Drage ću volje ustupiti „Poslednji let Pjotra Ginca” školskim vlastima u Srbiji i omogućiti da bude prikazan u vašim školama, izjavio je ekskluzivno za „Dnevnik” producent filma, čuveni Branko Lustig. Podsetimo, reč je o dokumentarcu nagrađenom na festivalima u Torontu i Atlanti, koji priča o tragičnom putu dečaka iz Praga čiji je život okončan u plinskoj komori Aušvica.

– I rado bih sledeće godine, kada ponovo dođem iz SAD, održao i nekoliko predavanja o Holokaustu – obećao je gospodin Lustig.

Ovih je dana u susednoj Hrvatskoj film „Poslednji let Pjotra Ginca” izazvao i svojevrsan skandal, kada je u Kninu deo nastavnika OŠ „Franjo Tuđman” bojkotovao njegovo prikazivanje, i to zbog izjave samog Lustiga. Oskarovac je, naime, nakon projekcije održane za zadarske školarce, priznao da „ne veruje u Boga – jer da on postoji, ne bi dozvolio Holokaust, Jasenovac ili Srebrenicu”. Zbog ovog incidenta oglasio se čak i šef hrvatske države Ivo Josipović, ocenivši da bojkot filma predstavlja manipulaciju decom i dokaz „demokratskog deficita društva, nespremnog da prihvati legitiman stav pojedinca i njegova religijska uverenja”.

– Film je dobar, a povod za raspravu je scena u kojoj devojčica, Pjotrova sestra, zatočena u koncentracionom logoru Terezinštat, gledajući kroz prozor tornjeve prekrasne barokne crkve kaže: „Kako su hrišćani lepe crkve gradili, kako su mogli toliko ubijati kroz vekove. I nas ubijaju”. Na temelju toga se razvila polemika – objašnjava g. Lustig. – Te poslednje reči i ja smatram spornim, jer nije hrišćanska crkva progonila Jevreje tokom Drugog svetskog rata. No, nakon svega što se dogodilo, ja u Boga ne verujem i moje je pravo da to govorim. Milioni su stradali zato što su sve do ulaza u plinsku komoru verovali da će prst Božji zaustaviti zlo. A nije…

Pojedinci su čak vaš film optužili za netoleranciju?

– Najpre, uveren sam u to da nisu u Kninu reagovali „spontano” nastavnici i roditelji, nego da je stiglo naređenje iz crkvenog vrha. Umetnost ne može biti netolerantna. LJudi postaju netolerantni, i tu je problem. Zbog čega? Mislim i zbog toga što ne veruju u budućnost. Što im u ovom momentu ide jako teško. Ipak, još uvek verujem u razumevanje među ljudima, verujem da je Bog u ljubavi, da mora nestati mržnje i među narodima i među verama, crkvama, i među ljudima drugačijih nazora i opredeljenja. Nažalost, uvek kad je kriza, nastane neko zlo. Uostalom, najbolji primer za to je nacizam. Jako je teško odupreti se i verovati u nešto dobro kada nemate šta jesti.

Međutim, čak i u takvim okolnostima neke se stvari ne bi smele gurati pod tepih, poput sećanja na Holokaust ili Jasenovac, a ipak se to čini?

–  Najpre, ljudi neće da veruju da je moguće da se to dogodilo. Na HTV-u je nedavno prikazan prilog iz kojeg se jasno videlo da svako drugo dete nije ni znalo za Holokaust. U Hrvatskoj još nije bilo iskrenog kajanja za sve što se dogodilo između 1941. i 1945. Nažalost, o tome svedoče i ljudi kao što je načelnik Nadbiskupskog arhiva u Hrvatskom državnom arhivu Stjepan Razum, koji negira postojanje Jasenovca i tvrdi da je u pitanju „velikosrpski mit”. Zato ja i idem po školama i držim predavanja, da se to ne zaboravi.

Od kraja Drugog svetskog rata prošlo je više od sedam decenija. Koja je danas poruka filmova posvećenih svim tim stradanjima?

