Osnovna tendencija današnje Srbije jeste falsifikovanje, prećutkivanje i brisanje zločina iz devedesetih, ali još strašnija je ona druga – brisanje istorije otpora tom ratnom ludilu, čemu se mora suprotstaviti iz sve snage, istaknuto je sinoć u Senti, na skupu posvećenom tridesetoj godišnjici masovnih antiratnih protesta u Potisju, organizovanih protiv prisilne mobilizacije.

Staša Zajović iz Žena u crnom, koje su organizovale skup, napomenula je kako je cilj susreta odavanje priznanja antiratnom otporu, koji je svoju najvažniju tačku imao upravo u Potisju, na šta je važno čuvati sećanje jer je ono suprotno dominantnom nacionalističko-militarističkom narativu.

„Imamo obavezu, kao svedoci i svedokinje onog vremena da makar, ako ne postoji oficijelno sećanje, mi pravimo naše kontra-arhive i kontra-sećanje, da ne dozvolimo da se briše ono što smo radili, kao što nećemo dozvoliti i nismo dozvolili da se brišu tragovi ratnih zločina počinjenih u naše ime“, kazala je Staša Zajović.

Dodala je da o zločinima mnogo više ima podataka, dok o otporu ratu skoro da i nema. Podsetila je podsetila da je od rane jeseni 1991. godine pa do februara 1992. u Srbiji mobilisano oko 140.000 građana, od čega najviđše u Vojvodini – više od 80.000.

„Ta mobilizacija je imala ne samo militarističku dimenziju, imala je i jednu funkciju etničkog čišćenja zato što su na meti prvenstveno bili Mađari i Hrvati, ali i opozicioni prvaci, antiratni aktivisti“, istakla je Staša Zajović.

Hoćemo mir!

Podsetimo, 5. i 6. novembra 1991. godine u Senti i Adi je više hiljada ljudi protestovalo protiv nasilne mobilizacije članova njihovih porodica i sugrađana i slanja na front.

Na te proteste sinoć je podsetio jedan od organizatora, prevodilac i književnik Karolj Vicei, koji je upozorio da do dana današnjeg, za prethodne tri decenije, nije od strane pravog istoričara napisano ništa o tim događajima.

Kako je podsetio prisutne, početkom novembra 1991. godine mobilizacija je tekla uz pomoć policije, a rezervisti su bili smešteni u okolini Tornjoša, mesta udaljenog oko 20 kilometara od Sente.

Navodno su bili mobilisani kako bi učestvovali u petodnevnoj vojnoj vežbi na području opštine, ali su ubrzo shvatili da nema govora o vežbi teritorijalne odbrane, već da su mobilisani kako bi bili upućeni na ratišta u Hrvatskoj.

„Ogorčena rodbina, majke, žene, braća, udružili su se u ponedeljak 4. novembra uveče i okupirali trpezariju tornjoškog gazdinstva. Petog novembra ujutro, krenuli su vojni rezervisti sa svojim rođacima, peške i autobusima, za Sentu, a potom su se okupili na glavnom trgu ispred Gradske kuće. U međuvremenu, građani su kolima i traktorima blokirali put koji vodi kroz selo, sprečavajući tako eventualno prebacivanje mobilisanih na front“, naveo je Vicei.

Tog petog novembra je, kao šef knjižare, imao slobodan dan. Međutim, dodaje Vicei, rano ujutro mu je telefonirala koleginica i rekla mu da dođe jer kroz izlog vidi grupu roditelja mobilisanih rezervista.

„Treba ih podstrekavati da se ne raziđu, brzo sam kovao planove. Najpodobniji čovek za potpirivanje bune je Nenad Čanak, koga sam u septembru u Kanjiži upoznao preko Lajoša Bale. Lično sam, putem letaka, brzo obavestio masu da će brzo doći Čanak. Narod uvek čeka nekakvog iskupitelja“, rekao je Vicei. Kasnije je, nastavlja, stigao i Čanak koji je tom prilikom održao efektan govor.

„Uprkos kiši, masa je stalno rasla i sve veći broj ljudi je skandirao ’Hoćemo mir!’ Policija je u međuvremenu blokirala puteve koji vode u Sentu. Kasno uveče je osnovan Krizni štab, a mirovne demonstracije su trajale do dva sata posla ponoći. Šestog novembra je do antiratnih demonstracija došlo i u centru Ade, a nakon senćanskih događaja, mirovni skupovi su održani i u Temerinu i u senćanskom Trešnjevcu“, priseća se Vicei.

Iz knjižare su, kaže, neprestano delili sendviče i čaj demonstrantima.

„U obližnjoj štampariji su mi besplatno napravili više stotina letaka, a njima sam saopštio telefonske brojeve poznatih ličnosti, institucija, novinskih kuća kao što su Slobodna Evropa i BBC. Moja knjižara je bila logistički centar masovnih protesta“, ispričao je Vicei.

Dodao je da je odatle telefonirao gradskim preduzećima tražeći da što više ljudi pošalju u centar, a o dešavanjima u Senti je obavestio i slušaoce BBC-ja i Slobodne Evrope.

Dodao je da su mediji poput Dnevnika i Mađar soa o protestu izveštavali neobjektivno, tvrdeći da je reč o organizovanom a ne spontanom događaju.

„U ponoć smo Čanak i ja obišli ostatke mase u kojoj nije bilo više od dvadeset ljudi, a zatim sam kolima otputovao u Mađarsku da predam video izveštaj televiziji u Budimpešti. Nakon osam meseci sam se vratio, radno mesto sam izgubio zauvek“, seća se Vicei.

Još jedan od organizatora, Lajoš Bala podsetio je sinoć da je Krizni štab, zajedno sa Čankom, smislio da se sprovede referendum o tome da li Senćani treba da se odazovu mobilizaciji.

