Mržnja vazda u pripravnosti
Nisam više uistinu bio u stanju da učestvujem u događajima, u sukobima različitih htenja, obezvoljen donekle svojom stvarnom pozicijom. Posle jednog trogodišnjeg intenzivnog perioda nisam se kandidovao za predsednika Međunarodnog PEN-a na mapi uvređenih nacionalizama, i unekoliko sam se i kod kuće povukao iz javnosti nove demokratije. Tu i tamo još pristajem da uradim nešto, ali posle dva dana sve zaboravim, i neko u meni uopšte neće ništa da zna o tome. Snage su izjednačene, stvari idu i same od sebe, ima dosta ljudi za sve potrebe. Na raznim listama moje ime je podnošljivo na neko kraće ili duže vreme. Povlačim se u ulogu privatnog čoveka, književnost više nije teren opozicione kritike, nema više potrebe da se igramo žmurke u pozorištu, ako neko hoće da nešto da kaže, može da kaže i u parlamentu, i da objavi u novinama. Došao je kraj jeftinoj knjizi, državi više nije stalo da što više ljudi pročita u ovoj zemlji napisane knjige. Ne možeš više da budeš ni prvosveštenik, ni jeretik, čak ni ekspert. Umesto nas ponovo sveštenici govore uzvišene stvari. Istočnoevropljani nisu još u detinjstvu naučili kapitalizam, i sad ga moraju naučiti u zrelom dobru. To je mnoge uznemirilo, mnogi su izgubili i samopouzdanje, a samodegradacija može da izazove i narogušenu oholost. Stupaju na scenu, preteći stisnutim pesnicama, primitivni polutalenti. Bude li to i dalje ovako išlo, biće proglašen za izdajnika svako ko ne bude imao neku ružnu reč za susednu naciju. Mržnja je u pripravnosti, samo se još čeka da joj se kaže na koga da se ustremi. Latentni fašisti se muvaju među nama pod maskom valjanog čoveka. Poneki se već, međutim, i ne prikrivaju naročito, govore sasvim otvoreno. U antikomunističkoj retorici množe se uvrežene fraze ekstremne desnice. Profesionalni mrzitelji traže đavola međunarodnih mafija. I taj đavo počinje sve više da poprima jevrejsko lice. Ovo obnavljanje sve više liči na povratak nekakvom nedovršenom poslu, nečemu što je bilo pre Drugog svetskog rata. Ova zemlja je u svojoj istoriji imala pretežno rđave vlade, i ova zemlja ih je sve nadživela. Novi se pozivaju na to da su novi, unekoliko su nadmeni i nesigurne samosvesti. I šta radi diletant kad se definitivno ispostavi da je diletant? Poziva se na nekakvu uzvišenu misiju.
Duboki i razređeni, pazi na sebe
Posle pobunjenika-idealista dolaze pragmatični štreberi. Mali ljudi uživaju u tome što su postali veliki ljudi, odmah su poprimili ponašanje i običaje džentrija, odlaze u lov, igraju tenis, nose odela šivena po meri, uživaju u luksuzu vlasti, u crnim limuzinama i, naročito, u tome što je oko kamere vazda uprto u njih, što govore pred grozdovima mikrofona, i u tome što mogu sa mnogo reči da popune tišinu zemlje. Personal prethodne gospode sad služi novoj gospodi i opanjkava pređašnju gospodu. U sezoni linjanja oni vispreniji su se, sa malo treninga, prekvalifikovali, usvojili novi rečnik, pokazalo se da ih je moguće rastaviti na sastavne delove i zameniti dotrajale. To je prednost plastelinskog čoveka, izuzetno je ekonomičan. Kako se polovni doušnik pretvara u novog-novcatog konzervativno-nacionalnog čuvara morala? Salata od karaktera, kašasto sećanje. Sve je ono što jeste. Iscrpljene su sjajne rezerve i latentna čuda. Nacionalisti u dresu patriota psuju federaliste kao veleizdajnike. I svetski ratovi su bili dela blokovski organizovanih nacionalizama. Naposletku se ukazao, kao moguć, i treći, nuklearni svetski rat, kao totalni holokaust ljudske rase. Populizmi, te narodne ili narodnjačke ideologije, kulminirali su u nacionalizmu. Ideologija koja idealizuje krvno srodstvo, prema spolja deluje neprijateljski, jer je ekskluzivna i ograničavajuća: na taj način nalazi i prilike da stvori konfliktne situacije. Unutrašnjopolitički totalitarizam i spoljnopolitička agresivnost su rođena braća. Nacionalna zatvorenost je utoliko bolja ukoliko je korenitija, lokalnija, onakva kakvi smo mi, dubinski Mađari, a ne razvodnjeni Mađari. Potrebno je preispitati i naše, u bronzu izlivene velikane, jer su i oni sumnjivi – sumnja se da su i oni razvodnjeni Mađari, nekako im nadimci vuku na nemački, kao baron Pepi illi grof Štefi.
