Pošto sticajem okolnosti počinjem da pratim našu štampu i sa čisto žurnalističkog, teorijskog stanovišta, protekle nedelje pažnju mi je privuklo isticanje naslova „Ne treba nam vojvođanska akademija“ nad najavom intervjua sa potpredsednikom SANU, akademikom Ljubišom Rakićem, na prvoj strani Blica.
Kada sam na 20. i 21. stranici tog broja počeo da čitam najavljeni intervju, u prvom trenutku mi se učinilo da su urednici lista pogrešili pri izboru naslova, jer akademik Rakićtu iznosi neke stavove Izvršnog odbora SANU koji su možda i značajniji od onoga što je istaknuto u naslovu.
Na primer, iz uvodne napomene akademika Rakića da su „glavne odrednice delovanja Srpske akademija nauka i umetnosti na početku 21. veka: naučna analiza i ocena događaja u društvu“ – mogao bi se izvući dosta atraktivan naslov: „Biće novih memoranduma SANU“.
No, čitajući dalje intervju, razumeo sam zašto se urednik nije odlučio za varijantu naslova koja je meni prva pala na pamet. Jer, Rakićkasnije kaže da će mladi ljudi koje sada SANU okuplja na svojim projektima „ocenjivati društvene pojave i stremljenja bez dnevnopolitikantskih pamfleta, većargumentovano, pa ih političke elite neće koristiti za sitne i sumnjive ideološke interese“. U tom pravcu, on je još dodao da je „siguran da u budućnosti, osim naučne analize i vrednovanja, ništa više neće nositi potpis naše akademije“. Kada sam u čitanju ovog teksta došao do ovog mesta, pomislio sam da bi zapravo naslov intervjua s potpredsednikom SANU mogao biti suprotan mojoj prvoj ideji, pa bi, na primer, mogao da glasi: „SANU više neće potpisivati pamflete“ ili „Odsada samo naučno argumentovani memorandumi“.
Nešto od mojih olakih asocijacija izgleda da je lecnulo i kolegu A. Nikolića, koji je razgovarao s Rakićem za pomenuti broj Blica, pa ga je gotovo ironično upitao da li i „Prilog javnoj raspravi o Nacrtu Statuta AP Vojvodine, koji je nedavno potpisao Izvršni odbor SANU, predstavlja temeljnu analizu i ocenu“? Rakićje na to odgovorio s nekoliko „temeljnih analiza i ocena“ koje se mogu svesti na tezu da Vojvođanska akademija nauka i umetnosti nije potrebna, jer SANU većima ogranak u Novom Sadu. Evo, uostalom, kako je to formulisao akademik Rakić: „Nema razloga da se dupliraju institucije u zemlji s istom delatnošću, jer je ogranak SANU u Novom Sadu i formiran zbog specifične multikulturne i multinacionalne sredine kakva je u Vojvodini“. Elem, verujem da Rakiću i SANU doista nije potrebna VANU, a da li je ona potrebna Vojvodini, to Izvršni odbor SANU ne zanima, pa je protiv odluke poslanika Skupštine Vojvodine poveo parnicu pred Ustavnim sudom, valjda kao društveno odgovorno, ali i zainteresovano lice. Čini se da je, napokon, ova ocena dala povod uredniku Blica da ceo tekst kreativno naslovi sa „Ne treba nam vojvođanska akademija“, mada akademik Rakićto doslovno nije tako izgovorio.
Ostajem, međutim, pri tome da sa žurnalističkog gledišta to nije pravi naslov ovog intervjua. Taj naslov bi bio dobar pod dve pretpostavke: da sve što je antivojvođansko ide kao alva kod publike ili u slučaju kada bi Blic bio bilten Glavnog odbora Demokratske stranke, pa bi taj naslov imao snagu poruke građanstvu da današnja osovina vlasti u Srbiji odustaje od podrške Statutu Vojvodine, za koji je nešto ranije, u Skupštini Vojvodine, preuzela glavnu odgovornost (u tom slučaju to bi zapravo bila glavna vest u ovom napisu).
