Čitam u utorak novosadski Dnevnik i vidim da su stručnjaci za ustavno pravo u raspravi na Pravnom fakultetu u Beogradu, 1. decembra, na Dan ujedinjenja, rasturali Predlog statuta Vojvodine, koji su usvojili pokrajinski poslanici, kao svinja masnu torbu. Osporeno je sve što je u njemu zapisano, od njegovog pravnog karaktera do regula koje navodno ugrožavaju ustavno načelo da je Srbija država srpskog naroda. To je, valjda, kao osuda upućeno vojvođanskim Srbima, koji čine 75 odsto stanovnika Vojvodine.
Prema novinskom izveštaju, u ovoj raspravi učestvovala je vodeća ekipa alijanse za spas Srbije od „usitnjavanja“ u procesu decentralizacije – profesori i doktori nauka gg Vasiljević, Marković, Samardžić, Kutlešić, Čavoški i drugi akademski uglednici. Da je takvu ekipu pored sebe imao Džeferson, Amerika se ne bi dvesta godina baktala sa „sjedinjenim državama“, a „Nemačka bi bila iznad svega“ i dan-danas. Međutim, sticajem okolnosti, ovi profesori bili su osuđeni na skromne prostore SFRJ, SRJ, SCG i Srbije, pa su svoje ustavne inicijative servirali onim političkim snagama koje su razjurile tek ono sitno balkansko društvo naroda, koje se u tim državnim tvorevinama zateklo. Ajd što su nas napustili, ali je svaki od tih naroda i nacionalnih manjina još poneo i teritorije, pa smo sada stešnjeni oko Koridora 10.
Pošto izvorno ne znam šta su spomenuti naučnici doista govorili u protekli ponedeljak, ne usuđujem sa da ih okrivim da im đavo i dalje ne daje mira, to jest da su i dalje vođeni nekom ludom iluzijom da ustavni i statusni papiri grade i razgrađuju države. Evo, kada su se Banat, Bačka i Baranja otcepljivali od Ugarske, a Srem od Hrvatske, 1918. godine, oni se tu nisu mogli pomoći nikakvim autonomnim statutom ili „mini ustavom“, jer im to ni Mađarska, ni Hrvatska nikada nisu dozvolile da imaju. I tamo se, kao i u potonjoj Srbiji, nikad, sve dok nije bilo prekasno, nije bilo otkrilo da gotovo svi separatizmi na svetu ne brenuju centralne ustave, niti zagledaju u regule nekog svog darovanog ili stečenog malog autonomnog statusa, nego ruše centralnu državu kako stignu, nekom realnom političkom snagom, najčešće snagom nacionalnog zanosa, a ponekad i „bratskom pomoći“ neke velike sile. Ja u Vojvodini ne vidim nikakav zanos, pogotovu ne separatistički zanos kod Srba, a o namerama velikih sila nisam obavešten kao Šešelj i većina naših retorika. Samo me brine „birokratizam“, koji oduvek u Beogradu ima zaštitnu, patriotsku, organsku, svetu funkciju, a van njega je uvek opasan i razoran.
Pošto ne znam šta je bilo na Pravnom fakultetu u Beogradu, koji se nedavno oglasom podičio da je evropskog formata i opredeljenja, pretpostavljam da niko tamo nije baš bio protiv „prava na autonomiju“ koje je zapisano u najnovijem Ustavu Srbije, nego su samo bili protiv toga da Vojvodina taj ustav shvata kao pravo da bilo šta autonomno reguliše. Zapravo, po novinskom izveštaju sudim da je šteta što tom skupu nisu prisustvovali glavni autonomaši, koji smatraju da u Ustavu Srbije i nema prostora ni za kakvu autonomiju, pa da otuda svaki mogući statut „probija ustavne okvire“. Da su hvatali beleške po rečima Markovića, Kutlešića i Samardžića, mogli su za svoju tvrdnju dobiti vrlo čvrste argumente.
Istina, jedan od eksperata, po izveštaču Dnevnika, izvesni Vladan Petrov, čak je zatražio „apsolutni veto“ na odobravanje Predloga statuta APV u Skupštini Srbije, što bi u pravnom smislu bila neobična vrsta „veta“. Verovatno je samo mislio na ukidanje autonomije Vojvodine – da se i to pitanje jednom skine sa dnevnog reda istorije, pa da srpski parlament može više vremena da posveti pitanju jagodinskih žirafa i neutoljenih ljubavnica.
Inače, iznad ovog izveštaja o sudbini Vojvodine na Pravnom fakultetu u Beogradu, zapazio sam u Dnevniku od utorka i napis – da je Vojvodina prikraćena za 15 milijardi dinara u Nacrtu budžeta za 2009, jer je, navodno, Vlada Srbije zaboravila da u Ustavu Srbije piše da se iz državnog budžeta sedam odsto sredstava mora transferisati u budžet APV. U stvari, prema nesrećnoj izjavi šefa poslaničke grupe „Za evropsku Srbiju“ Nade Kolundžije (RTS, 2. decembra), „svi moraju stezati kaiš iduće godine“, pa, dakle, i Vojvodina, te da će ZES većnaći načina da izglasa spomenuti budžet.
Znam da je šefovima poslaničkih grupa ponekad teško da daju suvislu izjavu, kada ih novinari uhvate na pogrešnoj nozi ili kada su odgore dobili glupavo uputstvo. Ali, gospođa je ovoga puta stvarno preterala. Umesto da kaže „Vlada Srbije još nije usvojila budžet i ona nikad neće predložiti protivustavni zakon“, pa posle nek neko drugi i viši iz vladajuće koalicije trlja glavu kako će obrazložiti nešto što liči na protivustavno rešenje – ona je zapravo rekla „svi moraju iduće godine stezati kaiš, a, naravno, Vojvođani posebno“. Ta stvarna sadržina njene izjave „vrišteći se sukobljava“ sa ustavnim „razlomkom“ koji se ne može smanjivati – a on obezbeđuje „ravnopravnu štednju“, jer kada celina steže kaiš, steže i Vojvodina isto toliko. Šta će ova sirotica reći ako se na skupštinsku govornicu sutra ustreme poznati legalisti, Koštunica i Aligrudić, ili Velja, Toma i Vladan – da ukažu na flagrantno kršenje ustavne obaveze prema Vojvodini u zakonu o budžetu koji predlaže Vlada Srbije. Ej, krši se Ustav Srbije, probijaju se ustavni okviri, nije šala.
Ako Demokratska stranka i one stranke koje su s njom u koaliciji dozvole da se ponovo napravi lakrdija od ustavnog položaja Vojvodine, one verovatno neće mnogo politički štetovati u samoj Pokrajini (daleko su izbori, a znamo i Vojvođane). Nije važno ni da li će ih neko iz Evrope popreko pogledati, to nije bitno. Bitno je da će izgubiti verodostojnost. Tako su propale mnoge stranke.

(Beta)