Dobitnik nacionalne nagrade „Refleksija 2025–2026“ za etičko izveštavanje o siromaštvu, bivši major MUP-a , član Mreže integriteta Beogradskog centra za bezbednosnu politiku (BPBC) i novinar Predrag Simonović, priznanje je osvojio za istraživačku priču „Pred nesrećama nisu svi jednaki, neki su jednakiji od drugih„, koja otvara pitanja odgovornosti institucija, korupcije i društvene nejednakosti. Povodom ovog značajnog priznanja koje dodeljuje Evropska mreža protiv siromaštva – Srbija u okviru projekta „Journalism-prize goes international“, uz podršku ERSTE Fondacije, razgovarali smo sa Simonovićem o tome šta ova nagrada znači za njega, kako je nastajala nagrađena priča, koliko je danas teško baviti se istraživačkim novinarstvom i zašto je važno da mediji ne okreću glavu od tema koje pogađaju najugroženije građane.

Pre svega, čestitamo na nagradi „Refleksija“. Šta Vama lično znači ovo priznanje?

Meni, koji sam u glavi nekako još uvek više penzionisani inspektor nego kolumnista ozbiljnog nedeljnika, ova nagrada puno znači. Nagradu dodeljuje Evropska mreža protiv siromaštva – Srbija (EAPN Srbija) u okviru projekta. To je nacionalna nagrada za dostojno izveštavanje „Refleksija 2025–2026“. Ove godine je prvi put uvedena kategorija „Refleksija – Zarobljena država“ i nagrađen je moj tekst objavljen u nedeljniku „Radar“.

Nagrađeni tekst nosi snažan naslov-„Pred nesrećama nisu svi jednaki, neki su jednakiji od drugih“. Kako je nastala ideja za ovu priču?

Originalni naziv teksta je „Ples po pepelu“. Ja sam rođen u Kuršumliji, gde sam završio osnovnu i srednju školu, nakon čega sam otišao na studije, pa se onda vratio da ratujem i branim zemlju, završio studije i zaposlio se u Beogradu. Uvek pominjem moj zavičaj i kako sam stariji sve mu se više i više vraćam. Ganula me je nesreća tih ljudi iz mog kraja koje je sve dobro preskočilo, samo su bili redovne žrtve za sve dosadašnje ratove, a očigledno i za sve nesreće. Država zatvara oči pred njihovim pričama i sudbinama. Kad su ih zadesili stravični požari, nije bilo ni helikoptera ni vode, samo je ostao pepeo. Po tom pepelu su došli da gaze i ljudi u odelima koji su doleteli helikopterom da se slikaju i skupljaju političke poene. Ništa nismo naučili.

Žiri je posebno vrednovao vezu između korupcije, odgovornosti institucija i siromaštva. Koliko je bilo izazovno istražiti i dokazati tu povezanost?

Karakteristično za ovu nagradu je to što je žiri sastavljen isključivo od osoba sa iskustvom siromaštva i socijalne isključenosti. Kada neko ko svakog dana oseća na svojoj koži hroničan nedostatak pravde i lično živi iskustvo siromaštva prepozna moj tekst kao nešto vredno, to je za mene velika obaveza. Ali i dokaz da pišem iz duše.

Da li Vas je tokom rada na priči nešto posebno iznenadilo ili potreslo?

Tekst je pisan nakon prošlogodišnjih požara na teritoriji Toplice. Svakodnevno sam bio u kontaktu sa mojim prijateljima koji su bili na terenu i pomagali. Ostao je onaj gorak ukus gde se ponovo umešala politika pa je, prema neproverenim saznanjima u koja inače verujem, između redova bilo rečeno da onaj ko uzme pomoć od blokadera ne može da se nada nekoj drugoj pomoći.

Koliko su institucije bile spremne da odgovore na pitanja koja ste postavljali tokom istraživanja?

Ja sam zadnjih 15 godina na crnim listama svih institucija. Razlog je jednostavan. Kad god dobijem proveren podatak pišem o tome i na taj način dajem svoj doprinos uzbunjivanju javnosti. Ima nekih rečenica koje ne mogu da se uviju „u oblandu“ ili da se kažu da lepše zvuče. Jedna od tih rečenica, da ne kažem aksiom, jeste: „Institucije su u službi vladajuće koalicije.“ Ili za nijansu lepše – „Zarobljena država“.

Kada govorimo o siromaštvu, često se izveštava kroz statistiku. Zašto je važno da novinari u prvi plan stave ljude i njihove životne priče?

Navikli smo da ljudi budu brojke, naročito prilikom izbora. Ljudske sudbine ne treba da budu statistika. Imamo toliko puno tužnih sudbina i toliko malo slobodnih medija.

Smatrate li da mediji u Srbiji dovoljno pažnje posvećuju temama siromaštva i socijalne isključenosti ili su one i dalje na margini?

Mislim da odgovor jednim delom leži i u pitanju: „Koliko je emisija koje se bave ovim temama ugašeno na televizijama sa nacionalnom frekvencijom?“ Kad uključimo televiziju, mi vidimo da živimo sjajno. Pre par dana, na raskrsnici kod SIV-a 2, baš nekako između zgrade MUP-a i crkve, dečak od pet-šest godina je na temperaturi od 40 stepeni išao od auta do auta i prosio. Ljudi su mu davali novac, ne znajući da taj novac ide nekom drugom. Pozvao sam 192 i prijavio. Obećao sam sebi da uvek moram da dokumentujem takve situacije. Ljubazna službenica mi je rekla da nemaju trenutno slobodnu patrolu, ali čim budu slobodni – dolaze. Planiram u narednim danima da pošaljem zahtev za pristup informacijama od javnog značaja MUP-u i da tražim da mi dostave koje su sve mere i radnje preduzeli iz svoje nadležnosti. Zamislite kako bi institucije bile naterane da rade kada bismo svi tako prijavljivali i tražili odgovore.