Pošto verujem da većini običnih ljudi u Srbiji njiva ne bi bila veća ako bi Vojvodini bilo gore i pošto za Srbiju ne vidim nikakvu opasnost u tome što u Vojvodini predstavnici tamošnjeg naroda žele autonomno da odlučuju o svakom petom dinaru koji upute u budžet Srbije (što uključuje i pravo Skupštine Vojvodine da bude osnivačjednog naučnog društva) – odbacujem prvu pretpostavku koja bi dala profitabilnost naslovu: „Ne treba nam vojvođanska autonomija“. Drugu je još lakše odbaciti, pošto je Blic list u privatnom vlasništvu i diči se na našu radost nezavisnom uređivačkom politikom, pa sigurno nije transmisija nikome u vrhu DS-a, koji se moguće koleba oko odjeka odluke o Statutu Vojvodine. Zbog toga konstatujem da nijedna od gore pomenutih pretpostavki za medijsko napumpavanje omraze prema VANU nije na mestu, pa ostajem ubeđen da ni odabrani Blicov naslov nije savršen.
Ono što je u tom naslovu ipak dobro, to je što on zorno ilustruje vezu pitanja vojvođanske autonomije (pa i vojvođanske akademije) i gore navedenih „glavnih odrednica delovanja SANU na početku 21. veka“. Naime, stav da je Vojvodini dovoljan „ogranak SANU u Novom Sadu“ pripada koncepciji SANU iz dalekih „sovjetskih“ vremena, a ona se prikriva nešto manje bajatim stavom – da Srbiji nije potrebno da se „dupliraju institucije s istom delatnošću“, što znači da akedimik Rakićnedvosmisleno razume SANU kao ustanovu sa državnim (odnosno nacionalnim) naučnim monopolom na celoj teritoriji Srbije, širom njenog državnog suvereniteta.
Naravno da niko ne može sporiti pravo, na primer, nekom akademiku da decenijama bezuspešno traga za bar jednim viđenijim Hrvatom koji, navodno, nije antisrbin ili prikriveni ustaša i da svoja frustrirajuća saznanja iznosi u javnost, jer uvek postoji mogućnost da se neko javi sa drugačijom argumentacijom, ali je svaka monopolizacija prava na naučne dijagnoze u jednoj i jedinoj „vrhovnoj“ naučnoj ustanovi bez ikakve konkurencije – nešto drugo. Dakle, „naučna argumentacija“ svakog akademika je jedno, a zauzimanje stavova „o stanju u društvu“ (pa i o „konkurentnim institucijama“) na Izvršnom odboru ili na Skupštini SANU je nešto drugo.
Inače, sintagme „dupliranje institucija“ sećamo se još iz starih socijalističkih centralističkih vremena, kada se svaka konkurencija doživljavala kao zaludno rasipanje oskudnih resursa – ali se s tim stavom ni tada nije išlo predaleko. Jer, on bi podrazumevao da Vojvodini i nije potreban novosadski Dnevnik, većbi joj bio dovoljan i „ogranak“ nacionalne Politike (to je, istina, većpostignuto preko zajedničkog vlasnika VAC-a). Ili, da Vojvodini i nije potreban fudbalski klub Vojvodina, većbi joj bio dovoljan „zajednički ogranak“ Crvene zvezde i Partizana, itd.
Uzgred budi rečeno, inicijator za osnivanje Vojvođanske akademije nauka i umetnosti, još pre trideset godina, bio je pesnik Vasko Popa, čovek koji je napisao neke od najlepših pesama srpskog jezika, a koji nije mogao da uđe u SANU – ili zbog njenih previsokih naučnih i umetničkih kriterijuma ili zato što je „po krvi“ bio Rumun iz Vojvodine.

(Danas)