Skip to main content

Bilježnica Robija K.: Korona sjećanja

Stav 21. nov 2022.
5 min čitanja

Ona učiteljica Smilja je pitala: „A di je Robi?“ Moj drug Dino je iz klupe rekao: „Nema ga!“ Uča je zarežala: „Vidin da ga nema! I to baš kad imamo kontrolni iz hrvackog! Nego san pitala di je!“ Dino je rekao: „Izgleda da se još nije vratija iz Vukovara!“ Uči je uletilo čudilo: „Šta radi u Vukovaru?“ Dino je rekao: „Kako šta radi? Vodija ga je tata u kolonu sjećanja!“ Učiteljica Smilja je pitala: „Zašto ga vodi u kolonu sjećanja kad je nastava?“ Dino je dignijo bradu i pitao je: „Mislite da bi bilo bolje da ga nije vodija?“ Uča je zaskvičala: „Nisan to rekla!“ Dino je rekao: „Ne znan, meni je tako zvučalo… Ka ono, da šta roditelji imaju vodit dicu u Vukovar…“ Učiteljica Smilja je dreknila: „A magarče jedan laživi, dabili laživi! Jel ti znaš kad je bila kolona sjećanja?“ Dino je rekao: „U petak!“ Uča je pitala: „A koji je danas dan?“ Dino je rekao: „Ponediljak!“ Uča je raširila ruke: „Zašto bi iko iša u petak u kolonu sjećanja, a ne bi se vratija do ponediljka?“ Dino je rekao: „Zato jer pošto je to ogromna kolona!“

Učiteljica Smilja je na velikom odmoru iz zbornice nazvala moju mamu na mobitel. Ona je rekla: „Alo? Ma skužajte šta vas zoven! Tila san samo pitat di je Robi?“ Mama je rekla: „Zašto vas to zanima?“ Uča je rekla: „Zato jer pošto nije doša u školu!“ Mama je zavrtila sa glavom: „O srceliti irudovo! Pa ispaliću na živce, časna rič! Čin se ja maknen iz kuće nastane teški raspašoj!“ Učiteljica je pitala: „Ali niste doma?“ Mama je rekla: „Firma me poslala na seminar u Rovinj! Pet dana nisan vidila ni muža ni sina! A lipo san rekla starijen balibanu da mlađeg balibana otprema svako jutro u školu!“ Uča Smilja je rekla: „E pa Robi u školu nije doša! I to baš kad je kontrolni iz hrvackog!“ Mama je rekla: „Popizdiću majkemi ako ga je opet vodija u Vukovar u kolonu sjećanja! To mi je i lani napravija!“ Učiteljici je uletilo čudilo: „Zašto ga vodi u Vukovar kad je nastava?“ Mama je dignila bradu i pitala je: „Mislite da bi bilo bolje da ga ne vodi?“ Uča je zaskvičala: „Nisan to rekla!“ Mama je rekla: „Ne znan, meni je tako zvučalo…“ Uča je podviknila: „E pa skroz van je krivo zvučalo! Ja san samo…“ Mama je uletila: „Ne mogu sad imat diskusijum jer pošto san usrid seminara! Esemesaću van broj od muža mi, pa vidite sa njin di mu je sin!“

Onda je mama utipkala broj u mobitel i rekla je tati: „Saće te nazvat Smilja!“ Tata je rekao: „Okej! Samo da pri toga još jednon potvrdimo dogovor!“ Onda je tata okrenijo se prema meni i rekao je: „Znači, sad kad te ja Smilji opravdan šta si pica kontrolni iz hrvackog, tiš lipo uzet ključić od svoje kasice prasice, di god da si ga sakrija, paš je lipo otključat, paš lipo mami i tati dat onih sto eura šta ti ih je dida prekjuče ubacija! Okej? Jesmol se oko toga složili?“ Ja sam uzdahnijo i kolutačijo sam sa očima. Mama je meni rekla: „A ako neš, onda ne samo štaš popit asa iz kontrolnog, negoš i dobit neopravdane sate!“ Ja sam opet uzdahnijo. Tata je rekao: „Mami i tati su ti šoldi nužni za priživit do kraja miseca!“ Mama je počeškala se po ćiverici i rekla je: „Mada mi još uvik ne ide u glavu da mu je stari škrtun ubacija sto eura u kasicu!“ Tata je rekao: „Staro prdilo ima takvi đir! Unuk mu je suvo zlato, a ćer kurac od ovce!“ Ja sam rekao: „Dida je meni reka da mu je to od super sezone! Da oba su mu aparpmana bila puna cilo lito i da je to meni nagrada šta san gostima nosija kufere!“ Tata je rekao: „Okej, neću se mišat u vaše šporke posle! Jel imamo dogovor il nemamo? Smilja će zvat svaki sekund!“ Ja sam zakolutačijo sa očima i rekao sam: „Ajme majko, to mi je teška koma…“ Mama je pitala: „Ama šta ti je koma, glupsone?“ Ja sam rekao: „To šta tako iskorištavate žrtve!“ Tata je podviknijo: „Ma koja si ti žrtva, papane?! Jel zato šta si pica kontrolni?“ Ja sam rekao: „Mislin na žrtve Vukovara!“