Koliko je teško ostati dosledan etičkim standardima u vremenu brzih vesti, klikova i pritisaka na medije?

Želim da me pamte kao profesionalca. Moji moralni i etički standardi se nisu promenili u odnosu na vreme dok sam bio kriminalistički inspektor. Samo što mislim da u ovo zlo vreme kao novinar mogu više da doprinesem istini nego kao inspektor.

Da li je ova nagrada potvrda da kvalitetno istraživačko novinarstvo i dalje može da pronađe put do publike i struke?

Hoću da verujem da može. Sve drugo bi bilo obeshrabrujuće.

Kakve su bile reakcije ljudi čije ste priče ispričali nakon objavljivanja teksta?

Moja Kuršumlija je uplašena. Mislim da niko nije šerovao moj tekst na društvenim mrežama, jer bi to odmah značilo da se podržava nešto drugo od dozvoljenog. Ja to razumem. Došao sam do tog stadijuma da i neki veoma bliski prijatelji izbegavaju da ih vide sa mnom. Mislim da većina ljudi ne može ni da zamisli kako sve to izgleda u malom i siromašnom mestu.

Da li je nakon objavljivanja bilo konkretnih reakcija nadležnih institucija ili promena koje biste mogli povezati sa vašim istraživanjem?

Ne. Mislim da su institucije danas angažovane na nekim drugim poslovima. Svedoci smo da je predsednik na televiziji sa nacionalnom frekvencijom izjavio da će ove godine BIA da nadgleda podelu turističkih vaučera penzionerima.

Koliko je danas opasno ili rizično baviti se temama koje ukazuju na sistemske propuste i odgovornost institucija?

Danas je napravljena takva atmosfera da je moguće, možda čak i poželjno, „ubiti istinu rugalicu“. Moja porodica i ja smo imali pretnje, što povezujem sa tekstovima koje pišem, sa istraživanjima, kao i sa tim što sam kao inspektor bio član Radne grupe koja je radila na rasvetljavanju ubistva novinara Slavka Ćuruvije. Nakon oslobađajuće presude, strahovite pritiske i pretnje trpimo svi koji smo radili na slučaju – Veran Matić, Dragan Kecman, ja… Pitanje je kada će neki novinar da bude ubijen.

Nagrada nosi naziv „Refleksija“. Šta biste voleli da društvo „vidi u ogledalu“ nakon čitanja Vašeg teksta?

Gogo­ljev „Revizor“ počinje rečenicom: „Nemojte kriviti ogledalo ako vam je lice ružno.“ Nušić je to objasnio kroz „Sumnjivo lice“. U vremenu smo kada nam se može zameriti zbog „kljukane dinastije“ i „svastikinog buta“. Ili ako mirišemo na „promincle“. U ogledalu se vidi pravo lice vlasti i to je ono što boli. Zato je ova nagrada značajna.

Koliko je važno da novinari ne pristanu na narativ da su siromaštvo i društvena nejednakost isključivo lična odgovornost pojedinaca?

U ovom zlom vremenu najvažnija je istina. Onaj što na pepelu dočekuje nekog sa torbicom, satom i ručno rađenim cipelama, i kada to što taj neko nosi vredi više nego što je ovaj drugi sakupio za ceo život, a sada mu je i to nesreća odnela, moguće je da može da pomisli da je sam kriv što nije nekako dobacio više. A nije to. Dobar je bio, samo očigledno mnogo pošten za današnje vrednosti. Siromaštvo je jedna od propratnih pojava zarobljene države.

Šta biste poručili mladim novinarima koji žele da se bave istraživačkim novinarstvom, ali su svesni brojnih prepreka koje ih očekuju?

Skoro sam držao neko predavanje mladim novinarima u NUNS-u. Ja volim da pričam kroz primere, tako da pamtim priču kada je mlad kolega, sa bujnom kosom i modernom frizurom, počeo da radi u 29. novembra i to baš na krvnim deliktima. Uvode ga u kancelariju gde ga dočekuje kolega kome je ostalo malo do penzije, koji ga gleda onako preko cigarete i kroz dim. I kaže mu: „Sine, tako sam i ja imao lepe plave oči. A vidi sad. Vidi. Potamnele od vinjaka.“ Ja bih na to dodao – potamnele od muke. Poruka je da će na svašta naići u svom poslu i da budu svesni da nikad nije kasno da se čovek pokvari.

Na kojim temama trenutno radite i možemo li uskoro očekivati novo veliko istraživanje?

Trenutno radim na novom projektu. U pitanju je dokumentarni film pod nazivom „Tišina iza značke“ koji će biti baziran na mojoj knjizi „Operativac“. Uporedo radim i na jednom ozbiljnom istraživanju o zloupotrebama budžeta u kojima su, naravno, učestvovali i pripadnici MUP-a i polako završavam drugi deo knjige.

Kada biste mogli da izdvojite jednu poruku koju želite da javnost ponese iz nagrađenog teksta, koja bi to poruka bila?

Nemojte da vas se deca stide što ste okretali glavu i ćutali.

(pazovacke.rs)