti. Masterirao na teoriji dramskih umetnosti i medija. Osnivač benda KAL koji diljem postjugoslovenskog prostora znači radost, slobodu, prepoznavanje i razumevanje. Veruje da romska muzika može biti moćno oružje u rukama onih koji njome znaju da rukuju.

A ona, romska muzika koju svira, kao neuhvatljiva je, brza reka. Čak i kad se preliva levo i desno, uvek stigne do pravog cilja – do onih u kojima, kao i u njoj, kuca nešto praiskonsko čedno i raskalašno divlje istovremeno.

Upravo to očekuje publiku Festivala pomirenja na kojem 22. juna u Novom Sadu svira bend “KAL”. Tim povodom za Autonomiju govori Dragan Ristić, pevač i gitarista ovog benda…

Romska kultura i muzika kao kohezivni element u postjugoslovenskom konfliktnom regionu. Kako vam zvuči ta rečenica: kao dobar naslov za neki pismeni, kao distopična grupa reči, neka provokacija, ili kao realan prostor za društveno-kulturnu akciju?

Za razliku od prošlog veka, kada je umetnost, pa i muzika, imala popriličnog značaja i bila ozbiljan instrument u kontekstu socijalnog angažmana, danas smo, nažalost, svedoci da više nije tako. Rekao bih da je umetnost u 21. veku poprilično fragilna i da nema tu moć koju je nekada imala. Ali, ako se bavimo nekom strategijom i razgovaramo o muzici kao mogućem načinu okupljanja i razumevanja na eksjugoslovenskom prostoru, onda muzika tu i te kako ima smisla. Treba imati u vidu da je u sukobima na tom prostoru stradalo i dosta Roma – niko ne zna koliko tačno, a bio bi red da se i o tome govori. U svakom slučaju, muzika je najprepoznatljiviji instrument romskog bivstvovanja na ovoj planeti i kako to onda ne iskoristiti u kontekstu pomirenja? 

Romskim žrtvama u eksjugoslovenskim sukobima pozabavio se izgleda samo Stevo Grabovac u svom romanu “Poslije zabave”. Niko, ni pre, ni posle toga, nije govorio, npr, o tome da su u leto 1992. godine, u senci ratnih okolnosti, pobijena romska deca, i to, kako se posle otkrivanjem masovne grobnice pokazalo, zbog trgovine ljudskim organima…

Nažalost, o tome ništa ne znam. Ali dok govorite te užasne reči, palo mi je na pamet da su Romi savest ove civilizacije, savest čovečanstva. Na kraju krajeva, mogu da budu savest svega onoga što se desilo u ratovima devedesetih. Jer, dok je iza Bosanca stajala Bosna, a iza Srba – Srbija, iza Roma nije stajao niko – nikada. Ogromna je tragedija ljudi koji su kroz ceo svoj život i istoriju živeli na marginama i nikada nisu imali – ni priliku – da urade nešto više – ni za sebe, ni za druge. To me podseća na priču o plesu mrtve kokoši: kad se kokoški odseče glava, krv lije na sve strane, ona tumara i levo, i desno, ali nigde ne stigne. Mi nismo bili dovoljno Bosanci da bi pripadali Bosni, niti dovoljno Srbi da bi pripadali Srbiji, a ni dovoljno Hrvati da bi nas prihvatila Hrvatska i zato smo u celom tom galimatijasu ispali žrtve, pa i u kontekstu strašnog događaja koji pominjete…

Nastupićete na Festivalu pomirenja. Ko će se miriti na njemu: da li oni koji se nikad nisu ni svađali, koji su se oduvek dobro razumevali? Čovek stiče utisak da se neprekidno sastaju istomišljenici na ovoj i onoj strani, da u okviru svoje grupe jedni drugima stalno pričaju iste, poznate priče, te da suštinske komunikacije među onima koji bi morali da razgovaraju da bi rešili probleme – nema, niti se ona zapravo želi…

Potpuno tačno. Kada posmatramo iz sopstvene perspektive, onda mislimo da smo uradili mnogo ozbiljne stvari, a zapravo tapkamo u mestu. Vidite šta se dešava sa nama i oko nas, sa ovim našim malim, nesrećnim državama: jedan korak napred, 55 nazad, i stalno jedno te isto. Neprestano počinjemo iz početka i nikako da dođemo do neke sredine, stalno smo na početku. Mi stalno razgovaramo s istomišljenicima. a pri tome mislimo da razgovaramo s onima drugima.

