Ostali su bilbordi po gradu i reklame na autobuskim stajalištima sa Tvojim stihovima. Pre tačno mesec dana, 22. februara, pošli smo da Te ispratimo, sa Keja Te noći si preplivao Dunav, dubok i strašan. Znam da si morao preko. Nadam se da smo Ti na lep način pravili društvo te noći.

Sećam se toplog julskog leta 2018. godine. Sve nas je zatekla vest o smrti Olivera Dragojevića. Znali smo, bio je dugo bolestan, ali… A onda sam video gomilu ljudi, čamaca, baklje, poslednji pozdrav sa crkve Svetog Duje i sa svakog pedlja splitske rive. Tad sam prvi put shvatio da nešto može biti i tužno i veličanstveno. Uvek me je bilo strah da li ćemo Ti prirediti adekvatan ispraćaj, tog jednog dana.

Naših susreta bilo je dosta, pratio si me na svakom koraku, kao i mnoge od nas. Umelo je to biti i kad mi je teško, i kad mi je lepo – jedan klik bio je dovoljan za put u Tvoj svet – svet korzoa, šale i zabave, ali pre svega ljubavi, strasti, tuge, sreće i jakih emocija. Neko je sjajno rekao kako je Tvoj odlazak toliko teško pao svima jer smo se pronašli u Tvojim stihovima, koje si tako šeretski, mangupski, dirljivo skrojio, i pogodio dušu svakoga od nas, ostavivši neizbrisiv trag, koji ni stotinu i jedna košava ne može oduvati i odneti.

No, osim kad bi se našao na ekranu naših telefona, a sećam se od ranije i plejera, kaseta i muzičkih linija, sreli smo se mi i uživo. Otac me je poveo na premijeru tvog filma, bio sam dečakpre dosta godina. Ugrabio je priliku za fotku i stao sam, onako mali, klinac, pored tebe. Odmahnuo si rukom i rekao: „Ta, ti sigurno slušaš te didžejeve …“. „Ne“, rekoh, „ja jako volim Vašu muziku“, bilo je sve što sam mogao da izustim. „Hajd’, dobro, onda može i slika.“

Verovatno nisi znao koliko si mi puta pomogao. Ili jesi? Čitao sam Đole, nakon što si otišao, mnoge priče, doživljaje, susrete i sve načine na koje si ostavio trag u ljudskim životima. Slušao sam priče sa Tvojih koncerata, smejao se i uživao. A o Tebi su govorili i pisali mnogi, tako lepo i dirljivo: naši muzički velikani, javne ličnosti, mnogi mediji, pa čak i Washington Post. Bilo je i svađa oko murala, slika, spomenika i ulica, no ipak su u prvom planu bile i ostale poruke ljubavi, baš kao što bi i trebalo biti.

Razmišljao sam o onima koji Te vole, i onima koji Te ne vole. Neke stvari sasvim su logične – govorio si i stvari koje nisu bile, a i dalje nisu, poželjne. Pevati neposredno nakon rata svugde u bivšoj Jugoslaviji, biti voljen posle rata svuda, jer si znao kroz šta su ljudi prošli na svakom koraku nekadašnje države, pričati protiv ludila u toku tog istog rata, na koncertima, onako gospodski i kulturno, da ne spominješ imena, a da kažeš baš sve… to se zove hrabrost. Mnogi su poklekli, dragi Đole, na ispitu zvanom Devedesete, dodvoravajući se ovom ili onom zlotvoru. Ti si ostao svoj. I naš.

Naša Varoš je ionako odavno na kolenima, o čemu si sa svoje Salajke i sam govorio. Deluje kao da će njen karakter i šmek pojesti interesi kojekakvih „sumnjivih investitora“ i prašina koju dižu njihovi kamioni, zidajući i menjajući pejzaž našeg Grada. Ili možda ipak neće. Videlo se to i pre mesec dana. Uspeo si da, po poslednji put, probudiš muku u njima, a buku slobode u nama. Nas još ima – bili smo tu, na Keju, i u Beogradu, Zagrebu, Sarajevu, Splitu, Banjaluci, Osijeku i svakom drugom gradu bivše Jugoslavije. I tako mi je drago zbog toga. Tada su oni i videli da nas još ima, i uplašili su se. Toliko im je bilo loše, da se jedan predsednik nije ni oglasio povodom odlaska jednog od Najvećih.

Vest o Tvojoj smrti zatekla me je u automobilu, sa osobom koja mi mnogo znači. Parkirao sam i šetao, izgubljen i zbunjen. Jer, čekao sam šta ćeš sledeće izvući iz tog filcanog šešira, kakav ćeš stih sklopiti i oboriti nas sa nogu. Toga više neće biti.

Setio sam se i Olivera, baš te noći kad si Ti preplivao Dunav. I, iako je naša voda mutnija od morske i iako smo imali manje čamaca nego u Splitu, veličanstvena lepota ovog našeg tužnog događaja ne može da stane ni u jedan pasus, bilo kakve knjige ili teksta. A Đole je to od gore video sve… i valjda se zadovoljno smešio. Sve dok se tehnička ekipa nije počela pakovati, ugasivši projektor i obrisavši Tvoj lik sa naše Tvrđave, negde oko 9 sati uveče…

A palanka, zavidna kao i svaka palanka, o Tebi je znala pričati svašta. Ne marim za to. Jer ono što zaista jeste bitno je da li je umetnik, javna ličnost, ostao dosledan sebi i svojim uverenjima i kakav je trag ostavio iza sebe. A Ti si, Đole, ostavio ogroman trag – bio si i ostao mnogima od nas, naš verni Saputnik, mali svitac srebrni, što nas prati. Kada sledeći put budem bio na granici posle ponoći, i kad budem ugledao našu Vojvodinu, jednu i jedinu, pustiću Tvoju pesmu. Bio si ambasador naših žita, te Vojvodine i tog našeg Grada. I, kao što je primetio jedan mladi novinar o kojem će se još čuti: „Đoletova smrt je kao kada biste sklonili novosadsku Katedralu i ostavili prazan prostor na njenom mestu“.

Ispred Katedrale sijale su sveće danima, Tebi u čast. Sijale su svuda, i u okolnim državama. Ostavio si nam veliki zadatak. Da li će Novi Sad još da zablista ponekad? Da li će da mu se sa ulica bitange sklone? Da li ćemo mi postati bolji nego što jesmo? Ne znam. No, ono što znam je sledeće: cirkus ipak nije otišao, dame i gospodo. Da ne bi od njega ostao okrugli trag na mestu šatre, moramo dokazati da umemo da živimo balaševićevski – dosledni, svoji i Tvoji. Naš Pajac i Saputnik, temelje cirkusa će čuvati od gore. A nama preostaje da zauvek uživamo u saznanju da smo bili i ostali deo Tvoje predstave.

(Autonomija)