Mama i tata su piljili u mene sa raskobečenim očima. Onda je mama arlauknila: „Jel ti to nas zajebavaš, mladiću, a?!“ Ja sam gledao u nju sa zinutim ustima. Mama je dreknila: „Cila božja zemlja iskorištava žrtve Vukovara! Nema ko ih ne potiže i rastiže! A ti si naša prcat samo mene i tatu, zbog pišljivih sto eura!“ Tata je viknijo: „Pogleaj malo šta rade Plenki i njegova vlada! Narod gladuje, penzići kopaju po komtejnerima, firme propadaju, računi lete u nebo, ministri kradu miljone, a oni pumpaju rulju sa tragedijon Vukovara! Tako da se svi useru i stoje kuco!“ Mama je rekla: „Čin svit počne brundat protiv vlasti, oni izvade žrtve iz ormara i svima začepe gubice!“ Tata je rekao: „I sad bi se ja i mama tribali osjećat loše, je li? Zbog pišljivih sto eura!“ Mama je rekla: „Bez kojih ne možemo priživit do kraja miseca!“ Onda sam ja uletijo: „Pa mogli ste učiteljici Smilji izmislit nešto drugo!“ Tata je pitao: „Šta drugo, jebate?“ Ja sam rekao: „Neam blage! Mogli ste izmislit da iman koronu!“ Mama je dreknila: „Koronu si ima prošli misec, tupsone! Nemoš stalno bit koroniziran!“ Tata je rekao: „A kad spomeneš Vukovar, svi se useru! Pa i učiteljice! Nema provjere! Nema cile mile!“ Mama je klimnila sa glavom: „To je najsigurnije!“ Onda je mom tati zazvonijo mobitel. Tata je rekao: „Opa! Zove Smilja!“

Mobitel je dalje zvonijo. Tata je zabuljijo se prema meni i pitao je: „ Onda? Jel imamo dogovor il nemamo? Ovo ti je zadnja šansa!“ Onda sam ja klimnijo sa glavom. Onda je tata javio se na mobitel: „Alo? Ko smeta?“ Učiteljica Smilja je rekla: „Skužajte šta zoven, tila san vas samo pitat…“ Tata je rekao: „Jel možete malo glasnije! Ovdi u Vukovaru lije kiša, ništa vas ne čujen!“ Onda je mama šuštala prema tatinom mobitelu: „Kšššššš… kššššššš… kšššššš…“ Uča Smilja je viknila: „Tila san vas samo pitat di je Robi!“ Tata je viknijo: „Robi je tu sa menon! Di bi drugo bija? Cili je iskisa, jadničak!“ Uča je pitala: „U Vukovaru?“ Mama je šuštala: „Kšššššš… kšššššš… kšššššš…“ Tata je rekao: „A di drugo nego u Vukovaru u ove tužne i tragičke dane? Toliko je duga kolona sjećanja da još hodamo!“ Učiteljica je pitala: „Od petka?“ Tata je dignijo bradu i pitao je: „Mislite da bi kolona tribala bit kraća?“ Onda je uča Smilja prikinila vezu.

Tata je gledao u ekran od mobitela i rekao je: „Prikinila je vezu! Šta to znači?“ Mama je rekla: „Znači da se usrala ka grlica!“ Tata je rekao: „Onda je problem rješen!“ Mama i tata su dali si po gimi fajv. Ja sam uzdahnijo i zakolutačijo sam sa očima. Mama je meni rekla: „Šta sad ti kenjkaš? Nemoj mi samo reć da te grizucka savjest!“ Tata je rekao: „Bolje ti je poć po ključić od kasice prasice, paš posli ličit savjest!“ Onda je mama mene pomilkila po glavušici i rekla je: „Ama šta si se tako popišmanijo, jebemu miša potopira? Aj kaži mami!“ Ja sam slegnijo sa ramenima i rekao sam: „Saće mi svi u školi govorit da izmišljam!“ Tata je raširijo ruke: „Šta fali izmišljanju?“ Onda je mama nagnila se prema meni i rekla je: „Gleaj, sinak! Ako si izmislija da si veliki domoljub, ne tribaš se oko toga ništa brigat! Jer pošto to nonstop svi izmišljaju! Bereš?“ Tata je rekao: „Tako je! Između domoljublja i izmišljanja nema razlike!“ Ja sam rekao: „Ali nisan to izmislija, tata!“ Mama je pitala: „Nego šta?“ Ja sam rekao: „Nego to da mi je dida ubacija sto eura u kasicu!“

Robi K. (IIIa)

(Viktor Ivančić, Peščanik / Foto: Gradska TV)