Kao neka igra gluvih telefona…

Da, a posredi su ozbiljne stvari i zato mislim da bi bilo vrlo važno  napraviti drugu, možda drugačiju strategiju, naći alternativne puteve za pomirenje. Jer, možemo biti Romi, Hrvati, Bosanci, ali kad se začuje romska pesma, niko neće imati problem. To treba iskoristi. Romska muzika ume da bude moćno oružje u rukama onih koji njome znaju da rukuju.

Pored muzike, koji bi još bili kohezivni načini ponovnog prepoznavanja i upoznavaja?

Kada bih znao odgovor na to pitanje, onda bi mogao da pomognem NGO sektoru da radi drugačije nego što radi. Mi smo ostali na okruglim i poluokruglim stolovima, na nekim debatama na kojima pričamo sa samima sobom, a potrebne su nam strategija i alternativa, neki drugi put, drugačiji način na koji ćemo – možda kroz zabavu – ubediti ljude da budu zajedno – sat, dva, a onda kad ih imaš na toliko dugo kraj sebe, možda možeš da ih ubediš i u druge stvari. Čini mi se da je to što nema nikakvih alternativnih, drugačijih ideja problem i NGO sektora, ali ne samo kod nas, nego generalno u svetu. Mi moramo ozbiljno da se zapitamo šta i kako dalje, jer NGO sektor služi da ispravi greške koje regularne institucije ne mogu ili ne žele da isprave, jer – niti imaju saznanja o tome, ni znanja za to. Trebalo bi, dakle, kreirati ideje u odnosu na koje nijedan narod neće imati problem, odnosno imati nešto protiv – kreirati ideju za koju su svi, naći neki zajednički imenitelj. Samo ga treba naći.

Muzika je danas postala industrija, svi svetski izvođači sebe percipiraju upravo tako – kao deo muzičke industrije. Kako smo tako naopako smestili muziku u taj boks? Kako je moguće da božanski dar kreiranja muzike postane industrija?

Znate da su beli producenti u prošlom veku, tridesetih godina, išli u afroamerička naselja i tamo snimali muziku s izgovorom da će je konzervirati, a posle je prodavali i od toga pravili proizvod? Muzika jeste božanska stvar, umetnost je božanska, ali moramo da shvatimo da je umetnost jedna vrsta proizvoda u kontekstu kulturne industrije, da ima svoju cenu, paket, mesto, dakle, to je nešto što je neminovnost. U tom smislu, ja ne mislim da se civilizacija ne znam kako promenila. Ako govorimo o starim, prastarim vremenima, pa umetnost je i ranije imala svoje mecene. Svi veliki kompozitori imali su ih. Danas imamo samo drugačiji, revidirani oblik. Umesto mecenarstva, sada se to zove kulturna industrija.

Kako se vi čuvate da ono što radite ne postane samo još jedan dobro prodavani brend u lancu kupujem/prodajem industrije? Kakvo je izvorište u tom smislu potrebno imati?

Muzika koju ja stvaram je apartna i u odnosu na romsku muziku kakvu znamo. Kada kažete romska muzika, vi pomislite na tradicionalnu romsku muziku koja se svira u kafanama. Ja sviram savremenu romsku muziku, pa sam u tom smislu manjina u manjini. Sledim svoje principe i stavove, i ne mogu da se ponašam drugačije, ili da stvaram drugačije. Biti umetnik u 21. veku i biti Rom poreklom, a ne govoriti ono što je bitno iz tog naroda, to je strašna stvar. Nijedna umetnost nema toliko smisla kao što to ima angažovana umetnost. Postoji i ona koja je terapija za onog ko je stvara, ali ako hoćemo nešto da menjamo, onda i muzika mora da bude angažovana, da ima jake poruke.

