Već i letimičan pogled na glavne privredne akcije Vlade Srbije u poslednjih godinu dana vrlo jasno oslikava minoran uticaj vojvođanskih organa na ekonomsku sudbinu Autonomne pokrajine i posle ustavnih promena 2006. godine. Naime, sve te akcije usmerene su na to da se vojvođanski ekonomski resursi iskoriste u korist razvoja Centralne Srbije i Beograda – a da se pri tome Vojvodina ne samo ništa ne pita, nego se svaka kritika tih akcija demonizuje kao antidržavna separatistička aktivnost, koja, navodno, pogotovu nije prihvatljiva danas – kada se Vlada Srbije bori za „očuvanje Kosova“.
O kojim je to akcijama reč? Izvoz žita je zabranjen već skoro godinu dana zbog, gle apsurda, visoke cene pšenice na svetskim berzama – da bi se za Srbiju na unutrašnjem tržištu oborila cena stočne hrane i hleba. Naftna industrija Srbije, koja 80 odsto kapitala ima na teritoriji Vojvodine i koja iz njenog tla godišnje vadi oko 620.000 tona sirove nafte, prodaje se ruskom Gaspromu po veoma niskoj ceni u vreme najviših cena svetske nafte – da bi Srbija bila na trasi budućeg kontinentalnog gasovoda Južni tok, u kome se samoj Srbiji već danas ne garantuju povećane količine gasa kada i ako taj gasovod bude izgrađen do početka 2013. godine. Evropski saobraćajni koridor 10, koji po vertikali (190 kilometara) prolazi kroz Vojvodinu, daje se pod dvadesetogodišnju koncesiju austro-španskom konzorcijumu Alpina-Por, da bi se izgradio autoput Beograd -Požega (148 kilometara), mada je Vojvodina najviše zainteresovana za dovršetak dela autoputa Novi Sad-Subotica (na koridoru 10) i za izgradnju autoputa Novi Sad – Ruma – Šabac, kako bi se rešio problem drumskog tranzita sa severa Evrope prema Bosni i Hercegovini.
Već i samo ova tri krupna primera pokazuju da se relativno najviša razvijenost Vojvodine unutar Srbije (izuzimajući sam Beograd) iz Vlade Srbije ne podstiče na dalji ubrzani razvoj, koji je inače prisno povezan sa susednim državama članicama Evropske unije, nego se njeni resursi preko državne birokratije neracionalno i bespoštedno koriste navodno radi razvoja drugih, južnih regiona države, a najviše radi očuvanja zasebnih interesa same političke superstrukture. Ti interesi danas se najčešće zaklanjaju takozvanim nacionalnim interesima Srbije na Kosovu, a anahrono centralističko ustrojstvo države pokriva se patriotskom retorikom i pozivom na „jedinstvo države“.
S tim u vezi potrebno je podsetiti šta je Srbija doista dobila državnom recentralizacijom pre 20 godina? Centralizam iz vremena Miloševićevog režima nije „ujedinio“ i „ojačao“ Srbiju, nego je teško oštetio i sam teritorijalni integritet Republike (problem Kosova); centralizacija i gašenje stvarne autonomije Vojvodine nisu ojačali državni autoritet i doveli do pozitivnih posledica koje je trebalo da obezbedi „jedinstva pravnog prostora“ (pravna država), nego je kredibilitet države kod građana bitno smanjen, a u Vojvodini naročito; u ekonomskoj sferi transfer finansijske moći u centar državnog aparata ne samo da nije racionalizovao upotrebu oskudne akumulacije, nego je doveo do rasipanja kapitala, besmislenih investicija, velike korupcije, prevelike javne potrošnje u neproduktivnim domenima i katastrofalnog procesa dezinvestiranja, sa ogromnom nezaposlenošću kao glavnom socijalnom posledicom.
Navodna politika brzog „ujednačavanja razvijenosti“ u Srbiji putem posredovanja državnog vrha, s kojom su devedestih godina prošloga veka opravdavani transferi kapitala iz Vojvodine u druge krajeve, ne samo da nije dovela do bržeg privrednog rasta u nerazvijenim krajevima Srbije – nego je dovela do širenja razlika u razvijenosti, jer je zbog procesa opšteg osiromašenja, prirodno, pokrenula ljude i preostali kapital iz najsiromašnijih, ka nešto manje osiromašenim krajevima; centralizacija javnih fondova zakonito je vodila nenamenskoj upotrebi njihovih sredstava i slabljenju mehanizma prikupljanja njihovih prihoda – što je zbirno delovalo u pravcu njihove potpune degradacije, pa je finansiranjem javnih potreba (naročito 1993-94, i 1999-2000. godine) došlo do kolapsa ne samo u Vojvodini, nego i u celoj Srbiji; birokratska „nacionalizacija“ društvene svojine na teritoriji cele Srbije, pa dakle i na teritoriji Vojvodine i lokalnih samouprava, te najstroža centralizacija odlučivanja o raspolaganju i korišćenju državne svojine (zakon o svojini RS), navodno radi njene zaštite i bolje upotrebe – nužno su doveli do suprotnih posledica – neracionalnog korišćenja državne svojine i, sledstveno tome, do radikalnog smanjenja njene vrednosti.
Ukidanje gotovo svih oblika „fiskalnog federalizma“ u Srbiji još 1988. godine – ne samo da nije povećalo racionalnost budžetske potrošnje i ne samo da nije dovelo do pravednijeg prikupljanja fiskalnih prihoda – nego je izazvalo upravo suprotne posledice. Budžetska potrošnja i dalje favorizuje nepodnošljivi opstanak starog stanja i zamrzavanje neracionalne matrice odlučivanja o fiskalnim troškovima, a prikupljanje fiskalnih prihoda ide nasuprot razvojnoj politici i širi nepravde, to jest preko sistema pretežno indirektnog oporezivanja (pretežno najšire potrošnje) sve više opterećuje ekonomski najslabije društvene slojeve, a štiti interese uskog kruga moćnih finansijskih centara.
Ni posle donošenja Ustava Srbije (2006. godine) stvari se nisu bitno popravile. Najgore je što nije izvršena bar „fiskalna federalizacija“ koja je dokazano racionalniji oblik prikupljanja i utroška javnih sredstava. Vojvodina je zbog zadržavanja načela centralizacije finansijske moći u vrhu državnog aparata u Ustavu Srbije u nemogućnosti da izvrši bilo kakav značajniji uticaj na poželjnu alokaciju akumulacije u regionalnom javnom interesu i na distribuciju javnih troškova u skladu sa konkretnom poreskom snagom pojedinih slojeva i lokalnih teritorija, što bitno usporava njen regionalni razvoj, a ne donosi nikakvu korist drugim krajevima Srbije.

(www.magazinvojvodina.com)