Snoviđenja na jezeru
Znamenita „Wannsee konferencija” je održana pre sedamdeset godina u jednoj vili u rezidencijalnoj četvrti Berlina, na tom sastanku vodećih političara nacističke Nemačke je dogovoreno konačno rešenje: utvrđeno je uništenje jevrejskog naroda na području Evrope. Zar zbilja konačno? Ne baš sasvim – evo, stojim ovde ja, kao primer. Ali, pobiti dve trećine evropskih Jevreja ipak je ozbiljan učinak. Gledano iz ugla svetskog rata, Hitler je bio samo jedan histerični gubitnik, međutim, što se tiče njegovog sna o Jevrejima, mogli bismo ga proglasiti skoro pobednikom. Osim mene i mog brata od tetke, uspelo mu je da u gasu i ognju uništi sve moje školske drugove, zajedno s mojim sestrama od tetke. Ova okolnost možda objašnjava moja osećanja prema stvarnim počiniocima. A od moralista-prozivara okrećem glavu i, osvrnuvši se u prolazu, kažem: ni osveta, ni oproštaj. Počinioci moraju da žive zajedno s vlastitim osećanjem krivice. Dokle? Doživotno. Ubica do kraja života ostaje ubica. Sam je sebe prokleo. Kako god pokušava da zaboravi, da objasni, uzalud. To ostaje večno sa njim. Čitava naša biografija ostaje sa nama. Ne želim da ga iko, ni prstom da takne. To je njegova stvar. Razumem ja da su ljudi, uvrstivši u vrhove svojih moralnih načela radikalnu realizaciju anti-jevrejskih govora, smatrali da ne smeju pasti u greh čovečnosti, i da ne može biti milosti ni za tek rođene. Koliko god da izgledaju dragi, nisu dragi, nego su Jevreji. Ako mati nikako neće da se odvoji od bebe, mogu zajedno da idu u kupatilo, pod tuš, i potom mogu biti prenete u krematorijum. I sve je to rađeno vrlo trezveno, ravnodušno, banalno, kao nešto svakodnevno. Usled toga je u varošici, u kojoj sam proveo detinjstvo, uspostavljen evropski prosek: od ukupno dvanaest hiljada stanovnika, Jevreja je bilo hiljadu, ubijeno je šeststosedamdeset, vratilo se tristatrideset, a ovi su kasnije, u više etapa, sami otišli. Tako da danas nema više ni jednog.

Na sajtu AUTONOMIJA! u nastavcima objavljujemo knjigu esejističkih beleški mađarskog pisca Đerđa Konrada. Na mađarskom jeziku je publikovana u proleće 2014. godine pod naslovom Ovde, u Evropi. Ona sadrži 146 kratkih tekstova koji odražavaju razmišljanja ovog autora o Starom kontinentu – to je uostalom tema kojoj se Konrad opsesivno posvećuje poslednjih trideset godina. Najraniji zapisi iz ove knjige potiču iz 1984. godine (uz naslov tih fragmenata naznačena je i godina nastanka, tako da čitalac može pratiti kako je evoluiralo Konradovo mišljenje do današnjih dana). Naravno, neizbežno se nameću i neki drugi tematski krugovi koji se nalaze u gravitacionom polju središnje teme – Evrope. U tom svetlu Konrad piše i o mađarstvu, o jevrejstvu, o demokratiji, o totalitarizmima. Iz ovih 146 fragmenata naposletku se ocrtavaju konture Konradove vizije Evrope, pre svega kroz prizmu evropskih integracija. Ovi tekstovi su argumenti u korist ideje o neophodnosti ujedinjene Evrope u novoj geopolitičkoj konstelaciji, svojevrsni odgovor na evroskeptične diskurse. I što posebno čini privlačnim ove kratke eseje, to je staloženost, mudrost, promišljenost svake Konradove reči.
Preveo i priredio Arpad Vicko