A da li je muzika danas to, mesto s kojeg se propoveda o važnim stvarima za jednu zajednicu, onako kako su to radili Lenon, Marvin Gej, Milan Mladenović kada je pevao: “Treba mi svet, otvoren za poglede…” ili “Ovo je zemlja za nas, ovo je zemlja za svu našu decu…”. Danas se čini da je sve nekako u fazonu “Ja došla, prošla, ti rekao, a mislio, ja ovo, ti ono, ja, ja, ja…”. U vremenu ja-pa-ja-izma i u umetnosti teško je čuti nešto iznad egoističnog “ja”. Ima li danas umetnika iznad toga?

I Bob Marli je bio odličan primer kako se mogu slati snažne umetničke poruke s političkim stavovima. Danas u tome nikako ne zaostaju Manu Čao i “Dubioza kolektiv”. Oni šalju sjajne poruke, ali su u manjini. Ponoviću: umetnost nije više instrument za promociju nekih društvenih interesa. Ona je postala suviše nemoćna, fragilna. I ja se isto pitam – gde ide ovaj svet, i nemam odgovor. Pitam se – šta ostavljamo iza nas – naša dela, ili nedela…

Kako doživljavate činjenicu da se srpska politika i društvo Roma i romske kulture sete samo u predizbornim danima?

Jednostavno: sete se samo kad im zatrebaju. Srbija nema ni sopstvenu kulturnu politiku. Ona je svojevremeno krenula s nečim  što se zvalo plan kulturnog razvoja Republike Srbije i ja ne znam šta je bilo s tim. Bila je to neka vrsta nacional-emacipatorskog modela koji nije imao nekog smisla, u kojem nije bilo mesta za manjine. U državi u kojoj ne postoji svest o sopstvenoj tradiciji, kako je moguće da ima mesta za manjinske kulture kad nema ni za većinsku. U tom smislu, ne vidim ništa iznenađujuće. Ali, ako su Romi potrebni za dalje, onda će država uraditi sve ono što piše u Poglavlju 23, a govori o inkluziji Roma – zapošljavanju, zdravstvu, stanovanju, emancipaciji… To su uslovi koje Srbija mora da ispregovara sa EU… Mi to poglavlje nismo završili, u njemu se posebno govori o Romima jer su najvulnerabilnija zajednica. Naravno, sve to savršeno funkcioniše na papiru, ali je pitanje da li političkim partijama koje su sada na poziciji vlasti odgovara da jedna manjina, koja je po starosnoj strukturi najmlađa i preti da postane brojnija, postane obrazovana, da artikuliše svoj interes? Ja mislim da ne odgovara.

A kako razumete lažnu političku korektnost, po kojoj se ne izgovara glasno Ciganin, već Rom, ali se zato – čak ne obavezno ni tihim glasom kaže “Svađaju se ko Cigani”, jer se Srbi i drugi narodi, “naravno” nikad ne svađaju?

U tom segmentu su se stvari zaista promenile. Izgovaranje reči Ciganin u javnom prostoru danas skupo košta. Setite se da pre desetak godina to nije bilo retko, a danas je to nešto nedopustivo. Pojavila se neka, skoro pa kritična masa, romskog porekla koja ume da ustane i kaže, ej, to ne valja, to ne smete da radite, i to je dobra stvar. Pitate me o toj – pro forme – korektnosti, ja to razumem kao proces: reka teče koritom, ima problema sa skretanjem iz glavnog toka – levo i desno, ali stigne do cilja. Shvatam da će tokom tog procesa anomalije nestati. Emancipacija Roma i njihova inkluzija u društvo počele su odavno, samo je pitanje kada će srpsko društvo biti spremno da to zaokruži, ali da to zaustavi – nema šanse.