– Poruka je uvek ista: da se više nikada ne ponovi. Nažalost, i danas se često mogu čuti dogmatski govori političara u tom pravcu, ali se s druge strane ništa konkretno ne preduzima da zaista tako i bude, da ne zažive „vrednosti” koje su i dovele do Holokausta, do Jasenovca, Srebrenice…  Umesto toga imamo guranje pod tepih, o kojem govorite. Kada su ispred mene vešali ljude, oni su nam govorili: „Prenesite deci kako smo umrli i ne dozvolite da se to ponovi”. To je razlog zbog kojeg nastojim da što više dece shvati kako je to bilo strašno. Jer, imam utisak da kad ode nas nekolicina preživelih, da će se onda zaista sve zaboraviti. Ipak, za utehu je stav predsednika Josipovića, koji je otvoreno poručio da su iskustva i razmišljanja, koja želim da podelim s mladima, dragocena jer treba da im pomognu da razumeju istoriju, da jasno odbace genocid i osude zlo koje je pretilo i, bojim se, još uvek preti celom čovečanstvu.

Goran Paskaljević je izvređan u Torontu, nakon prikazivanja filma „Kad svane dan”, kada su ga neki gledaoci nazvali „antisrbinom” jer nije snimio fim o srpskim žrtvama u Drgom svetskom ratu nego o jevrejskim?

– Kada govorim o Jasenovcu, uvek ističem da je tamo ubijeno na desetine hiljada pravoslavaca više nego Jevreja, ali i da svako od tih stradalnika ima svoje ime, a ne samo kolektivni identitet. Čovek je čovek, svejedno da li je musliman, Jevrejin, pravoslavac, katolik… I žrtva je žrtva. Inače, voleo bih da upravo filmom „Kad svane dan” otvorimo sledeći zagrebački Festival židovskog filma, naravno ako se s tim složi moj prijatelj Goran Paskaljević.

Miroslav Stajić (Dnevnik)

Vunderkind iz Praga umoren u Aušvicu

Pjotr Ginc je imao 10 godina kada su u njegov rodni Prag umarširali Nemci. U toku 1941. i 1942, pre no što je sa porodicom interniran u logor Terezinštat, vodio je dnevnik o nacističkoj okupaciji. U logoru je uređivao tajni časopis, a pisao je i kratke priče, sam ih ilustrujući, te je ostavio više od 150 crteža i slika. Kasnije je ustanovljeno da je napisao i pet romana, od kojih je pronađen rukopis samo jednog – „Poseta praistoriji”. Krajem septembra 1944. prebačen je u Aušvic, gde će biti ubijen u gasnoj komori. Sve do 2003. godine, Pjotrova je priča bila uglavnom nepoznata. To se, međutim, promenilo kada je izraelski astronaut Ilan Ramon, član posade nesrećnog šatla „Kolumbija”, saopštio da sa sobom u svemir nosi Pjotrov crtež „Svemirski krajolik“. Publicitet koji je pratio let i tragičnu eksploziju doveo je i do otkrića Pjotrovog dnevnika, kao i još nekih njegovih radova i kratkih priča na tavanu porodične kuće u Pragu.

Oskari za „Gladijatora” i „Šindlerovu listu”

Branko Lustig je rođen u Osijeku 1932. godine. Tokom Drugog svetskog rata bio je interniran u koncentracione logore Bergen-Belzen i Aušvic. Sredinom pedesetih počeo je karijeru u Jadran filmu, gde će producirati i čuveno ostvarenje Branka Bauera „Ne okreći se sine”. Nakon uspeha serijala „Vetrovi rata” i „Rat i sećanja” definitivno se seli u SAD, gde će 1993. producirati Spilbergovu „Šindlerovu listu”, koja će mu doneti i prvog Oskara. Sledećeg dobija za „Gladijatora” Ridlija Skota, a njegov je potpis i na ostvarenjima poput „Pad crnog jastreba”, „Nebesko kraljevstvo”, „Hanibal”…