„Taj referendum je odmah bio stavljen na dnevni red i sutradan je skupština opštine izglasala referendum s pitanjem ’Da li treba Senćani da odu u rat?’. To je stvarno bio istorijski događaj, jer pre toga nikada Ustavni sud nije uradio to da u roku od dva dana poništi referendum“, rekao je Bala.

Mapa antiratnog otpora

Na jučerašnjem skupu predstavljena je i Mapa antiratnog otpora, kao svojevrsno detaljno sećanje na građanske antiratne akcije, pobune rezervista, dezertera, njihovih roditelja, zatim ženske antiratne inicijative, umetničko-aktivističke događaje, antiratne koncerte, medije, u periodu od proleća 1991. godine do proleća 1992. godine.

U znak sećanja na te događaje, u senćanskoj Gradskoj kući i danas postoji spomen-ploča s porukom „Hoćemo mir“, ispisana na četiri jezika: srpskom, mađarskom, nemačkom i engleskom.

Na sinoćnoj tribini u Senti svoja svedočanstva o dešavanjima od pre 30 godina podelili su brojni učesnici događaja, između ostalog i Johana Sabo, koja je pričala o tome kako je teškom mukom danima tražila i na kraju pronašla svog prisilno mobilisanog muža Janoša Saboa, inače člana Kriznog štaba.

Ona je podsetila i sebe i prisutne na sve probleme i prepreke koje je morala da pređe da bi ga na kraju dovela kući, umesto da završi na frontu.

Centar za antiratnu akciju Ada

Sinoć je predstavljena i publikacija o Centru za antiratnu akciju Ada (CAA) i njegovoj osnivačici Veri Vebel Tatić, koja je preminula prošle godine. Staša Zajović je rekla da u kućnoj arhivi Vere i njenog supruga Ištvana postoji više od 900 stranica materijala, od kojeg je napravljena selekcija kako bi se što vernije i preciznije prikazali tadašnji događaji.

U prvom delu publikacije predstavljene su antiratne aktivnosti CAA Ada, nastalog nakon antiratnog protesta građanki i građana Ade 7. novembra 1991. godine, dok su u drugom intervjui i medijski nastupi Vere i Ištvana.

„Zašto smo mi ovo uradili? Ne samo kao čin priznanja Veri Veber Tatić i Centru za antiratnu akciju, nego zato što smo jako očajni i zabrinuti što postoje dve osnovne tendencije u našoj sredini: s jedne strane je falsifikovanje, prećutkivanje, brisanje zločina iz devedesetih; zašto i mi – da li zbog poraza, zamora, iscrpljenosti – dozvoljavamo da se briše takođe istorija otpora? I ovo je jedan način da se ispravi ta nepravda. Puno je članaka napisano o Senti, ali sigurno nema jedna objedinjena publikacija koja te različite uglove prezentuje“, kazala je Staša Zajović.

Ona je podsetila i da je CAA Ada izrastao iz Centra za antiratnu akciju iz Beograda, ali da je nastavio „samoniklu, autentičnu, svoju autonomnu aktivnost“ na terenu, bez obzira na to šta je beogradska centrala radila.

Ištvan Vebel, suprug pokojne Vere Vebel Tatić,napomenuo je da, budući da je u Adi i Senti većinsko stanovništvo mađarsko, i mediji koji su više izveštavali o tim događajima su to radili na mađarskom jeziku, zbog čega je mnogo manje materijala dostupno na srpskom. Ova publikacija bi to trebalo da to delimično ispravi.

Vebel se prisetio brojnih akcija koje su CAA i njegova supruga sprovodili, objašnjavao kako su pronalazili prisilno mobilisane, kako su im obezbeđivali pravnu pomoć, kako su nalazili put do visokih funkcionera i stranih medija, da bi na neki način sva ta dešavanja držali pod okom javnosti.

„Sa ove istorijske distance, kada neko pročita ta njena saopštenja još i danas se čoveku diže kosa na glavi“, rekao je Vebel. Istakao je i kako Vera nikada za svoj angažman nije dobila nikakvo priznanje lokalne samouprave niti bilo koje druge institucije i upozorio da je situacija danas ponovo strašna kao i devedesetih godina.

„Bojim se da opet ne budu skupljali narod po Vojvodini, da idemo da ‘branimo srpstvo’. To mene sad najviše brine“, zaključio je Ištvan Vebel.

Publikacija je, kako se navodi u predgovoru, svedočanstvo o mnoštvu aktivnosti CAA Ada, od mirovnih protesta, preko skupljanja pomoći i organizovanja podrške mobilisanima, dezerterima i prigovaračima savesti, zatim uspostavljanja kontakata sa mirovnim organizacijama u zemlji i zemljama bivše Jugoslavije, posebno u Hrvatskoj i BiH.

Tu su i podaci o učešću u lokalnim, regionalnim i međunarodnim antiratnim mrežama, skupovima, kampanjama; svedočanstva o prikupljanju informacija o kršenju ljudskih prava, humanitarnim i brojnim drugim aktivnostima koja bi te događaje trebalo da otrgnu od zaborava.

Dalibor Stupar (Autonomija, ustupljena naslovna fotografija: iz lične arhive Nenada Čanka)

Tekst je objavljen uz podršku regionalnog projekta jačanja mehanizama tranzicione pravde koji finansira Vlada Ujedinjenog Kraljevstva, a sprovodi Program Ujedinjenih nacija za razvoj (UNDP). Sadržaj teksta je isključivo odgovornost portala Autonomija i ne odražava nužno stavove Programa Ujedinjenih nacija za razvoj (UNDP) ili Vlade Ujedinjenog kraljevstva.