Negde ste jednom rekli da je jedina zastava pod kojom pristajete da nastupate vaša gitara, dakle vaša muzika. A da li je i pitanje gitare i muzike danas neminovno pitanje politike?

Apsolutno. Ako odbijate da svirate po principima koji su očekivani, onda to jeste politička stvar. Sve što je u vezi sa Romima danas, ali bukvalno sve, apsolutno ima veze s politikom. I to je prosto tako. Jedan narod, koji skoro hiljadu godina živi pod neverovatnim uslovima, jednostavno se budi, probudio se, i to se ne može zaustaviti. Još jednom: sve ono što je van forme, što se ne očekuje u kontekstu Roma i romske problematike, to je apsolutno politika.

Šta je od epifanije ostalo u muzici danas? Ima li takvih trenutaka, koliko ih često doživite – sami dok stvarate muziku, a koliko često u kontaktu s publikom?

Rekao bih da je ima i u jednom i drugom slučaju. Svaki koncert zavisi od publike. Uvek je i do izvođača, i do publike. Meni je muzika, u smislu komponovanja i stvaranja, jedna vrsta ozbiljne psihoterapije, a sviranje drugima ume da bude poprilično interesantno. Rekao bih pre da mi je lepše kad stvaram sam, niko mi ne smeta, ali postoji tu još jedna stvar oko današnje muzike… Već sam rekao nekoliko puta da muzika nije medijum koji može da pokrene. Muzika je danas jedna vrsta hobija za bogate ljude.

Kako to mislite? Mislite li na njene slušaoce ili njene kreatore?

Mislim da bogate ljude koji, pored toga što se bave biznisom, kao hobi sviraju instrument i stvaraju muziku. Znate koliko je takvih ljudi? Mnogo. Svi u svojim kancelarijama, pored sredstva za rad – kompjutera, telefona… imaju malo pojačalo i gitaru, i bave se muzikom. Muzika je postala hobi bogatih ljudi.

Kada kažete da muzika više nema snagu da pokrene ljude, to svakako znači da s ljudima nešto debelo nije u redu?

Nije. Naša je civilizacija, po mom osećaju, četiri puta ubrzanija nego što bi trebalo da bude. U ljudima mislim da ima još ljudskosti, ali  definitivno sve manje. Negde smo pogrešili, ova naša generacija je pogrešila. Mi smo pali na ozbiljnom ispitu i to se ne može popraviti. Mi možemo da mislimo da ćemo otići, a možemo i da odemo u neko malo selo, da gajimo paprike i krastavce, ali nas to neće spasiti, Mi smo ozbiljno pali na diplomskom ispitu koji se zove – biti čovek. Definitivno se nismo snašali, izgubli smo. Sada su došli neki drugi kojima čak ni mi nismo potrebni.

Mislite li da će se neko u tom ubrzanju koje pominjete, u okviru koga svi trčimo kao onaj hrčak u točku, ohrabriti da prvi iskoči iz centrifuge, i ko bi to mogao biti?

Znate ko uvek prvi izlazi? Paradoksalno – glumci. Umetnici, zapravo.

Zašto paradoksalno?

Uglavnom izlaze oni koji su po institucijama, dakle oni koji ne moraju da brinu za svoju budućnost, ali očito da ta potreba za novim, za pravdom, pravim vrednostima kod umetnika nikad ne umire. U tom smislu, kao po pravilu, u poslednjih 30 godina sve revolucije su počeli umetnici. Oni krenu, pa se ostali podignu, a onda studenti, ali ovo su sada neki drugi studenti, nisu kao oni devedesetih.

Snežana Miletić (Autonomija, foto: Andrea Bokarić)

Intervju je realizovan u saradnji sa organizacijom forumZFD, a u sklopu projekta Stradanje Roma u ratovima devedesetih i mogućnost romske kulture da doprinese pomirenju