Ovih dana se mnogo priča i poše o položaju Vojvodine u Srbiji, a ova tema je posebno aktuelizovana nedavanjem saglasnosti na Predlog Statuta, kao i inicijativom predsednika Srbije o neophodnosti regionalizacije Srbije i potrebom njene veće decentralizacije. Zato se sve češće postavlja pitanje kakav Ustav nam treba?
Na postavljeno pitanje kada je Vojvodina u pitanju moraju se u vidu imati nekolike činjenice:
– Vojvodina nije nastala na teritoriji Srbije! Vojvodina je u Srbiju unela svoju teritoriju i svoje organe vlasti. Ona je istorijska pokrajina i rezultat je antifašističke borbe. Nije Srbija osnovala Vojvodinu i nije ona osnovana aktuelnim Ustavom kako je to u njemu definisano.
– Vojvođansko pitanje raspadom SFRJ, za razliku od ostalih sedam konstituenata jugoslovenskog federalizma nije završeno. Republike su postale samostalne države. Na Kosovu je proglašena nezavisnost i priznata od većeg broja zemalja, a Vojvodina je definisana kao „nesuštinska“ autonomija, odnosno budžetski trošak od sedam odsto, ili autonomija bez autonomije u suštini to je autonomija pod starateljstvom. Nije završeno ni raspadom državne zajednice Srbija i Crna Gora, U tu zajednicu je Srbija prema Ustavnoj povelji ušla u sa autonomnim pokrajinama Vojvodinom i Kosovo.
– Na međunarodnoj konferenciji o bivšoj Jugoslaviji, koja je održana u Londonu (26-28. avgust 1992. godine), zaključeno je da se «građanima Kosova i Vojvodine moraju se vratiti ustavna i građanska prava» Danas je valjda svima jasno da građanima Vojvodine nisu vraćena nasilno oduzeta ustavna prava! Svoje obaveze nisu izvršili ni država Srbija, a ni međunarodna zajednica.
– U aranžmanu SAD u Atini (14. i 15. februar 2000. godine) održan je Okrugli sto kojem su prisustvovali predstavnici tada svih relevantnih opozicionih stranaka, a koje su u Srbiji na vlasti nakon 2000. godine. U prvoj tački potpisanog kominikea ističe se: „autonomija Vojvodine unutar Republike Srbije u skladu je sa interesom demokratizacije i decentralizacije Srbije, i sa očuvanjem njenog suvereniteta i teritorijalnog integriteta“. Na žalost, aktuelnim Ustavom dobili smo samo autonomiju pod starateljstvom.
– Novi Ustav mora za Vojvodinu predviđati zakonodavne, sudske i izvršne nadležnosti, raspolaganje imovinom i izvornim prihodima, odnosno prirodnim i radom stvorenim resursima. Ove nadležnosti treba da budu deponovne u Ustavu Vojvodine. Ovde je i odgovor na pitanje da li nam treba Ustav ili ustavi. Ustav Srbije i Ustav Vojvodine. Vojvodina u federativnoj Srbiji! Novi Ustav mora za Vojvodinu predviđati i elemente državnosti, jer bez toga nema ni političkog subjektiviteta. Sadašnji Ustav to nažalost nepredviđa, a samim tim ni predloženi Statut.
– Neophodna je drugačija Srbija! Država svih građanki i građana, decentrlizovana i asimetrično federalizovana ili regionalizovana sa dva doma u Skupštini Srbiji: Većem građana i većem federalnih jedinica ili autonomnih pokrajina i regija. Potpuna parlamentarna demokratija, a ne polupredsednički sistem koji je sad u praksi. Sekularna država u kojoj će crkva suštinski biti odvojena od države, a ne da bitmo utiče na teritorijalnu organizaciju države, što je sada slučaj sa Predlogom Statuta Vojvodine. Treba nam država u kojoj će i ćirilica i latinica biti u ravnopravnoj službenoj upotrebi
– U celokupnoj transformaciji ustavnog sistema, a to je neophodnost, mora se uzeti u obzir i Vojvođansko NE na ustavnom referendumu. Građanke i građani Vojvodine bili su protiv ovog Ustava zbog načina njegovog donošenja, ali i zbog sadržaja. Novi Ustav mora napraviti definitivni raskid i diskontinuitet sa Memorandumskom Srbijom. Taj miris Memoranduma, a kad je o Vojvodini reč i ukus prokislog jogurta, prisutni su u oba partijska ustava, i onom iz devedsete i ovim redizajniranim iz 2006. godine. Novi Ustav mora raskinuti i sa srbijalizacijom Vojvodine, a njena multikulturalnost i multietničnost moraju se uvažavati u svakodnevnici, a ne samo da se time dičimo pred Evropskim institucijama. Činjenica je da se politički subjektivitet Vojvodine uvažava više u međunarodnom okruženju, nego u domaćim krugovima je zabrinjavajuća. Vojvođanski politički subjektiivtet je predmet stalnog licitiranja centralnih srbijanskih vlasti uključujuću i političke stranke. Pred izbore takmiče se delaracijama, izjavama i drugim programskim dokumentima ko će „izboriti više prava“ za Vojvodinu. U normalnom životu, mimo izbornih aktivnosti, teško im je u Parlamentu dići ruku i za saglasnost vojvođanskom predlogu Statuta, koji je čak ispod ustavnih migućnosti i Vojvodinu praktično dovodi samo u ustavnu poziciju, što bi bilo normalno u pravnoj državi.
Da bi se Vojvodina uvažavala i u Srbiji i konačno prestalo sa omalovažavanjem njenih institucija, neophodan je praktičan zaokret sistema vladavine. To znači prestanak dominacije centralnih vlasti nad životima ljudi!
(Autor je predsednik Vojvođanskog kluba)