Skip to main content

DALIBOR STUPAR: Quo vadis, Srbijo?

Stav 22. mar 2021.
3 min čitanja

Hajde da uradimo jedan eksperiment. Zamislimo da je danas 26. april, jutro je nakon dodele Oskara. Film rediteljke Jasmile Žbanić „Quo vadis, Aida“ osvojio je taj zlatni kipić namenjen najboljem stranom filmu. To znači da su oskarovci postali i glumci/supružnici iz Novog Sada Jasna Đuričić i Boris Isaković. Šta mislite, hoće li se u tom slučaju Novi Sad, ovogodišnja Evropska prestonica kulture, javno podičiti uspehom svojih sugrađana? Mislite li da bi gradonačelnik Novog Sada Miloš Vučević napravio prijem za glumce koji su svom gradu doneli ovu prestižnu nagradu? Da li bi im organizovao doček na Trgu Slobode? Mislite li da bi automatski postali laureati ovogodišnje Oktobarske nagrade ili Novembarske povelje?

Da li bi, možda, Pokrajinska vlada nagradila pomenuti glumački dvojac? Da li bi Skupština AP Vojvodine organizovala projekciju filma, uz prisustvo glumaca, i na taj način im odala počast? Ne tako davno, mada definitivno u nekom drugom dobu, u velikoj sali Skupštine AP Vojvodine emitovan je film „Šišanje“ režisera Stevana Filipovića. U istoj toj skupštini, u zvaničnoj poseti bili su i članovi kultnog pulskog benda „Kud Idijoti“. Danas nezamislivo.

Možda ste ipak za odgovor pod B: taj dan će novosadski i pokrajinski, kao uostalom i državni zvaničnici, prvobitnu gromoglasnu tišinu ispuniti novim spinovima o antisrpstvu i merenju težine zločina. Porediće neuporedivo, kukajući opet nad zlehudom sudbinom Srba i brojati žrtve na svim stranama, ne bi li dokazali da su baš srpske najveće. Možda će neko od njih javno, poput Ane Brnabić onomad, ponoviti kako u Srebrenici nije bilo genocida?

Hoće li tog dana od ranog jutra horde botova, potpomognutih ekstremnim nacionalistima, šovinistima i dežurnim relativizatorima zločina, krenuti u akciju i zatrpavati svojom mržnjom i smradom vesti koje se tiču osvajanja Oskara? Hoće li se usijati mašinerija pretnji koja se, zapravo, nikada i ne zaustavlja, od napada na svakoga ko pomisli da čestita, ko se obraduje, ko iskaže zrnce ljudskosti? Nije teško dati ispravan odgovor, ipak je ovo eksperiment s unapred poznatim rešenjem.

Da je odgovor pod B jedini moguć, svedoči pokazna vežba koja je pre desetak dana usmerena ka Dinku Gruhonjiću, neposredno nakon što je na ovim stranicama objavljen njegov tekst o šizofrenom spinu vezanom za film „Dara iz Jasenovca“ i pomahnitalom nacionalizmu koji ponovo prelazi granice Srbije. Pritisak kome je Dinko godinama izložen dodatno je pojačan u atomosferi u kojoj, pre svega zahvaljujući vlasti Srbije, mesecima prisustvujemo derbiju Jasenovac-Srebrenica, u kojem su najmanje važne žrtve.

Posle Dinka, na meti se našla i glumica Milena Radulović. Žena koja pokazala neverovatnu hrabrost prijavivši seksualno zlostavljanje od strane profesora Miroslava Aleksića, a zbog čega se našla na meti mnogih koji su uvek na strani jačeg, pogotovo ako mu je žrtva žena. Taman se stišala ta prva halabuka, Milena i koleginice sa kojima je javno istupila protiv seksualnog predatora dobile su ogromnu podršku javnosti za tešku borbu u kojoj su se našle, kad se, zamisli bezobrazluka, Milena usudila da na svom instagram profilu, u znak podrške, postavi fotografiju plakata za filma „Quo vadis, Aida?“. Kao po komandi, ispod kamenja ispuzaše spodobe koje, samo njima znanom mentalnom vratolomijom, spojiše Milenino „antisrpstvo“ i tragediju koja joj se desila, poželevši joj sve ono što je već jednom preživela od bludnog profesora.

Teško je verovati da Jasna i Boris neće doživeti isto. Pogotovo što je Boris već navikao na pretnje, ako iko ikad uopšte može da se na to navikne, jer je odranije uvršten u liste koje prave „pravednici“ i moralni čistunci, a koji će sada dodatno podivljati jer im je, po njihovim merilima, oskrnavio lik heroja Mladića.

Jednostavno, Srbija je društvo koje ne trpi istinu. Sada je u fazi da se više i ne postavlja pitanje da li je dozvoljeno drugačije mišljenje i je li kritika poželjna ili nije. Da li novinari, glumci, da li bilo ko ima pravo na sopstvene stavove? Lakše je čoveku da ugasi svetlo u sebi, nego da se obračuna s tamom koja ga okružuje, da parafraziram SF klasik. U Srbiji je ipak lakše razbiti sva ogledala oko sebe nego u njima pogledati sopstveni odraz. A Dinko, Milena, Jasna, Boris i ini svojim poslom pružaju odraz.

Zvanična kandidatura za Oskara filma „Quo vadis, Aida“, 15. marta ove godine, nedvosmisleno je pokazala ko je lagao kada se, gotovo tri meseca ranije o „Dari iz Jasenovca“ pričalo kao o kandidatu za Oskara. U medijima i tabloidima bliskim vlastima u Srbiji besomučno je spinovano kako su, parafraziram, zli dušmani nakon antisrpske kampanje na IMDB povukli Daru iz trke, a sada je jasno da u toj trci nikada nije ni bila. To nikako ne znači da takav film nije potreban.

Naprotiv, potrebno je obraditi sve zločine i urezati ih u kolektivno sećanje kao opomenu. Neko se mora pozabaviti i Olujom i hladnjačama, moramo na velikom platnu videti i stradanja u Medačkom džepu i rušenje Mostara i zločine u Kravici i Štrpcima i Žutoj kući… Moramo ih otrgnuti od zaborava, da ne ostanu samo prašnjavi spisi u arhivi Mehanizma. Da bismo to uradili, moramo jednom za svagda da odlučimo – istina, ma koliko teška ili veličanje zločinaca? Jedno s drugim ne ide. Svaka država to mora da uradi sama za sebe, bez gledanja u tuđe dvorište. Quo vadis, Srbijo?

(Slobodna reč, Foto: N1)