Skip to main content

DEJAN ILIĆ: Ako uzmeš, kajaćeš se; ako ne uzmeš…

Stav 16. jan 2024.
4 min čitanja

"Izuzev ujedinjenja, što je bio vrhunski predizborni potez, sve ostale aktivnosti opozicije pred izbore svele su se na poklič – drž’te lopova"

Tamni vilajet, to je danas politika u Srbiji. I u tom tamnom vilajetu, izgleda kao da opozicija nema dobro rešenje kada je reč o prihvatanju ili neprihvatanju mandata u skupštini Srbije. Jeste, kao u priči: ako uzmu kajaće se, ako ne uzmu – isto.

Šta uopšte ima da se kaže o tome treba li opozicija da uzme mandate u skupštini Srbije ili ne treba? Zapravo, baš ništa. Jer je to savršeno nebitno. Ništa se neće mnogo promeniti i ako ih uzme i ako ih ne uzme. Kako smo to već čuli više puta, i ako njeni predstavnici ne uđu u parlament, novac će stizati na račun stranaka koje su osvojile dovoljno glasova da se nađu u njemu. Dakle, štrikliramo pitanje finansiranja stranaka kao – rešeno.

To bi mogao biti najvažniji razlog da se uzmu mandati. Ali, pošto država ne uslovljava finansiranje prihvatanjem mandata već samo izbornim rezultatom, pokazuje se, iz tog najvažnijeg ugla, da je pitanje o prihvatanju mandata nebitno.

Dobro, istina je, postoje i drugi razlozi. Recimo, prihvatanjem mandata i sedenjem i govorenjem u skupštini, predstavnici opozicije podižu svoju vidljivost. Samo što je ovo – nagađanje. To bi trebalo proveriti. Šta ta vidljivost tačno znači – ko u stvari postaje vidljiv(iji)? Da li sami predstavnici, svako od njih ponaosob ili njihove stranke? Da li je reč o rastu individualne ili kolektivne vidljivosti zbog zamaha dobijenog od ulaska u skupštinu?

Ne znamo odgovore na ova pitanja. A čak smo ih i pojednostavili. Evo, uzmimo sad i ideje (političke programe, ideologije, konkretna rešenja, posebne politike u vezi s konkretnim pitanjima i oblastima) – dakle, čemu raste vidljivost: samim poslanicima, njihovim strankama ili idejama koje zagovaraju? Sumnjam da je iko ozbiljnije uradio istraživanje u vezi sa tim, pa možemo samo da nagađamo. Recimo, ja bih odmah precrtao ideje, ali je sasvim moguće da bih pogrešio.

Kako god, dok to ne znamo, ne može se na osnovu toga odlučivati treba li ili ne treba opozicija da uđe u skupštinu i učestvuje u njenom radu. Sve i kada tome dodamo da zbog njihovog prisustva u skupštini pojedini mediji mogu otvoriti vrata za neke poslanike iz opozicije, opet se treba vratiti osnovinim pitanjima – od nastupa u medijima, kome raste vidljivost: poslaniku, stranci, idejama…? A pošto se o tome ne zna dovoljno, zaista je nebitno da li će opozicija uzeti mandate ili ne.

Umesto vidljivosti, možda bismo bolje prošli ako razloge tražimo u prisustvu u komisijama za kontrolu izbora. Da nisu bile u parlamentu, opozicione stranke ne bi imale svoje članove u izbornim komisijama. A da ih nisu imale, ne bi mogle novoradikalski režim s Vučićem na čelu da uhvate u krađi. To je istina. Ali, dobro, uhvatili su ga – i šta sad? Pokazalo se da nije dovoljno uhvatiti lopova u krađi, potrebne su institucije koje će prikladno reagovati na krađu. Njih nema. I to se ne rešava ulaskom u parlament. A videli smo nedavno, ni izlaskom iz njega. Dakle, i iz tog ugla – svejedno je.

Naravno da opozicija mora imati članove u izbornim komisijama, ali se fer i slobodni izbori, kao ni smena vlasti neće dogoditi zahvaljujući njima. Ta će se borba voditi negde drugde i vrlo verovatno izvan institucija.

Neku drugu korist opozicija bi ipak mogla imati od ulaska u skupštinu, i o tome ne moramo nimalo da nagađamo. Tih sedamdeset i nešto više opozicionih predstavnika dobijaće redovne poslaničke plate. Ko hoće da se bavi opozicionom politikom u Srbiji na ozbiljan način mora imati rešena osnovna egzistencijalna pitanja. Sve i ako će država dati novac za stranke zbog njihovih izbornih rezultata, dobro je da se od tog novca ne finansiraju baš svi opozicioni političari. Nije mala stvar da njih sedamdesetak svoja životna pitanja rešava poslaničkom platom. To je neka vrsta uštede za stranku.

Na to treba dodati i poslanički imunitet, mada s ovakvom policijom i pravosuđem to i nije neka jaka garancija. Od toga je važnije ko će iz redova opozicije ući u parlament i da li će svi odreda koji uđu zaista biti – recimo to tako – ljuti aktivisti. „Ljuti“ u smislu posvećeni i odlučni da iz dana u dan rade na podizanju kapaciteta svojih organizacija. Ne moram ja to da kažem, evo, neka stranke same pogledaju, svaka za sebe i sve zajedno – je l su to ti ljudi? Zapravo, ja i ne znam to. Ali bi stranke morale da kažu – evo, ovi ljudi ulaze u parlament ne zato što veruju da u parlamentu može nešto da se uradi (jer ne može), nego zato što su oni najbolji koje imamo i neumorno će raditi na širenju opozicionog fronta spram režima.

Ali, opozicija nam u stvari to ne govori, i to je jedini problem s uzimanjem ili neuzimanjem mandata. Opozicija pravi sličnu grešku kao i u izbornoj kampanji. Izuzev ujedinjenja, što je bio vrhunski predizborni potez, sve ostale aktivnosti opozicije pred izbore svele su se na poklič – drž’te lopova. Na kraju, jesmo li ga uhvatili ili ne? Utisak je, i jesmo i nismo. To jest, jesmo, ali se to pokazalo kao nebitno. Stvar je u ovome: ako izbori jesu pokradeni i ako se traži njihovo poništavanje, kako da se uzmu mandati? A ako se uzmu mandati, da li to znači da se prihvataju rezultati izbora?

Zvuči logično, ali je u suštini pogrešno. Jer svrgavanje novoradikala s vlasti nije stvar sposobnosti da se logično misli u okviru institucija (kojih nema) – od izbora do parlamenta. To je dugotrajna i ozbiljna (za sada još) politička borba. Opozicija u tu borbu ulazi, rekao bih, doslovno goloruka. Pošto je to tako, treba uzeti sve što se može od ove vlasti kako bi ona na kraju pala. Samo tako može imati smisla ulazak u skupštinu – da se uzme još tih nekoliko desetina plata. I to nije ni sramota ni izdaja. To je realnost političkog života u Srbiji. Ali onda to tako treba i reći, bez teške retorike i visokih principa.

(Peščanik, foto: Autonomija)